OD SIROČADI DO MILIONERA: Njima je ceo život veliko finale i to bez lopte! Upoznajte prave junake Mundijala! (FOTO) (VIDEO)

Krpenjače, pocepane patike, odbačenost od društva, suze i tuga...

Kakav kliše za sve priče poznatih fudbalera koji se iz dana u dan nadmeću ko je imao tužnije detinjstvo, ko je više propatio, a svako od njih ima nekog dedu koji je uvek verovao u njih i u glavu im usadio par reči koje su oni naravno istetovirali i na društvenim mrežama ne propuštaju priliku da svoje fanove "rasplaču" i iznova im dokazuju kako je za njihov uspeh zaslužan samo rad, rad i opet rad, i kako ih taj neki deda gleda sa neba i ponosan je na njih.

Ma važi...

Ovo bi bio sjajan uvod za neki rimejk tužnog filma sa hepiendom, pošto sve više fudbalera svoju karijeru gradi na kukanju i teškim životnim pričama zarad veće popularnosti, ali dobro znamo da nije tako, i da su samo retki koji su do velikih svetskih klubova zaista prošli kroz pakao posut trnjem.

Naravno, nije sve u fudbalu laž i marketing, pa ni ne može u svakog da se uperi prst i reći da laže, jer u moru šatro tužnih priča postoje neke koje stvarno imaju jezivu istoriju i potpuno su istinite.

Marko Asensio, fudbaler Reala iz Madrida i reprezentativac španske reprezentacije je kao mali ostao bez majke koja mu je bila sve u životu i pravi temelj porodice.

Mladi Španac nije slučajno dobio ime Marko. Za to je zaslužna njegova majka koja mu je podarila ime po Van Bastenu, sjajnom Holanđaninu koji je osamdesetih i početkom devedesetih bio jedan od najboljih fudbalera sveta, pa je tim činom Asensiova majka već od starta htela da njen sin nadmaši nekadašnjeg fudbalera Milana i Ajaksa.

2005. godine, mali Marko je bio na moru sa njegovom majkom i na jednoj od jahti su videli Florentina Pereza, čoveka koji se u Madridu pita za svaki sportski sektor ovog velikana. Asensio je poželeo da se slika sa njim, a njegova majka je prišla Perezu sa rečenicom:

- Gospodine, možete li da se slikate sa mojim sinom, ali zapamtite ovo lice, to lice će igrati za vas za nekoliko godina?!

Florentino je kao i svaki normalan čovek pomislio "O čemu li lupeta ova žena", ali stvarno 11 godina kasnije je tada već odrasli Marko Asensio potpisao ugovor sa najvećim španskim klubom i na predstavljanju nije mogao da priča ništa od suza, a ono što je mogao da izgovori to je bila zahvalnost njegovoj majci koja više nije sa njim, ali zna da ga gleda sa neba.

Svaki gol koji postigne Asensio posveti pokojnoj majci, sa rukama ispruženim ka nebu, dok njegov otac ne propušta nijednu utakmicu svog sina koji je već sada jedan od najboljih veznih igrača na svetu, a trenutno je sa španskom reprezentacijom na Mundijalu u Rusiji.

Mađioničar, Mozak, Beli princ, Zlatni dečak - ili jednostavno Andres Inijesta.

Nikada nije postojao, a verovatno ni neće, španski fudbaler koga su voleli na svakom ćošku zemlje. Čitav svet zna za nepomirljivost Madrida i Katalonije, nerešive razlike Madrida i Baskije, ali oko njega su svi složni - dubok naklon do poda za Andresa.

Malo ko zna za životnu priču Inijeste i kako je postao to što je sad.

Sa 12 godina je dobio poziv da iz lokalne Funteabilije pređe u Barselonu, ali to je za njega bilo nepojmljivo. Na kraju je ipak odlučio da ode u Blaugranu, a tog putovanja će se sećati sa knedlom u grlu.

Majka, otac i deda su krenuli sa njim, a na pauzi za ručak mali Andres nije prestajao da plače. Od ručka nije bilo ništa, jer niko nije mogao da jede dok gleda Inijestu kako se bukvalno oprašta od svog detinjstva.

Ostao je u Barseloni, ali suze nisu stale. Trenirao je, igrao, učio, jeo i opet plakao. Roditelji su ga svake sve nedelje posećivali, a posle toga druženja, kada bi ostao sam, opet je plakao. Isto kao i majka u tišini svog doma, jer više nije gledala malog Andresa.

Srećom, izdržao je, jer da nije - fudbalski svet bi najverovatnije ostao uskraćen za jednog od najvećih virtuoza ove igre koji je Barseloni dao 22 godine života, od čega 16 u seniorskoj konkurenciji. Na Kamp Nou je postao najtrofejniji španski fudbaler u istoriji , a njegova kolekcija trofeja izgleda pomalo nestvarno s čak devet prvenstava, šest Kupova kralja, sedam Superkupa Španije, četiri Lige šampiona, tri Superkupa Evrope i tri svetska klupska prvenstva. Dakle 32 trofeja s Barsom.

Viktor Mozes, reprezentativac Nigerije i fudbaler Čelsija iza sebe ima strašno odrastanje.

Nemiri, koji su česta pojava u Nigeriji, pre 18 godina odneli su živote Mozesovih roditelja. Te 2000. godine u samoubilačkom napadu na džamiju bilo je 24 žrtve, 19 ljudi, među njima i dvojica sveštenika, ubijeni u crkvi i 45 masakriranih u napadu na selo.

Znajući da Viktoru preti opasnost, kao i da će upravo on biti naredna meta, prijatelji njegovih roditelja su rešili da ga sakriju. Pošto je posle nedelju dana, u ruševinama kuće ugledao tela svojih roditelja, već se nalazio kod udomiteljske porodice u južnom Londonu.

- Moj prvi utisak o Engleskoj bio je da je to raj na zemlji... Bilo je to okruženje potpuno nepoznato za mene, daleko od Kadune, u kojem nisam nikoga znao. Nisam znao ni jezik i bilo je jako teško steći nove prijatelje. Početak je bio težak, ali preživeo sam - prisetio se as tima sa Stamford Bridža.

Okrenuo se fudbalu, koji mi je doneo mnogo toga lepog u karijeri.

- Bio je jedan od milion. Bio je Kristijano Ronaldo našeg tima - prisetio se Toni Luizi, menadžer mlađih selekcija Kristal palasa.

Sa samo 11 godina Viktor Mozes je postao siroče i izbeglica, ali mu se i pored toga sreća nasmešila. Veliki talenat su prepoznali agenti, a karijera mu je išla samo uzlaznom putanjom. Danas je prva zvezda nigerijske reprezentacije u Rusiji.

Fudbaler sredine terena poljske reprezentacije Jakub Blaščikovski otkrio je da je u detinjstvu prisustvovao porodičnoj tragediji u kojoj je njegov otac ubio suprugu.

Blaščikovski je imao 10 godina kada je njegov otac Zigmund, iz do sada nerazjašnjenih razloga, nožem usmrtio majku Anu.

Jedan od najboljih poljskih fudbalera bio je toliko potresen da pet dana nije mogao da ustane iz kreveta, a kasnije su brigu o njemu preuzeli baka i ujak sa sela.

- Nikada neću shvatiti zašto se to dogodilo. Uvek ću se pitati -Zašto? Ranije o tome nisam želeo da pričam, pokušao sam da zaboravim, ali nisam mogao. Sada sam dovoljno odrastao da razgovaram na tu temu - rekao je Blaščikovski engleskim medijima.

Blaščikovski je veoma pobožan, svaki dan čita Bibliju i postignute golove posvećuje majici, za koju veruje "da ga posmatra sa neba".

- Mama se stara o meni i dalje. Imao sam dosta problema u životu, uspeo sam da ih prebrodim i mislim da mi ona tamo negde pomaže - dodao je Blaščikovski.

Popularni Kuba nikada nije razgovarao sa ocem, koji je prošle godine oslobođen posle 15 godina provedenih u zatvoru zbog kazne. Otac je umro prošlog meseca, a poljski fudbaler ipak je došao na sahranu.

Blaščikovski je zbog traume iz detinjstva na određeno vreme morao da napusti fudbal, ali mu se kasnije vratio i ovog leta će biti na Mundijalu sa reprezentacijom Poljske.

Romelu Lukaku ima 25 godina, igra na svetskom prvenstvu i prvi je napadač Mančester junajteda, a ovo je njegova priča:

- Tačno se sećam momenta kada sam saznao da više nemamo novca. U glavi mi je i dalje slika majke u kuhinji i pogleda na njenom licu. Imao sam šest godina i došao sam kući na ručak za vreme pauze u školi. Moja mama je imala isti meni svaki dan: hleb i mleko. kad si dete ne razmišljaš puno o tome. Mislim da je to bilo sve što smo mogli priuštiti.

Kad sam jednog dana došao u kuhinju, video sam majku ispred frižidera s kutijom mleka, kao i obično. Međutim, sada je mešala nešto unutra. Baš je protresla kutiju. Nisam razumeo šta se dešava. Donela je ručak do mene i nasmejala se kao da je sve u redu. Tada sam shvatio. Pomešala je vodu sa mlekom. Nismo imali dovoljno novca do sledeće nedelje. Bili smo totalno bez novca. Ne samo siromašni, već bez ičega.

Moj otac je bio profesionalni fudbaler, ali pred kraj njegove karijere, sve pare su nestale. Prva stvar bez koje smo ostali je kablovska televizija. Nije više bilo fudbala. Kasnije se dešavalo da po nekoliko nedelja nemamo ni struje, tople vode.

Dešavalo se da majka uzme hleb iz pekare i zamoli ih da plati drugi dan. Oni su znali mene i mog mlađeg brata, pa su joj dopuštali da uzme hleb u ponedjeljak, a plati tek u petak.

Nisam mogao više gledati majku kako tako živi. Ne, ne, ne. Nisam to mogao dopustiti.

Ljudi u fudbalu vole da govore o mentalnoj snazi. Pa, ja sam najsnažniji lik kojeg ćete ikad upoznati. Zato šta se sećam sedenja u mraku s bratom i majkom, molitvi, razmišljanja, verovanja, znanja da će se to ostvariti.

I konačno sam joj jednog dana rekao: - Mama, promeniće se. Videćeš. Igraću fudbal za Anderleht, to će se uskoro desiti. Biće nam dobro, ne moraš više da brineš

Da vam kažem nešto – svaku utakmicu koju sam ikad igrao je bila kao finale. Kad sam igrao u parku to je bilo finale. U vrtiću - finale. Najozbiljnije to govorim. Svaki put kad sam šutirao na gol, htio sam da rastrgnem loptu. Puna snaga.

Kad sam porastao naglo neki treneri i roditelji su se zabrinuli. Nikad neću zaboraviti prvi put kad me neka odrasla osoba upitala: - Hej koliko ti imaš godina? Koje si godište?’‘Jeste vi ozbiljni?

Kad sam imao 11 godina, igrao sam za mladi time Lirsaa, i jedan roditelj od momaka iz druge ekipe je hteo da me zaustavi pri ulasku na teren. Govorio je:

‘Koliko ovaj ima godina, gdje mu je lična karta? Odakle je on?‘

Pomislio sam, odakle sam ja? Šta? Rođen sam u Antverpu, ja sam iz Belgije. Otišao sam po ličnu iz torbe i pokazao je svima. Oni su je uzeli, gledali je kao detektivi i sećam se kako mi je krv ključala venama.

- O, sad ću vašeg sina još više izubijati. Ionako bih ih sve razbio, ali sad ću ga uništiti. Moraćete da vozite kući uplakanog dečaka.

Hteo sam da budem najbolji fudbaler u belgijskoj istoriji. To je bio moj cilj. Ne biti dobar, ne odličan, već najbolji. Igrao sam s toliko ljutnje, zbog mnogo stvari. Zbog pacova koji su trčali po našem stanu, jer nisam mogao da gledam Ligu Šampiona, zbog toga kako su me drugi roditelji gledali. Kao da sam bio na misiji. Sa 12 godina postigao sam 76 golova na 34 utakmice. Dao sam ih sve u očevim patikama. Kad smo imali isti broj stopala, delili bismo patike.

Sezona 2008/2009. Jedva da je igrao za U19 selekciju Anderlehta. Te sezone je morao da potpiše ugovor. Kako će to da uradi ako nije ni u prvih 11 U19 tima?

- Opkladio sam se sa trenerom. Rekao sam mu: 'Ako mi daš da igram, obećavam 25 golova do decembra!' Smejao se. Bukvalno. Rekao sam: 'Hajde onda da se kladimo.' Pristao je. Ako ne uspem, idem na klupu. Rekao sam: Važi, ali ako uspem ti moraš da čistiš sve one mini kombije što igrače vode kući sa treninga. Pristao je. Najgluplja opklada koju je napravio. Dao sam 25 u novembru. Brate, pre Božića smo jeli palačinke. Neka to bude lekcija: Ne igraj se sa gladnim dečakom.

Rekao sam majci da ću uspeti sa 16 godina. Zakasnio sam za 11 dana. Potpisao sam ugovor sa Anderlehtom. Ostalo je istorija.

Ne, nije svaka priča izmišljena, nije svako imao med i mleko u životu, nije svako imao bogatog menadžera, nije svako imao prevoz sa treninga i na trening, i nije svako svetska zvezda...

A ti što sebi prave transfer tužnim i paćeničkim pričama zarad većeg kluba i veće plate, njima na čast. Nikada neće biti veliki, bar ne za prave i istinske ljubitelje fudbala.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)