Junak evropskog zlata za Espreso: Navijam za Zvezdu, ali ako Partizan ponudi minute, razmislio bih o tome! (VIDEO)

Već je nekoliko nedelja prošlo od osvajanja U18 Evropskog prvenstva, a o zlatnim Orlićima i dalje se priča.

Doduše, prašina se malo slegla, pa smo sa Urošem Trifunovićem - Trifom, junakom te titule i sinom proslavljenog Aleksandra Trifunovića, odlučili da porazgovaramo o svemu vezanom za ovu titulu. I ne samo o tome, već i o nastavku njegove potencijalno velike karijere.

Inače, Uroš je veoma interesantan igrač, pošto igra pretežno na poziciji plejmejkera, a već je visok dva metra, pa ga zbog toga možemo uporediti i sa Nemanjom Bjelicom, koji je u Crvenoj zvezdi počeo upravo na toj poziciji.

Utisci o Evropskom prvenstvu?

- Kada smo uzeli medalju nisam odmah shvatio, ali sada su se utisci slegli, shvatam kakav smo uspeh napravili i veoma sam srećan što sam ovo ostvario sa ovom grupom momaka pošto smo svi drugari još od ranije, stvarno je sjajan osećaj.

Došli ste u žižu javnosti da li vam se javljaju ljudi na ulici?

- Da, da, javljaju se ljudi, malopre kada sam dolazio na semaforu mi se javio jedan čovek i naravno da mi je to drago što ljude vide ko sam i šta radim.

Kako gledaš na celokupno prvenstvo i na utakmicu protiv Letonije?

- Letonija je bila domaćin i nismo mogli da se opustimo, na toj utakmici je bilo 10 hiljada ljudi, a sve ostale ne znam da li je bilo ni 200, tako da su se uvek vraćali, povedemo sa 10 razlike pa se vrate na 5, povedemo sa 15 pa se vrate. Nikada nije bila rešena utakmica, možda tek poslenjih 20 sekundi.

Da li ste osetili pritisak?

- Mi nismo osećali pritisak, nego su oni dobijali euforiju sa tribina i pokušavali su da stignu utakmicu, ali smo je mi dobro držali.

Pokazao si haldnokrvnost u poslednjem minutu sa onim naskokom i košem kad su prišli na -4, da li ti je to već sada urođeno?

- To je šut koji ja stalno uzimam, ko me gleda zna da je to moj šut, a u finalu me nije toliko služio šut, ali kad sam šutnuo ubeđen sam da će ući.

Ko ti je uzor? Malo košarkaša radi na tom šutu, od koga si gledao ili si ga sam pokupio sa treninga?

- Ne znam... To je nekako šut koji ja često šutiram, ranije sam bio dosta niži pa sam šutirao te floutere preko viših igrača, a sad kako sam viši dosta mi je lakše da to izvedem. Od srpskih košarkaša uzor mi je Nemanja Bjelica.

Kada se osvrneš na celokupno prvenstvo, koja utakmica ili momenat će ti ostati baš u sećanju? Onaj ludi meč sa Crnogorcima ili možda samo finale?

- Pa... Finale, zato što sam ja dao koš za koji pišu da je rešio utakmicu, sam ambijent, igrati u toj prepunoj hali, meni je bilo fenomenalno i kada smo podigli pehar, ne može da se uporedi ni sa čim drugim.

Čitav region je obišlo ono vaše zajedničko slavlje sa crnogorskim reprezentativcima, vi ste drugovi još iz mlađih kategorija. Šta vas je navelo da odete odmah kod njih?

- Još dok smo se pozdravljali kao ekipe pre finala, cela hala nam je zviždala, samo su nam crnogorci tapšali (aplaudirali) i radovali se kada smo mi izlazili, tako da smo ih samo ispoštovali, oni su naši drugari i kroz celu utakmicu su nas bodrili, došli smo da ih pozdravimo.

Sada za tebe i tvoju generaciju dolazi bolan momenat, prelazak iz juniorske u seniorsku konkurenciju. Šta očekuješ u narednoj sezoni kada bi već trebalo da počneš da skupljaš minute u seniorskoj košarci?

- Očekujem težak rad da bude, da dobijam minute u seniorskoj košarci i da imam priliku i da pogrešim, pošto nikad nisam igrao u seniorima, samo sam trenirao ove godine. Očekujem novo iskustvo i nadam se početku jedne dobre karijere.

Nekako se promenio taj momenat u poslednjih 10-15 godina, ranije su igrači tvojih godina dobijali već u tom periodu velike minute, setimo se 80-ih kada je Krešimir Ćosić puštao Vlada Divca u reprezentaciji da igra ozbiljnu košarku sa ozbiljnom minutažom. Sada se to nekako smanjilo zato što se u klubovima traže rezultati. Kako ti gledaš na taj momenat, misliš li da ti i tvoja generacija trebate da dobijete veći prostor?

- Ja ću izabrati klub gde ću imati veće minute, pošto ne bih baš da sedim na klupi prve sezone, prve dve godine u seniorskoj košarci su veoma bitne i tu naučiš kako trebaš da igraš, tako to ide. Nadam se da ću imati neke veće minute.

Tvoja prva sezona u inostranstvu bila je u Karšijaki, igrao si uglavnom za juniorski tim, da li si radio i sa seniorima i kako ti je to izgledalo?

- To je jedno neverovatno iskustvo, zato što kada sam došao pola ekipe nije znalo ni reč engleskog jezika, a ja ne znam turski tako da mi je delovalo čudno, ali čim sam dobio licencu, na koju sam čekao dva meseca, sve se promenilo, počeo sam da igram i postao sam lider te ekipe, momci su počeli da uče engleski, a ja pomalo turski i stvarno je sjajno tamo. Hala bude prepuna kada igramo, putujemo avionom na gostovanja. Organizacija je stvarno odlična.

Tvoj otac, bivši profesionalni košarkaš Aleksandar Trifunović je trener seniorskog tima Karšijake. Koliko ti je to u prvoj sezoni bilo od pomoći a koliko si osećao pritisak?

- Nisam osećao pritisak, pošto on kada je potpisao, ja sam došao na probu i oni su odmah hteli da ja ostanem zato što su procenili da mogu da im pomognem, pa mi je bilo dobro što je on bio tu, jer me ima na oku i može da mi kaže šta trebam da uradim, a šta da popravim. Veliki je plus.

Da li igrate nekad partiju basketa 1 na 1?

- Ne, ne, to je bilo ranije kada sam bio mlađi

Je l' te savetuje? Ili gleda tvoje utakmice pa ti posle govori šta trebaš da popraviš i gde si pograšio?

- Kaže on to stalno, ali uglavnom se ja naljutim kad mi to kaže, ali posle kada se smirim kada shvatim da je bio u pravu. Pomaže.

Ti si bio šampion Srbije sa ekipom Zemuna - skoro više od pola tima su bila deca bivšim proslavljenih košarkaša i trenera. Tu je bio tvoj sadašnji saigrač iz reprezentacije Marko Pecarski, sin Željka Obradovića, Mario Nakić (sin Ive Nakića). Kako se sećaš tog perioda?

- Ja sam tad došao iz Zvezde u Zemun, sa Đoletom sam išao u istu školu, a Marija i Marka sam znao sa nekih slelektivnih treninga. Bilo mi je super u toj ekipi. Svi smo bili drugari i tu sam počeo da igram. Tako da mi je to lep osećaj kad pogledam na to unazad.

Vi zajedno odrastate u reprezentaciji, jednog dana ćete nositi seniorski dres reprezentacije. Kako gledaš to što ćete se poznavati od malih nogu, to će vam biti veliki plus što znate jedni drugima navike, pokrete na terenu, poteze.

- To će biti veliki plus. Bolje ćemo se poznavati na terenu, ali to je bitnije zbog hemije van terena. Znamo se veoma dugo, od naše desete godine, tako da je to veliki plus.

Ko je bio najviše zadužen za atmosferu u ekipi?

- Bogi, Bogdan Nedeljković. On je najviše bio zadužen za atmosferu.

Kada pogledaš sebe, šta misliš na kojim elementima ćeš morati navjiše da poradiš kad budeš prelazio u seniorku konkurenciju?

- Pa kao i dosta nas, na telu. Da bih mogao da budem još jači u duelu, da bih mogao da se guram sa jačim igračima.

Koji su ti planovi? Da li ćeš ostajati u Karšijaki?

- Ne verujem da ću ostati tamo, tražim neki tim u kojem ću imati minute i gde ću igrati. Karšijaka mi nudi da ostanem, ali to je samo za juniorske selekcije i da pomalo treniram sa prvim timom, ali ja mislim da je meni sada najbitniji taj prelazak iz juniora u prvi tim.

Planiraš li možda da se vratiš u Srbiju

- Možda, ima svega, videćemo. Trebalo bi da rešim to uskoro.

Veliki deo Srbije zanima čiji bi dres nosio? Kako bi ti bilo da dobiješ ponudu Partizana, s obzirom na staž tvog oca u Crvenoj zvezdi i da si i ti počeo tamo.

- Od malena navijam za Zvezdu, išao sam na utakmice. Ali kada bi mi Partizan ponudio da bi imao minute razmislio bih o tome.

Pominje se tvoj fizički izgled i pozicija u timu i upoređuju te zbog toga sa Draženom Petrovićem. Kada je imao 16 godina i prelazio iz Šibenke u Cibonu imao je identičnu frizuru. Da li su ti to govorili i da li si to primetio i sam?

- Govorili su mi i kada sam bio u Turskoj roditelji mojih saigrača su mi rekli da ličim na Dražena, ja nisam to nešto ozbiljno shvatao, ali kada sam pogledao na internetu video sam da dosta ljudi to govori. Neka kažu tako... ja nemam pojma.

Naravno pretpostavljam da bi voleo da imaš takvu karijeru da budeš ta vrsta igrača.

- Da, da, da

Ko ti je idol? Ako ga imaš uopšte. Kakvu karijeru bi voleo da imaš? Njegov odgovor nas uopšte nije začudio:

- Nemanja Bjelica mi je omiljeni, kao i Bogdan, Teodosić... Ja bih voleo da imam takvu karijeru kao oni, Evroliga i NBA, dosta titula.

Reprezentacija?

- Pa da i reprezentacija naravno.