veliki čovek
Emotivni Toti će vas rasplakati pismom svom Rimu: Moja kuća, moja porodica, moje sve... Knedla u grlu je neizbežna!
Majka me je vozila na treninge, čekala me ispred, pa vozila nazad. Čekala je nekad dva, tri, nekad i četiri sata. Čekala je po kiši, zimi, nije bilo važno koje godišnje doba. Ona je čekala da bih ja mogao da ostvarim svoj san
Kada si klinac u Rimu, imaš samo dva moguća izbora: Ili su crveni ili plavi. Roma ili Liacio. Ali, u našoj porodici je postojao samo jedan izbor.
Nažalost, nisam uspeo mnogo bolje da upoznam svog dedu koji je preminuo dok sam bio još mali. Međutim, ostavio me je sa sjajnim poklonom. Srećom po mene, moj deda Đanluka bio je veliki navijač Rome i tu strast je preneo na mogao oca koji je potom istu preneo na brata i mene. Naša ljubav prema Romi je nešto za šta brinemo i što smo nastavili da prenosimo. Roma je više od fudbalskog kluba. To je deo naše porodice, naša krv, naša duša.
Nismo mogli da gledamo dosta Rominih mečeva na TV-u jer se 80-ih nisu previše ni prenosili. Ali, kada sam imao sedam godina, otac je nabavio karte za utakmicu i napokon sam išao da gledam Vučicu na Olimpiku.
I sada mogu da zatvorim oči i setim se tog momenta. Boje, pesma, dimne bombe…S obzirom na to da sma kao mali bio nestašan, sve to što su Romini navijači radili brzo je ušlo u mene. Osećaj koji se ne može opisati rečima.
Predivno…Jedina reč za to...
U našem delu grada, u san Đovaniju, mislim da me niko nikada nije video bez lopte u rukama. U kaldrmskim ulicama, oko katedrale, u uličicama…Bilo gde, ja bih igrao fudbal.
Čak i kada sam bio dečak, bilo je to više od ljubavi između fudbala i mene. Oduvek sam imao ambiciju da izgradim karijeru. Počeo sam da igram za mlade timove. Imao sam novine i postere tadašnjeg kapitena Rome Đaninija na zidu sobe. Bio je ikona, simbol. Bio je dete iz Rima, baš kao i ja.
I tada, kada sam imao 13 godina, neko je pokucao na vrata. Tipovi iz Milana su me pitali da li želim da se priključim njihovoj ekipi. Prilika da odeš u veliki italijanski klub. Šta ću odlučiti? Pa, to nije bila moja odluka, naravno.
Moja mama je bila šef. I danas je. Jako je vezana za svoje dečake. Kao i svaka italijanska majka, i ona je bila uplašena. Nije želela da idem od kuće bojeći se da bi nešto moglo da mi se dogodi.
