1 na 1 s Kataijem: Zašto se tetoviram, šta znače sve moje tetovaže i kome sam ih posvetio (FOTO)

Espreso intervju

1 na 1 s Kataijem: Zašto se tetoviram, šta znače sve moje tetovaže i kome sam ih posvetio (FOTO)

O teškoj bolesti koju je preživeo, Grofu Božoviću i o tome ko održava atmosferu u svlačionici Zvezde, zašto ne voli rijalitije i zašto je mislio da se sprdaju s njim kad je dobio poziv u reprezentaciju, priča samo za Espreso fenomenalni Aleksandar Katai
Objavljeno: 11:43h
Iza njega je neobična godina. Počela je tako što su ga svi terali iz kluba navijači
skandiraju
Kako si odlučio da posle ne baš uspešne sezone u kojoj si bio na pozajmici iz Olimpijakosa u Zvezdu, da raskineš ugovor i onda potpišeš nastavak saradnje s crveno-belima?
- Verovao sam u sebe da mogu da se nosim s pritiskom i da mogu da odigram bolje. Gledam i sad ovu polusezonu i mislim da mogu još bolje - i ja sam, ali i ekipa. Daleko od toga da smo nezadovoljni.
Prelomna utakmica ove sezone čini se bio je duel s Radničkim iz Niša na Marakani, kad je bilo 1:1. Posle toga ti si se pretvorio u "zver", a čitav tim u mašinu. Kako ste uspeli sve da okrenete za 180 stepeni?
- Mislim da je velika zasluga trenera. I posle te utakmice, kao i posle Kairata, govorio nam je da idemo dalje, da će biti bolje, da će sve proći.
Kako je sarađivati s Grofom?
- Ne znam koju bih reč upotrebio, stvarno je fenomenalan čovek i trener. Neverovatno je šta njemu u sekundi padne na pamet, kakve šale i kakvo je smejanje s njim. Naravno, kad se radi, radi se, ali uvek ima šala. - Posle utakmice u Nišu dobio sam nekoliko udaraca i maltene sam se jedva kretao. Izlazim iz svlačionice hramljujući, pokrivljen, a on me vidi i kaže mi kao iz topa s crnogorskim akcentom "Je l' ti to mene imitiraš?".
A da li je istinita ona njegova priča da Katai igra teško po vrućini?
- Svima je teže. Kome nije teško da igra na 30-35 stepeni. Ima sigurno malo istine.
Tokom čitave jeseni se mogu čuti spekulacije oko timova koji se interesuju za tebe. Zvezda želi da sačuva ekipu, a da li si spreman da ostaneš do kraja kvalifikacija za Ligu šampiona?
- Za sada sigurno ostajem u Crvenoj zvezdi. Ako dođe neka ponuda u januaru, ako bude trebalo, mogu i da odem. Svašta može da se desi, ali je trenutna situacija takva da ostajem sigurno do leta, pa kad se završi sezona videćemo.
Kakva bi tebe ponuda naterala da razmisliš da napustiš Marakanu?
- Sigurno da bih radije išao u tu neku Holandiju, Belgiju, Nemačku... Mislim da bi se uklopio u tim Fejenorda. Što se tiče stila igre, mislim da je Holandija najbolja i za mlade igrače i što se tiče sistema igre. Tu je i Nemačka gde ima mnogo trčanja, ali mislim da bi meni pre odgovarala Holandija.
Kakva je atmosfera u svlačionici, ko je glavni da podigne raspoloženje?
- Svi igrači su generalno zadovoljni. I koji igraju i koji ne igraju. Grof drži dobru atmosferu, a glavni je Rendulić.
Najgori trenutak je sigurno bio onaj poraz od Borca u Kupu na Marakani 5:1. Kako se ekipa koja je pre toga imala seriju od 16 uzastopnih pobeda nosi s takvim šokom?
- Bilo je izuzetno teško, meni naročito, jer nisam igrao na tom meču. Grof je uticao mnogo na vraćanje samopouzdanja i ona njegova izjava je bila dobra da je bolje da izgubimo jednu 5:1, nego pet po 1:0. Nije bilo lepo da najveći klub u Srbiji izgubi 5:1 na svom stadionu.
Dobre igre nisu prošle nezapaženo, usledio je i poziv u reprezentaciju i to za onu utakmicu s Albanijom u Elbasanu. Kako ti je bilo kada su te pozvali?
- Bio sam naknadno pozvan i muvao sam se nešto po gradu kad mi je zazvonio telefon. Zvao me Aleksandar Bošković i pitao me da li imam kopačke kod sebe, da ih pokupim, uzmem pasoš i dođem u Pazovu. - Mislio sam da me neko zeza, da je organizovao nešto da ja dođem tamo i da mi se svi smeju i pošalju me kući. Ali sam ipak otišao i tek tad sam shvatio šta se dogodilo.
Ta utakmica u Albaniji je shvaćena kao "meč veka". Svašta se pisalo i događalo. Kako je tebi izgledalo sve, pošto si bio na licu mesta?
- Mi smo se osećali bezbedno. Bilo je mnogo policajaca, na svaka dva metra. Gde god da smo krenuli, sve se raščišćavalo i nije bilo razloga za strah. Ona kamenica u staklo autobusa malo nas je uzrujala, ali meni se to dogodilo i s Vojvodinom u Novom Sadu, tako da je najbitnije da niko nije bio povređen.
Kao jedan od najtalentovanijih mladih igrača u Srbiji dobio si poziv Olimpijakosa koji si prihvatio i otišao u Pirej. Međutim, nisu uspeo da se izboriš u toj konkurenciji. Zašto?
- Dobio sam šansu u pripremnom periodu, ali oni su procenili da nisam spreman za njih, za taj nivo fudbala i onda su krenule pozajmice. Idi ovamo, idi onamo. Bilo je i lepih i ružnih trenutaka. Tad sam možda i pogrešio što sam sve to mirno prihvatao. Nisam imao dovoljno vere u sebe i kad su mi rekli da nisam dovoljno dobar, pomirio sam se s tim. Bio sam neiskusan, s 20 godina, i neke stvari me nisu pogađale.
Vratio si se u Novi Sad, u Vojvodinu na pozajmicu, gde se očekivalo da ćeš ponovo fudbalski oživeti, ali to se nije dogodilo. Prvo odstranjivanje iz tima, a onda i bolest?
- Sigurno su mi bili to najteži trenuci do sada. Što se tiče suspenzije, to je duga priča i ne želim uopšte da o njoj govorim. Trombocitopenija se pojavila iz čista mira, završio sam u bolnici. Organizam mi je prepoznao trombocite kao strana tela i počeo da ih sam uništava. Krenuo sam s terapijom i sad se sve vratilo u normalu.
Da li si se uplašio u tom trenutku za karijeru?
- Kako nisam? Radio sam sve žive analize, od vađenja koštane srži i testiranja na leukemiju do provere bubrega, slezine... Teško mi je padalo to čekanje rezultata, naročito za tu leukemiju. Milion pitanja. Kako živeti s tim? Šta raditi?
Stiče se utisak da se posle utakmica i treninga potpuno isključiš, pa me zanima, kakav je to Aleksandar Katai van fudbalskog terena?
- Ima perioda kad razmišljam šta sam mogao da uradim, kako da odigram, ali to traje kratko. Okrećem se onom što me čeka, samo gledam u budućnost i sledeću utakmicu.
Šta voliš da radiš u slobodno vreme? Kakvu muziku voliš da slušaš?
- Nisam ništa specifičan u odnosu na ostale. Kad izlazim volim da odem na tamburicu. Kad sam kući, uglavnom je to nešto domaće. Ranije sam slušao domaći rep.
Šta voliš da gledaš na televiziji?
- Volim da gledam Diskaveri, Histori... U poslednje vreme devojka i ja često gledamo emisije o rešavanju ubistava. Rijalitije nikako.
U vreme kad naše fudbalere uglavnom viđamo na stranicama "žute štampe", kako uspevaš da otaneš van svega toga, da se tvoje kompromitujuće slike ne nađu u novinama?
- Jednostavno je: našao sam devojku. Skoro sve vreme smo zajedno, izlazimo zajedno. Naravno, izađem s nekim drugarima na piće, ali ne idem s tim ekipama po gradu, gde može neko da me vidi.
Tetovaže su ti velika strast. Znamo da ih imaš dosta, a da li možeš da nam ispričaš nešto o njima?
- Prvu sam uradio na desnoj podlaktici. To su inicijali porodice - mama je Sanda, sestra je Jelena, a tata je Željko. Uradio sam je sa 17.
- Na vratu imam takođe, ja i sestra smo uradili istu i ona ima svoje značenje.
- Na levoj podlaktici imam ovaj sat i ruže i datum 22.12. Ona je posvećena mojoj babi, to je dan kad je ona umrla. Bili smo mnogo vezani. Ovo je "Čuvar moga brata" i to sam uradio za brata od ujaka, za koga sam mnogo vezan, kao da smo rođena braća. Imam i anđela posvećenog njemu. Svaka tetovaža ima svoje značenje i uglavnom je vezana za porodicu. Nisam ih radio čisto ono da se išaram.
Šta želiš u 2016. godini?

Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
counterImg

Espreso.co.rs


Mondo inc.