Ispovest sina ubijenog Branka Bulatovića: Fudbal mu je bio sve na svetu, danas se jedino Dejo Savićević javlja! (FOTO)

Prošlo je već dosta vremena od tragičnog događaja koji je uzdrmao fudbalsku javnost u Jugoslaviji a odgovor na pitanje ko su ubice generalnog sekretara FSJ Branka Bulatovića, i dalje nismo dobili.

Njegov sin Blažo (28), ni dan danas, više od 14 godina posle strašne porodične tragedije ne zna zašto je njegov otac izgubio glavu. - Nikad ništa nisam saznao, ni blizu. U to što je po novinama pisalo ne verujem, a u istrazi se ništa ozbiljno nije pojavilo. Šok traje evo već 14 godina i ništa ne znamo. Moja rođena sestra ne gubi nadu da će ubica biti pronađen, ja sam je, da budem iskren, izgubio. Nekad pomislim da bi bilo dobro da se zna, ponekad se čini da bi bilo lakše da ne saznam, to ga sigurno neće vratiti - počinje priču Blažo Bulatović.

Mladi Blažo je u trenutku smrti svoga oca imao 14 godina a za vest je saznao nakon što se vratio sa fudbalskog treninga. - Bio sam na treningu, tada sam igrao za pionire Poleta. Došao sam kući oko 11, majka i sestra su plakale i rekle mi da su pucali na tatu. Otišli smo u Urgentni, oko 13.14 časova su mi rekli da je stanje kritično. Kasnije su nam javili da nije izdržao, da je preminuo - Njegov otac je bio izuzetni poštovan lik u fudbalskim krugovima u našoj zemlji pa je imao veliki broj prijatelja medju igračima i funkcionerima.

- Zapamtio sam da je tati fudbal bio sve na svetu, naravno uz porodicu. Voleo je da ostaje po ceo dan u savezu. Sećam se druženja sa Dejom, Piksijem, Savom, Peđom, Darkom, Jugovićem, Jokanom na Svetskom prvenstvu 1998. i dve godine kasnije na Evropskom. Imali smo ritual da me povede vikendom na utakmicu, a preko nedelje sam često dolazio do njega u savez, odem do "Meka" uzmem klopu i kad mu postanem naporan neko me odveze do kuće. Imam lepa sećanja na detinjstvo, sve se to izgubilo te 2004. ali, eto, niko ne zna zašto.

Dosta tih ''prijatelja''' je bilo uz porodicu neposredno nakon Brankove smrti ali samo je jedan ostao uz njih sve ovo godine. - Bili su svi tu u startu, a jedan jedini prijatelj koji je tu za mene i porodicu i dan danas je Dejan Savićević. Imamo odnos kao da sam mu sin ili da je bio tatin brat. Kakav je bio igrač, takav je čovek. Dejo mu je bio prijatelj broj jedan, ali da je to ovako nisam mogao ni da pretpostavim. Njega mogu da pozovem u četiri ujutro ili sedam, uvek je tu za mene, pomoći će mi. Zahvalan sam mu do neba jer se takav čovek nađe jednom u milion godina.

Stalni razgovori sa Savićevićem drže Blažu sećanja na oca svežim kao da nije protekla skoro decenija i po od ubistva. - Kad mi Dejo priča o ocu uvek mi kaže sve najlepše, ali što više pričamo bude mu teško. Kad vidim da smo preterali, stanemo. Stvarno je obožavao tatu. Uvek mi kaže da bi bio ponosan što ima ovakvog sina i da sve gleda odozgo. To je život, što te ne ubije ojača te, tako da mora da se ide dalje iako je teško i bolno - setno je završio sin tragično nastradalog operativca nacionalne kuće fudbala.

Od svog ranog detinjstva je Blažo je bio usko vezan za fudbal pa je i logično što svoje vreme danas provodi u toj branši. - Počeo sam u mlađim kategorijama Obilića i Rada. U prvom timu sam najpre bio na pozajmici u Dorćolu iz Rada, pa Napredak, šest meseci Čukarički i onda dve najbolje godine u BSK Borči gde sam imao 20-25 utakmica u Superligi Srbije. Posle sam otišao u Smederevo, Budućnost, odatle sam se vratio u Sinđelić i Dorćol. Video sam da se mučim i rešio da se posvetim trenerskom poslu.

BONUS VIDEO:MAJSTORI FUDBALA U BELOM SPORTU: Toti i Pujol igrali tenis

(Espreso.co.rs)