FENIKSI SVETSKOG FUDBALA: Ispali su iz lige, a onda se popeli do samog vrha kontinenta!

Nikad ne odustajte u životu! Definitivno najveća lekcija koju smo mogli da naučimo iz fudbala u 21. veku.

Pogledajte samo River Plejt. Taj tim je 2011. godine ispao iz argentinske Primere, pošto su u plej-autu poraženi od Belgrana iz Kordobe. U prvom meču bilo je 2:0 za Belgrano, u drugom, na El Monumentalu rezultat je bio 1:1, a navijači crveno-belih iz Buenos Ajresa su napravili nerede.

Međutim, da to nije smak sveta, kako su u prvi mah svi u argentinskom velikanu mislili, pokazalo se već naredne sezone, kada se River vratio u Primeru iz Lige Nacional B, u čemu mu je pomogao i legendarni francuski napadač argentinskog porekla David Trezege (vratićemo se na njega i nešto kasnije u ovom tekstu, može se reći da je on glavna zvezda ove teme).

Samo sezonu po povratku u elitu, River je uspeo da osvoji drugo po jačini kontinentalno takmičenje u Južnoj Americi - Kopa Sudamerikanu 2014. godine.

Te iste sezone, u maju, River je osvojio i 36. titulu nacionalnog šampiona slavivši na Torneo Finalu pobedom nad Kilmesom, a već 2015. okitili su se i trećom titulom kontinentalnog prvaka - pobedom u finalu Kopa Libertadoresa nad Tigresom rezultatom 3:0.

Inače, i te sezone su se, kao i ove, sastali sa Bokom u kontinentalnom takmičenju, samo u osmini finala, kada su u revanš utakmici na Bombonjeri navijači Boke "peper sprejem" (suzavcem) "polili" igrače Rivera dok su ulazili u tunel na poluvremenu, zbog čega je za zelenim stolom upravo crveno-beli klub iz glavnog grada Argentine prošao u četvrtfinale. Inače, tada je Boka imala prednost iz prvog meča, ali je na kraju ostala kratkih rukava.

Ono što se dogodilo pre dva dana na Santjago Bernabeu stadionu u Madridu zaista je dokaz da nikada ne smemo da odustajemo, jer je River na senzacionalan način uzeo četvrtu titulu kontinentalnog prvaka, samo sedam godina pošto je pao na najniže grane u svojoj istoriji.

Upravo zbog ovakvog kolosalnog uspeha ekipe iz Buenos Ajresa, želeli smo da se prisetimo ekipa iz Evrope koje su uradile nešto slično.

Dugim razmišljanjem i pregledavanjem moderne fudbalske istorije (21. vek), došli smo do četiri kluba kojima je to pošlo za rukom - da se vrate iz druge lige, a da onda osvoje neki kontinentalni šampionat, ili bar igraju samu završnicu jednog (nije bitno kog, može da bude i Liga Evrope).

Počnimo od Juventusa, koji je 2006. godine zbog velikog skandala oko nameštanja utakmica po imenu "Kalčopoli" ispao u Seriju B, da bi se posle jedne sezone u drugom rangu vratio u Seriju A ubedljivom razlikom, čak iako je imao debeo minus na bodovnom saldu početkom takmičarske godine.

Kao što smo vam već napisali, vratićemo se na Davida Trezegea. On je jedini igrač koji je sa čak dva kluba s ovog spiska uspeo da se vrati iz druge u prvu ligu posle samo jedne sezone. On, Alesandro Del Pjero, Pavel Nedved, Mauro Kamoranezi, Đanluiđi Bufon, Alesandro Birindeli i još nekolicina fudbalera ostali su u Juveu i suvereno se prošetali kroz Seriju B, dokazavši na koji način se voli svoja "Dama", čak iako je, u ovom slučaju "Stara".

U godinama koje su dolazile Juve je uspevao da se domogne nokaut faze Lige Evrope, da bi onda 2015. ušao i u finale Lige šampiona (izgubio ga je od Barse) upotpunivši tako veliki "kambek". Dve sezone kasnije, Juventus je opet igrao finale LŠ, ali je tada izgubio od Reala.

Videćemo da li će ove sezone baš Kristijano Ronaldo, čovek koji je rasplakao Torino pre dve godine, biti čovek koji će u potpunosti vratiti staru slavu Staroj dami.

Kad smo već u Italiji, valja pomenuti i Napoli, koji je u avgustu 2004. godine proglasio bankrot, ostavši bez klupskog imena, istorije i svega ostalog što ide uz to (podseća li vas ovo na neku situaciju iz srpske košarke?) te je morao da počne iz Serije C1. Prve sezone nije uspeo da se popne u Seriju B, a čak je u jednom momentu oborio rekord treće italijanske lige po broju gledalaca (51.000 na stadionu San Paolo).

Naredne sezone vratili su se u Seriju B, a onda je Aurelio de Laurentis skupio novac i otkupio klupsku istoriju nazad. Posle samo jedne sezone, prešli su u Seriju A, a 2010. godine pod trenerom Valterom Macarijem, uspeli su da završe sezonu na šestom mestu, pa se na taj način kvalifikuju u Ligu Evrope. Sledeće sezone, Napolitanci predvođeni Ezekijelom Lavecijem i Edinsonom Kavanijem uspeli su da se plasiraju u Ligu šampiona, gde su u osmini finala ispali od budućeg šampiona Čelsija tek posle produžetaka na Stamford Bridžu.

Trenutno su u grupi sa Crvenom zvezdom i imaju veoma dobre izglede da se sa prvog mesta kvalifikuju u narednu fazu, a onda, ko zna šta može da se desi... Doduše, nisu uspeli da igraju nijedno kontinentalno finale, ali veliki kambek je upotpunjen osvajanjem Kopa Italije protiv Juventusa, kao i redovnom jurnjavom sa Starom Damom u prethodnim sezonama oko Skudeta.

Sada se selimo ne toliko daleko, u Monte Karlo, gde igra fudbalski klub Monako. Ekipa koja je 2004. godine izgubila u finalu Lige šampiona od Porta, imala je mnogo problema sa novcem od te sezone, pa sve do 2010, kada je konačno i ispala iz Lige 1, po prvi put od 1977. godine.

U decembru 2011, dve trećine kluba kušio je Dmitrij Ribolovljev, čija ćerka Jekaterina je vodila klub, koji je u tom momentu bio na dnu Lige 2. Italijanski trener Marko Simone je preuzeo klub, podigao ga do osmog mesta na tabeli, ali to nije bilo dovoljno za ostanak u Kneževini.

Na njegovo mesto došao je Klaudio Ranijeri, koji je pomogao klubu da samo za jednu sezonu opet dostigne status "prvoligaša", a samo pet godina od toga, Monako je igrao polufinale Lige šampiona upravo protiv Juvea, o kom smo već pisali u ovom tekstu. Bila je to sezona 2016-17, kada je Stara dama poražena od Reala.

Možda i najlepšu priču ostavili smo za kraj, a kao što ste verovatno već i naslutili, radi se o priči Dijega Simeonea i njegovog fudbalskog feniksa Atletiko Madrida.

Posle duple krune koju je sa ekipom iz glavnog grada Španije uzeo Srbin Radomir Antić 1996. godine (dobio je spomenik ispred stadiona), krenula su loša vremena. Atletiko se u sezoni 99/00 borio za opstanak, bio je 17. na tabeli, kada je otpušten trener Klaudio Ranijeri (zaista neverovatno koliko se istih imena pojavljuje u ovom tekstu u različitim klubovima), umesto koga je kormilo opet preuzeo Radomir Antić, stigavši do finala Kopa del Reja, ali ne uspevši da crveno-bele sačuva u Primeri.

Posle dve godine u Segundi, Atletiko se predvođen fudbalerima Dijegom Simeoneom, Hermanom Burgosom (sadašnji stručni štab) i mladim Fernandom Toresom vratio u Primeru. Trener je bio legendarni Luis Aragones, kome je to bila četvrta i poslednja epizoda u Atletiku.

Bila je to 2002. godina, a već je opštepoznato da je aktuelni trener Dijego Simeone sa klubom 2010, 2012. i 2018. godine uspeo da osvoji Ligu Evrope. U prvom navratu pobedom nad Fulamom (Aguero, Forlan, Maksi Rodrigez, Antonio Lopez, Jurkas Seitaridis), u drugom nad Atletik Bilbaom (sećate li se kako ih je tada Radamel Falkao doslovno pokidao?), u trećem nad Olimpikom iz Marselja.

Znate li za još neku priču o fudbalskom feniksu koji je posle ispadanja u niže rangove opet uspeo da se popne na krov sveta?

BONUS VIDEO: