IGRAČI SPAVAJU NA SANDUCIMA, IZBAČENI PO PLJUSKU NA ULICU: Stravična ispovest srpskog fudbalera podigla celu zemlju

Ponovo se trese fudbalska Srbija zbog još jedne, ko zna koje po redu, turobne i sumorne epizode u domaćem fudbalu, a javnosti ju je otkrio sada već bivši igrač užičke Slobode Nemanja Obrenović.

Sada je opšte poznato već da je poslednjih godina nekadašnji standardni superligaš dotakao dno i pao na najniže grane, te da su se razne stvari dešavale, a sada je isplivala na videlo još jedna ružna epizoda.

U svojevrsnom saopštenju za javnost koje je Obrenović napisao, on je upoznao celu Srbiju sa užasnim uslovima u klubu sa kojima su se suočavali on i njegovi dojučerašnji saigrači.

A za kompletnu situaciju je optužio prvog čoveka kluba Božidara Opačića.

Saopštenje vam prenosimo u celosti.

- Na moje veliko zadovoljstvo/žaljenje (pomešana su mi osećanja previše pa stvarno ne mogu da odlučim šta od ta dva) želim da vas obavestim da više nisam član FK Sloboda Užice. - Kao što većina dobro zna, u Užice sam stigao letos iz daleko boljeg beogradskog kluba, ali tradicijom ne i većeg od Slobode. - Znao sam da je situacija u klubu jako loša, ali sam poverovao u svaku lažnu reč božidara opačića (“znači“ namerno malim “znači“ slovima) tog nepismenog kvazi predsednika kluba, da će se situacija popraviti i da će biti bolje, kao i sa druge strane jer sam više puta prethodnih godina igrao protiv Slobode u Užicu i svaki put bio oduševljen tim lepim stadionom, publikom koja voli fudbal, svoj klub i grad, jednostavno atmosferom…. Atmosferom na stadionu gde su nekada padali i naši najveći klubovi.

- Elem, stoga sam odlučio da promenim sredinu, ostavim svoj rodni grad Beograd iza sebe i preselim se u Užice. Mislim da sam dužan da vam prepričam šta se sve dešavalo prethodnih 6 meseci i da ljudi treba da znaju stanje u srpskom fudbalu, kao i to kakav je nekada život jednog profesionalnog sportiste, a ja kao neko ko je igrao i živeo i u Italiji, kao i u Sloveniji i naravno Srbiji, smatram da sam dovoljno kompetentan da to procenim i dam svoj sud o svemu. - Poznat sam kao temperamentan igrač, nezgodnog karaktera, ali uvek iskren i bez dlake na jeziku, stoga nepravda me jako pogađa, imam svoj stav, školovan sam i obrazovan, kulturan i lepo vaspitan, ali dostojanstvo ne može da mi gazi niko. - Dočekan sam lepo, tu su već bili neki moji saigrači, tačnije prijatelji, sa kojima sam godinama igrao, družio se i živeo. Poteškoća je bilo na svakom ćošku, ali je delovalo da će se moj dogovor ispoštovati i da će obećanja biti ispunjena (pročitajte opet ‘delovalo‘).

- Smešten sam u sjajan apartman, kao što sam i tražio, hrana je bila sasvim dobra, uslovi za trening takođe dobri, stručni štab?! Sve samo ne stručan… Odigrali smo dve utakmice od mog dolaska nakon čega je iznad navedeni prevarant da ga ne imenujem ipak svi znate ko je… oterao 6 igrača iz naše prve postave, 6 dobrih igrača, bez kojih smo ostali praktično sa decom i igračima koji jednostavno nisu kalibra Prve lige Srbije. Zbog cega? - Zbog toga što su se žalili uz još nekolicinu nas koji smo s raznih strana uslovljeni da ‘batalimo štrajk‘ (zbog čega im se iskreno izvinjavam još jednom i kajem što nisam i pored ucena ostao tada uz njih, iako oni znaju moje razloge i ne zameraju)

- Elem žalili iako smo mi svoje pare za dolazak u klub dobili, (ne i plate koje su već počele da kasne) ali da se daju pare ostalim momcima koji mesecima nisu dobili baš ništa.

- I oni su zbog toga oterani. Oterani jer su ispali ljudi? Što im nije bilo bitno da samo stave pare u svoj džep, a što saigrač nema prebijenog dinara da jede to nije važno? Strašan potez kluba, jedan od prvih ‘dobrih‘ u nizu.

- Prolazi dobrih mesec i po dana i otprilike 8 utakmica gde mi ne možemo da dođemo ne do bodova u prvenstvu, nego do šuta ka golu protivnika koliko smo oslabljeni. Publike sve manje, nezadovoljstvo ogromno, jedan takav klub pada sve niže i niže, no sujeta pojedinaca koji tvrde da ‘vole klub i gaje čistu ljubav prema istom‘ je očigledno važnija od tog istog kluba čim ne čine ništa da promene situaciju. - U međuvremenu noć pred utakmicu u Beogradu bivam izbačen iz svog stana pošto klub nije platio jednog dinara stanodavcu, ja kao i ostali igrači koji su živeli u okolnim stanovima. Sa sve koferima noć pred meč odlazim kući jer prosto nemam gde da spavam, a to očigledno nikoga nije bila briga, ostali momci se vraćaju u jednu čuvenu ‘žutu kuću‘ jedno neuredno mesto koje nije ni blizu dostojno uslovima za život. Dva dana nakon utakmice i dalje niko ne zna gde da me smesti, pa me dva saigrača dugogodišnja prijatelja primaju u stan koji plaćaju po pola sa klubom, gde na kraju i ostajem da boravim i od ranije obećanog luksuznog stana koji će ‘klub plaćati‘ dolazim do toga da dajem deo para iz svog džepa da platim stan u Užicu. - Uprkos mojim svakodnevnim molbama tom sujetnom malom čoveku da se oterani igrači vrate, on to nije činio, sve dok mu nisam obećao da neće tražiti dinara za povratak u klub i da nam je svima u interesu fudbal i da pomognemo Slobodi i svojim karijerama. Momci se konačno vraćaju, kormilo preuzima šef Marić, počinjemo da imamo normalne treninge, krećemo bolje da igramo, uskoro vezujemo i prve pobede, stičemo nove bodove. Međutim ja koji sam urgirao da se igrači vrate, bio razapet na više strana, davajući sve od sebe da se stvari poboljšaju, bivam na nekoliko utakmica odstranjen na klupu pošto sam?? “gospodinu“?? previše iskreno i bez dlake na jeziku zamerio kako je on kriv za sve loše što se desilo, kako nismo imali krštenog trenera, adekvatne treninge i kako i dalje nije dao nikome dinara, a ni ispunio jedno dato obećanje koje je dao, a prolaze meseci…

- Kako sam upravu mnogo uvredio istinom, pred derbi sa Kragujevcem šefu stručnog štaba ( koji takođe ne komunicira sa rukovodećim, jer je i njemu dužan) se naređuje da me odstrani iz sastava, kao i kapitena ekipe iz nekog drugog razloga, iako je čovek cele nedelje uvežbavao tim sa mnom u postavi kao što je i bilo pre tog mog konflikta sa upravom. Kako to dragi Bog namešta odozgo, šef odbija da posluša naređenje, a golove za pobedu ekipi upravo donosimo ja i kapiten i donosimo klubu i gradu konačno malo zadovoljstva i nade. - Sledi utakmica u Novom Pazaru, u kojoj bi gotovo sigurno uzeli nova 3 boda, da ‘stručnjak‘ opet nije napravio problem. Noć u karantinu pred utakmicu, sujeta opet radi i upućuje se novi poziv šefu stručnog štaba da me izbaci iz ekipe, na šta čovek vidno potresen i razočaran dolazi u moju sobu da mi se požali i da mi kaže kako neće to uraditi ni po koju cenu, što je i odgovorio gore pomenutom, na sta je usledila replika da će dobiti otkaz ako se ogluši o naređenje. - Čuj naređenje nekoga ko nikome ništa ne plaća, a i dalje šefuje i glumi nekog velikog predsednika, neverovatno licemerje i odsustvo stida i bezobrazluka. Epilog je sledeći, jutro na dan utakmice u karantinu dolazi do svađe gde šef ostaje pri svom stavu i ne uklanja me iz ekipe, a posto to nije prihvaćeno, čovek ostaje dosledan i daje otkaz (hvala mu na tom potezu, ispao je čovek.)

- Na ručku pred utakmicu, malo nakon tih dešavanja, jedan igrač je pitao šta je problem sa šefom (iako smo svi znali) na šta dobija sledeći odgovor od patološkog lažova “Šefu je puna glava, prave mu problem na poslu on je negde tamo zaposlen, a i žena ga pritiska i još fudbal, puna mu je glava svega“ … Ostatak znate, utakmica završena 0:0 presedeo sam je na klupi do 80-og minuta, a jedini šef koji je valjao je otišao i opet smo ostali sami jedni sa drugima mi igrači. - Nailazi nam utakmica sa Bežanijom kod kuće 3 dana nakon Pazara, u sredu, a u ponedeljak veče naših 7 igrača čeka taksi po pljusku sa sve stvarima jer bivaju opet izbačeni na ulicu, ovaj put iz famozne ‘žute kuce‘ . Kako taksija nije bilo dugo, kućevlasnik se pojavljuje i sažaljen na momke koji ne znaju ni gde treba da idu, ostavlja ih tu još jedno veče. Sutradan po 3. put momci bivaju definitivno izbačeni i noć pred utakmicu bauljaju gradom sa sve stvarima jer niko na njihove pozive ne odgovara, štaviše na trgu u gradu ih sreće čovek iz uprave kluba, koji okreće glavu na drugu stranu i odlazi praveći se lud. - Ipak u poslednjem trenutku kada su hteli da krenu kući, stiže poziv spasa (da li?!) i momci završavaju u jeftinom gradskom HOSTELU, spavaju na PALETAMA i sanducima iz Drugog svetskog rata, čak su našli i šlemove, poezija… - Nema potrebe da vam posle svake avanture naglašavam da niko platu i dalje nije primio, a bliži se kraj prvenstva.

- A sutradan stiže i ta sreda, poraz od 0:2 , ne bas zaslužen, ali ostaje mi zapamćena jedna rečenica iz publike nakon poslednjeg sudijskog zvižduka “bravo beli jebem vam baš mater“ (imali smo bele dresove) ovo pominjem čisto ukoliko taj gospodin ko god on bio, ikada ovo pročita i razmisli malo koliko je to bilo ružno i jadno, da nam neko posle svega što proživljavamo još i psuje majke, a mi dajemo sve od sebe u tim mizernim uslovima za život i fudbal, tuga i sramota. - Nakon toga se još svašta nešto dešavalo, negde smo pobedili, ali nismo dobili ni jedno obično ‘čestitam momci‘ od strane uprave, ali zato jesmo pljuvanje pri sledećem porazu. Sezona je završena, nijedan, ali tvrdim nijedan igrač nije dobio ni jednu jedinu platu. Skoro ceo tim je, rekao bi vam onaj mali čovek ‘oteran‘ jer ‘ne valjaju‘ , sad će on da napravi novi, ali ja ću vam reći istinu, skoro svi igrači su uzeli papire i otišli glavom bez obzira. Proveli smo praznike neki kod kuće, bez plata, bez ičega, naravno uz lažna obećanja koja su se slušala cele sezone. Rekao sam neki, jer nismo svi. - Ovusu, naš vezni igrač i njegov mlađi brat su ostali u Užicu, bez hrane, bez para, u stanu za vreme svih praznika, niko pozvao dečka nije pa ni da vidi da li je živ. Pare mu je poslala njegova žena, koja mu čuva dete, koje nije mogao da vidi jer nije imao za kartu do kuće, a te pare je utrošio da kuva sebi 20 dana i nije mogao da izađe ni na kafu do grada, da da, ni na kafu od 150 din.

- Da sumiramo situaciju, pripreme su počele 10-og januara, bez terena, bez uslova za trening, naravno bez trenera i pogodite bez čega još? Tima i para, ali sa novim lažnim obećanjima. - Ukupno oko 20 igrača, jedno 7 iz omladinske škole, kadeti i omladinci, nas 3,4 iz prvog tima koji smo ostali i momci na probi i ‘pojačanja‘ iz Srpske lige i zone, ej, zone, u nekada moćnoj Slobodi Užice, tuga… - Treninzi ako se tako mogu nazvati, održavani u sali za košarku na parketu, trčanja po parku grada itd, fantazija, a utakmicu u Lučanima ne želim ni da spominjem. Dugovanja niko ni ne spominje, a onda dolazimo do dela mog odlaska. Neke određene pare se daju jednom od igrača koji su bili tu da dođe opet (sasvim pošteno, dečku se duguje) na šta ja kontaktiram direktora kluba i tražim po prvi put deo svojih para, predlažem klubu da mi se da polovina duga, a polovinu sam voljan da oprostim jer znam da je situacija loša, u protivnom idem kući dok mi se neki deo bar ne isplati.

- S obzirom da su tom igraču date pare, ne vidim šta je problem da se daju i meni moje, meni koji sam bio jedan od najboljih igrača ekipe u protekloj polusezoni. Na tu moju više nego fer ponudu bivam preusmeren da se obratim “znaci“ gospodinu “znaci“ svi “razumjiete“ kojem da mi “dadne“ ili “dade“ moje pare (kako god on to beše kaže) na šta on odgovara ispisnicom bez ikakvog dijaloga.

- U suštini ništa što nisam očekivao, tačnije i rekao sam ili deo para ili moji papiri, na kraju dobio sam ovo drugo, ali ono najbitnije zadržao sam svoje dostojanstvo i nisam dozvolio da me neko dalje gazi. - Ono što želim da vam kažem jeste da suštinski pare kao pare ni nisu toliko bitne niti problem, ali ta drskost, nepoštovanje, bezobrazluk, da ne kažem pi*anje po igračima i ljudima je nešto što je meni više neprihvatljivo, a svima nama igračima treba da bude, onda će nam možda biti bolje. - Dokle god opačići i slicni njemu vode klubove po ovoj zemlji, napretka neće biti, jer šta očekivati od čoveka koji ne zna da “ne mogu“ i “ne znam“ nisu jedna reč, kao i da “biJo“ ne postoji, već samo “bio“ takvi ne mogu ništa da nam daju dobro, a ni “dadnu“ vala… - Igrao sam u klubovima gde nije bilo para, ali je bilo ljudskosti, ne bih ja ni ovom čoveku ništa zamerio da je on došao i rekao, slušajte momci para nema, uslova nema, žao mi je, možda bude možda ne, ali ja nemam. To je za poštovanje, ali kada on i ostali nisu imali za shodno da bar jednom kažu “izvinite za sve što vas lažemo i što vam radimo“ o čemu mi da pričamo dalje? - Ovim putem bih želeo da izuzmem neke ljude koji su se i trudili u tom haosu da pomognu, kao npr Kljaju sekretara, ili teta Janu koja nam je prala veš i opremu isto tako za džabe i obećanje. Pozdravio bih sve moje saigrače i poželeo im sreću i uputio izvinjenje ako nešto nekada nije bilo u redu s moje strane. Takođe bih pozdravio i navijače FK Slobode koji su uvek bili uz nas i onu publiku koja je znala da podrži, a ne da pljune, čast mi je što sam branio boje Slobode, nekada velikog kluba i želim mu da jednog dana povrati staru slavu opet - navodi se u Obrenovićevom saopštenju javnosti.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs / Uziceoglasnatabla)