NIKAD OTVORENIJI BATA MIRKOVIĆ: Obelodanio sve o Jarniju, a imao je i jasnu poruku za Crvenu zvezdu!

Nova je godina, vreme euforije, prazničnog raspoloženja, ali u fudbalskom klubu Partizan to je doba kada se sumiraju utisci i vrednosno ocenjuju rezultati postignuti tokom 2018.

Tim povodom, trener crno-belih Zoran Bata Mirković odlučio je da izađe pred novinare i izdvoji koji sat u svom više nego zgusnutom rasporedu. Iskreno, nikada ga nismo čuli da ovoliko otvoreno priča o svemu.

Mirković je igrao u Partizanu, pa je već bio poprilično upoznat sa načinom na koji klub funkcioniše, ali očekivanja od posla trenera su jedno, a realnost drugo. Ističe da je velika čast biti trener crno-bele porodice.

- Ja sam počeo da se bavim ovim poslom i na edukaciji, kad smo predstavljali kratkoročne i dugoročne planove, imao sam u glavi da mi je to cilj. Čini me ponosnim što sam ovde. A ima i poslovna strana: Partizan je veliki sistem, dosta komplikovan, možda u ovom trenutku ne funkcioniše najbolje, međutim, vidi se na svakom koraku veličina kluba. Ovo je veliki zadatak i za mene i za ekipu, jer Partizan mora da dođe na mesto koje mu pripada i to moramo da imamo svi u planu za narednih šest meseci.

Treneri Partizana gotovo nikad, izuzimajući Miroslava Đukića, dolaze u dobrom momentu.

- Neke stvari u životu ne možeš da biraš. Sigurno da bismo voleli da je trenutak bolji, ali pitanje je da li za trenere postoji idealni momenat. Situacija je bila teška na startu, to je sad iza nas, osposobio sam sebe da u tim situacijama mogu da funkcionišem.

Mirković nije imao priliku da bira tim, jer je došao već kada je sezona počela. Osvrnuo se i na to.

- Napravićemo analizu cele polusezone, što se tiče igračkog kadra. To nam tek predstoji i biće dostavljeno Upravnom odboru, sportskom direktoru i negde u zajedničkom radu ćemo pokušati da se usaglasimo koje su pozicije koje bi trebalo pojačati.

Bilo je dosta teških momenata tokom ove polusezone, a koji su za popularnog Baticu bili najteži?

- Svaka utakmica koja se nije završila pobedom Partizana mi je teško pala. Nije to bio derbi, možda Napredak kod kuće, jer to veče nismo zaslužili da izgubimo bodove - istakao je.

Mirković je uspeo da iskontroliše svoje emocije u odnosu na ono kako se ponekad ponašao tokom igračke karijere.

- Kad si igrač imaš ispred sebe protivnika i imaš energije koliko hoćeš. Samo si usredsređen na rivala. A sad imaš 11 svojih igrača, 11 protivničkih, pa 'ljude u crnom', moraš da budeš odgovoran. Sva kombinatorika ti uzima pomalo energije.

Kao što i ptičice na grani znaju, bivši fudbaler Juventusa je došao u veoma teškom trenutku za Partizan, pa nije bio u mogućnosti da daje objektivnu ocenu posle prvog dela takmičarske godine. Da li će moći to da uradi na kraju sezone?

- Naravno. Imaćemo pet nedelja priprema, možemo da se bavimo idejom, igrom, detaljima, jer, u minula četiri meseca smo morali da se prilagodimo situaciji. U početku igrači nisu imali samopouzdanja, na mečevima sa Bačkom i Proleterom smo bežali od igre, a kako je vreme prolazilo to je nestalo. Naravno, ima detalja koji zahtevaju popravku.

Kako sam kaže, ne postoji nijedna odluka koju je doneo tokom polusezone, a da bi je promenio.

- Kad ste u zaostatku ovoliko bodova koliko smo mi, možda je nerealno da pričamo o tituli. Naravno, mi se ne odričemo nijednog trenutka. Igramo hrabro, pošteno i dostojanstveno. Do poslednjeg atoma snage i poslednje matematike. Predstojećih šest meseci bi trebalo iskoristiti da se udare temelji Partizana za narednu sezonu.

Na pitanje da li se i u jednom momentu po dolasku u crno-beli tabor zapitao "šta mi je ovo trebalo", odgovorio je kratko i jasno:

- Da, više puta!

Zbog okolnosti u klubu ili van njega?

- Ne znam šta da vam kažem...

Međutim, pravi sportisti, moderni gladijatori, nikada ne odustaju od zacrtanog cilja.

- Fudbal je moj život. Ovo mi je četvrti angažman u Partizanu. To me je vuklo. Kao i saradnici s kojima radim i grupa koju treniramo. Mislio sam da radimo pravu stvar. Kako god da je išlo i kako god danas izgleda, radili smo pravu stvar. Zadovoljan sam što su igrači stekli poverenje u ono što im je stručni štab ponudio, a i mi smo stekli poverenje u njih, jer su u većem delu sezone pokazali da su pravi.

Ovo je Mirkoviću bio prvi samostalni trenerski posao na velikoj sceni, a igrači ponekad umeju da budu više nego brutalni sa trenerima "novajlijama".

- Od prvog časa uživao sam poštovanje cele grupe i svih ljudi u klubu. Sigurno da je i sa jedne i sa druge strane bilo skepse u samom startu, bila je distanca kad sam se pojavio, ali ona je sad kraća.

Ipak, najradije bi se vratio u igračke, bezbrižne dane...

- Najbezbrižnije sam se osećao kao fudbaler. Tad nisam primećivao organizacione stvari. Bavio sam se samo treningom i utakmicama. Kasnije, kao rukovodilac gledaš iz drugog, a sad kao trener iz trećeg ugla.

Uporedio je i sebe kao igrača sa sobom iz trenerskih dana, a rekao je i koji savet bi imao za mlađeg Batu.

- Volim igrače kakav sam ja bio, u smislu karaktera. A ne ispada. To ne bi prošlo. Takvi igrači su dobrodošli svakom treneru. Samo, potrebno je imati ravnotežu u timu. Ako bismo imali više takvih kao što sam ja bio, onda bi se to pretvorilo u drugi sport. Fudbal bi trebalo da oplemenjuje ljude.

Malo je falilo da Mirković posle vojske ostavi fudbal.

- Ostavljao sam ga ja u svojoj glavi više puta. I 2003. i 2004, pa sam izgurao do 2006. Pa sam krenuo da radim u Savezu, i kažem ja sebi: 'ko me vidi sledeći put, bilo gde, neka uradi šta hoće'. I vratim se. Gurao sam i posle toga fudbal od sebe, ali sam mu se vraćao.

A, onda, odgovor na jedno pitanje malo će iznenaditi navijače crno-belih, a ticalo se igranja u reprezentaciji i u Partizanu.

- Iskreno, uvek sam više uživao igrajući za reprezentaciju. Igraš za svoju zemlju, jedan si od 11 ili 18 najboljih u njoj i igraš protiv druge zemlje, to je vrh!

Aktuelni trener Partizana bio je fudbaler Juventusa pre 20-ak godina, a tamo je nastupao sa veličinama poput Alesandra Del Pjera, Zinedina Zidana, Paola Montera, Alesandra Birindelija... Ko je po njegovom mišljenju bio lider tog tima, a da nije zvanično nosio traku na ruci? Čuje li se sa nekim od tih igrača?

- Sigurno Paolo Montero! On je bio i srce i duša tog tima. Što se kontakta tiče, održavam ga sa svima. Imamo čak i neke utakmice veterana koje se često igraju. Doduše, nismo već godinu i po dana...

A, onda, pitanje koje ste, realno govoreći, svi čekali, a tiče se Roberta Jarnija. Da li su se ikad sreli posle one večeri na Maksimiru 1999. godine, kada je Jugoslavija rezultatom 2:2 uspela da se kvalifikuje na EURO 2000, a kada je Mirković nesportski uhvatio fudbalera komšijskog nacionalnog tima.

- Ne. Niti sam ga video, niti čuo. Bili smo dotad u korektnim odnosima. Pokušavam da zaboravim taj meč, a vi me sve vreme vraćate. Davno prošlo vreme. I prošlo je dobro po nas. Da neki moj igrač danas napravi nešto slično odmah bih ga kaznio.

Šta bi Mirković poželeo sebi u 2019. godini?

- Pod broj jedan, zdravlje. Svim ljudima ovog sveta. Kad si zdrav možeš sve. Poslovno: da napredujemo – ja kao trener, ekipa, klub.

A, šta bi poželeo najljućem rivalu Crvenoj zvezdi?

- Da su živi i zdravi, kao što sam poručio i svim ljudima. Jako cenim Zvezdu.

BONUS VIDEO: