FILMSKO BEKSTVO ZVEZDINE LEGENDE: Osuđen na robiju, pa zamalo završio u Partizanu!

Legendarni fudbaler Crvene zvezde Miodrag Belodedić je imao jednu od najživopisnijih karijera koja i dan danas inspiriše.

Popeo se na "krov" Evrope sa Crvenom zvezdom i Steauom, a postoji priča da je zamalo završio i u Partizanu.

Rođen je u Sokolovcu u Rumuniji, a dok je Čaušeskuov režim bio na vlasti, Belodedić je 1988. godine prebegao u Jugoslaviju. To je učinio jer u to vreme rumunskim fudbalerima fudbalski savez nije dozvoljavao da odu u inostranstvo.

Njegov dečački san je bio da zaigra za Crvenu zvezdu, te je pokušao da stupi u kontakt sa ljudima iz njene uprave. Belodedićev prijatelj kod koga je boravio u Beogradu pokušao je da ga nagovori da pređe u Partizan. Kada je Dragan Džajić saznao da Belodedić želi da pređe u Zvezdu, odmah je reagovao i potpisao ugovor sa njim.

U opširnom intervjuu za nedeljnik "Radar" podsetio najslavnijih dana i dečačkih dana kada je sanjao o velikoj fudbalskoj karijeri.

Posebno je upečatljiv deo u kome govori o prijemu kod Čaušeskua, po osvajanju titule prvaka Evrope sa Steauom.

- Kad smo osvojili Kup šampiona, Nikolaje Čaušesku nas je primio u palati. Trebalo je da se ošišamo, da se svi obučemo u ista odela. Vežbali smo kako da uzmemo neku medalju koju nam je dodeljivao. Nije bilo dovoljno da kažemo „hvala lepo“, već da levom rukom uzmemo medalju, desnom da pozdravimo i kažemo: „Čast zemlji!“ Čekali smo ga u liniji. Nije izgledao kao moćan čovek. Već je bio star, izgledao je kao moj deda Mlađa. Vukao je noge. Rekao nam je da smo ga malo uplašili, da je trebalo da pobedimo u 90 minuta, bez produžetaka i penala. Posle su nam poklonili terenske automobile, „aro“ su se zvali, ali nisu bili novi. Skupili su ih iz vojnih rezervi po celoj Rumuniji. Malo su ih oprali i prefarbali, i onda su nas zvali na stadion jednog po jednog da ih preuzmemo. Ja sam auto prodao, nisam ga ni isparkirao. Prodao sam ga dobro nekom čoveku iz Banata. Bio je skuplji nego dačija - rekao je Belodedić za "Radar".

Još dok je bio u Rumuniji se glasno govorilo o eventualnom Belodedićevom bekstvu iz zemlje.

- U Rumuniji sam bio Srbin, u Srbiji Rumun. Trener Angel Jordanesku mi je govorio: „Ti, Srbine, pazi, nemoj da pokušavaš da pobegneš.“ Odgovarao sam: „Zašto baš ja da pobegnem? Tu su i Marijus Lakatuš i Gavril Balint i….“ Balint mi je bio cimer. Njemu sam rekao da ću da idem: „Ako me uhvate, videćeš me; ako me ne uhvate, čućeš gde sam.“ Upozorio me je da nikome drugome ne govorim - rekao je Belodedić.

Podsetimo se dečačkih dana i dolaska u Jugoslaviju.

- Moji roditelji su imali pogranični pasoš, i dok sam bio dete, dok nisam počeo da igram fudbal, mogao sam da odem sa njima u Vršac, u Beograd, i video sam kako ljudi tamo žive, šta imaju. A mi smo stajali u redovima za šećer i zejtin. Jednom su mi na odmoru otac i majka predložili da ponovo odem sa njima do Jugoslavije, da vidim rodbinu. Rumuni nisu imali pasoše, osim onih koji su „brinuli za zemlju“. I nisu hteli ni meni da ga daju. Tada sam se naljutio, a naljutilo me je posle i to što me nisu pustili da igram za selekciju Evrope. U Steauu je stigao faks, selekcija Evrope je igrala protiv Engleske, i pozvali su i mene. Nisu hteli da me puste, pričali su mi da sam još mlad, da imam vremena. Dosadilo mi je i drugo što su tražili od nas. Kada sam odlazio kući na odmor, tri puta me je pored Dunava legitimisala vojska zato što je moj auto imao bukureštansku registraciju. Kada god bismo otišli u inostranstvo sa Steauom, „čuvali“ su nas, pitali gde idemo kada hoćemo da prošetamo, govorili „nemojte tamo“, išli sa nama…

Kako je isplanirao bekstvo...

- Kad sam odlučio da odem, izvadio sam malo više novca iz banke, i iz kluba su me zvali da me pitaju šta će mi tolike pare. Rekao sam da idem kući, u selo, da tamo majka hoće nešto da gradi, pa da nosim njoj. Pasoš sam naposletku dobio tako što sam pričao sa Valentinom Čaušeskuom, Nikolajeovim sinom. On je stalno bio pored nas, gledao utakmice, dolazio na treninge. Nije znao da ću da prebegnem, naravno. Stigao sam kući, rekao majci da spremi stvari, i krenuli smo oboje. Nije joj bilo lako. Plakala je, govorila da neće, pitala je gde ćemo, šta ćemo, kako da ostavi kuću.

Otkrio je Belodedić i zanimljiv detalj priliko sudbonosnog prelaska rumunsko-jugoslovenske granice.

- Na granici me je prepoznao jugoslovenski carinik. Pitao me je da li sam ja onaj Belodedić koji igra fudbal. Rekao mi je: „Nemoj da se vraćaš za Rumuniju, ostani i igraj za Partizan.“ Rekao sam mu da nisam partizanovac, već zvezdaš, i otišao sam u policiju i zaista rekao da neću da se vratim. Tamo su mi rekli da ne brinem, da se ništa neće desiti, da niko ne može da me vrati… Prvo sam bio kod rođaka u Beloj Crkvi, i govorili su mi da ne šetam mnogo, jer je granica blizu i ima mnogo Rumuna u prolazu. Policija me je pitala imam li neku rodbinu malo dalje od granice. Rekao sam da imam, u Prokuplju i u Beogradu. „Baš fino, spakuj se i idi u Prokuplje“, rekoše. Tamo sam bio mesec dana.

Ipak, sanjao je dres Crvene zvezde.

- Pre nego što sam otišao u Prokuplje, otišao sam u Zvezdu sa jednim rođakom. Navijao sam za Zvezdu još kao dečak. Dvaput sam bio na utakmici sa ocem u Beogradu, sanjao sam Vladimira Petrovića, Miloša Šestića, Dušana Savića… Rekao sam: „Evo, ja sam Belodedić, da li biste hteli da zaigram za vas?“ Čekao sam da pričam sa Draganom Džajićem. I njemu sam rekao ko sam i šta bih hteo. Bio je zbunjen. „Ti si Belodedić koji igra za reprezentaciju Rumunije?“, pitao me je. Da, rekoh, igrao sam upravo dve utakmice kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Italiji 1990. „I za Steauu?“ Da, i za Steauu. Zvao je generalnog sekretara kluba, Vladimira Cvetkovića, došao je i on, razmišljali su šta da rade. Rekli su mi da odem u Prokuplje, da budem tamo nekoliko nedelja, i da će me pozvati. Razgovarali su sa ljudima iz UEFA, pozvali me, i rekli da imam sreće, jer u Rumuniji nismo bili profesionalni igrači, nismo imali profesionalne ugovore, pa će mi kazna zbog toga što sam promenio klub bez dozvole trajati samo godinu dana. U Rumuniji su me osudili kao dezertera na 10 godina zatvora, jer je Steaua bila vojni klub.

Podsetio se početaka u Zvezdi.

„Počeo sam da treniram, živeo sam u hotelu „Mladost“ pored Zvezdinog stadiona. Posle su mi dali stan, počeo sam da igram sa drugim timom, igrao sam neke prijateljske utakmice. Prva utakmica koju smo igrali nakon što sam najzad dobio dozvolu, bila je protiv Željezničara iz Sarajeva. Izašli smo na teren, a Slobodan Marović mi kaže: „Gledaj tamo gore, Mile, silazi Mile Srbin.“ Čovek je sišao sa tribina na teren i dao mi prase na ražnju i litru rakije.“

- U Zvezdi jesmo razmišljali o tome da možemo da stignemo do polufinala, možda i do finala, ali nismo baš sanjali da ćemo postati prvaci Evrope. I svoje drugo finale Kupa šampiona osvojio sam penalima. Nismo baš pokazali dobru igru, nismo baš savladali marseljski Olimpik. Ilija Najdoski, Refik Šabanadžović i ja pričali smo da treba da se branimo, da ne primimo gol. Rekao sam i treneru, Ljupku Petroviću, da smo u Steaui, kada smo igrali finale protiv Barselone, isto radili – dobro smo se zatvorili i nisu mogli da nam daju gol. To je važno, da ne primimo gol, pa posle – šta da bog. Neko je rekao: „Pusti boga, mi treba da šutiramo penale, ne bog.“ Ali samo da ne primimo gol. Nismo ga primili. Olimpik je imao strašan tim, ali teško im je bilo da prodru. Šabanadžović i Jugović su znali da oduzimaju lopte, ali i da odigraju kada loptu prime. Ilija je bio čuvar centarfora. Kaže: „Sad ću da mu zgazim na petu, da ga uplašim, da ode malo dalje odavde.“ Ako treba da uporedim, Zvezda je imala više pojedinačnog talenta, a Steaua je bila jača kao ekipa. Steaua je imala iskusnije fudbalere, četiri ili pet igrača je igralo za reprezentaciju, ali Zvezda je imala Dejana Savićevića, Sinišu Mihajlovića, Roberta Prosinečkog.

Šta nedostaje srpskom i rumunskom fudbalu da se vrati na stare staze?

- Danas ni Zvezda ni Steaua ne mogu da ponove uspehe koje smo u ono vreme imali. Nedostaje novac, a on je osovina u tom radu. Rumunija ima novac, ali ljudi koji imaju para, u sport baš i ne ulažu. Mogu da kažem da su Rumunija i Srbija iste. Rumunija se malo podigla, malo se popravila. Nekada pored naše kuće, pored Dunava, nismo imali nijedan restoran. Sada ih ima, može čovek da sedne, da popije, da pojede. Ali ne žive Rumuni dobro. Počela je da se vidi sirotinja po ulicama, ljudi prose, kao posle Čaušeskua, jer se u njegovo vreme to nije smelo. Nije dobro. Sve je više sirotinje, sve je više problema, ljudi nemaju gde da rade. A bogati su nestali. Njih ne vidite po rumunskim ulicama, već u inostranstvu. I Srbija je malo zaostala. Lepa je, ima brda, ima reke, ali malo je zaostala… Znate vi bolje zbog čega.

Bonus video:

(Espreso/Radar/Prenela J.B)