PISMO JEDNOG NAVIJAČA: Kako sam namerno napravio crveni karton, da bih otišao da gledam najgoru Zvezdu u istoriji!

Navijački fanatizam ne poznaje granice...

Ljubav prema omiljenom klubu je nešto što se pojavi još u detinjstvu i teško može da se kontroliše, a ova priča upravo govori o tome na šta je neko spreman da uradi kako bi bodrio svoje ljubimce sa tribina.

Na mejl naše redakcije stiglo je pismo jednog navijača koji je do detalja opisao svoju ludost, možemo reći i domišljatost, da bi ispunio svoj cilj i otišao na stadion da prati Crvenu zvezdu.

- Bila je to jesen 2008. godine. Zvezda u nikad većem kanalu, tim sastavljen od bezbroj igrača, zbunjeni Zeman na klupi, a pozicija na tabeli katastrofalna. Tri meča, dva poraza i remi. Porazi od Javora i Vojvodine, remi sa Banatom koji više ne postoji i čekao se meč sa tada užasnim Čukaričkim koji je u tom periodu sastavljao kraj sa krajem. Ja sam kao i bukvalno svaki klinac iz kraja trenirao fudbal i poznato je da su se mečevi mlađih kategorija odigravali vikendom, a kao za baksuz - utakmica na Banovom brdu počinje u 15 časova, dok sam ja sa svojim timom igrao meč u 13 časova u obližnjem Kneževcu.

Prevelika želja za odlazak na Banovo brdo, navela me je da dobro razmislim kako da u isto vreme odigram svoju utakmicu za kadete jednog beogradskog tima, a ujedno i stignem na stadion i pogledam mučenje crveno-bele ekipe.

I onda u trenutku mi sine jedna ideja, doduše ne baš preterano inteligentna, ali Bože moj. To je to, prelomio sam, mozak dečaka od 15 godina ne možeš da kontrolišeš. Počeo sam utakmicu kao i svaku drugu, prođe neko vreme, na terenu se ne dešava ništa spektakularno i odlučim da napravim "glupost". Start sa leđa na nedužnog protivnika sa dve noge, sudija se hvata za džep - crveni karton. Svi u čudu, trener besni, dečko na zemlji jauče, a ja srećan kao malo dete.

Napravim facu kao da mi je žao, izvinim se protivniku kako dolikuje, pitam trenera da li mogu da idem u svlačionicu, dobijam odobrenje i trk na presvlačenje. Znojav i blatnjav ali pod naletom adrenalina krećem put autobuske stanice gde čekam prevoz do stadiona na Brdu.

Klinačko razmišljanje i bolestan fanatizam mi je govorilo da je to ispravno što sam uradio i trčećim korakom stižem na stadion gde prisustvujem jednoj od najgorih utakmica u novijoj istoriji kluba. Tribina puna navijača, a na terenu jad i čemer. Na teren je čak uleteo i pas, pa to dovoljno govori o tadašnjoj situaciji u srpskom fudbalu. Katastrofalna igra, nadigravanje beogradskog giganta i čuvena parola Delija sa dresom na kome stoji samo - NULA.

Takav je i bio klub u tom periodu, bez organizacije, bez ideje, a i bez Evrope. Ljudi su polako odustajali od Zvezde, poseta je bila užasna, Marakana je zvrjala prazna, ništa više nije moglo da te iste ljude zadrži na stadionu. Strepelo se na svakom meču, dovodila se neka pojačanja za koje niko nikada čuo nije, stizali su preko video snimaka, skauting služba kao da nije postojala, ali šta o tome zna neki klinac?

Samo zna da skupi 200 kinti za kartu, nađe se sa drugarima i ode na stadion da se izdere i bude deo nečega, bar tih dva sata.

A sutra, opet pakovanje knjiga, ranac na leđa i pravac škola. Do nekog novog crvenog kartona...

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)