KEŽMAN O SUKOBU SA VIDIĆEM, DEJOM, 'PIKSIJEVOJ SRAMOTI', LJUBOJI, PETKOVIĆU: Povampirili smo se, Deki bio na ivici!

Bivši reprezentativac Srbije i Crne Gore (2000-2006), Mateja Kežman, objavio je autobiografiju "Samo mi bog može suditi" u kojoj je izneo mnoge zanimljive detalje iz karijere.

Dotakao se nekadašnji golgeter prvog gola za Partizan u derbiju sa Zvezdom, ali glavnu pažnju skreću dešavanja iza kulisa tokom Svetskog prvenstva 2006. koje je iščekivano sa velikim nadama nakon odličnih kvalifikacija, a koje se završilo debaklom i porazima od Holandije, Argentine i Obale Slonovače - slično onom što se desilo "Orlovima" Dragana Stojkovića zimus u Kataru.

Baš o Piksiju je dosta pisao Kežman, kao i o odnosu sa Nemanjom Vidićem, Dejanom Savićevićem, selektorom Ilijom Petkovićem...

- Već na pripremama brod je počeo da tone, a glavni udar bio je na kapetana. Selektora (Ilija Petković) su mediji razapinjali zbog toga što je pozvao sina u reprezentaciju, a odnosi među igračima više nisu bili iskreni. Na površinu je isplivala sujeta, pojedince nisam mogao da prepoznam, kao da nisu bili isti ljudi... - napisao je Kežman i potom se osvrnuo na slučaj Dejana Petkovića:

- Sve je puklo kad je selektor pozvao sina u reprezentaciju. Poštovali smo njegov izbor, ali on zbog pritiska medija i prozivki pojedinih klupskih funkcionera više nije bio svoj. U kvalifikacijama je sve držao pod kontrolom, vukao je poteze koji su nas odveli u Nemačku, ali sada nismo imali selektora..

Osvrnuo se Kežo i na Danijela Ljuboju, svog saigrača iz napada, za koga smatra da je "zakuvao" čitavu kavgu u reprezentaciji SCG, što se potom prelilo i na ostale.

- Kada je krenula ta lavina (posle poraza od Argentine), nije bilo zaustavljanja. Tada smo se svi povampirili, nismo ličili na sebe. Imali smo nekad dobru atmosferu, bili smo grupa, stalno zajedno. Rekao sam Dekiju Stankoviću da ovo više nije ekipa, ni ko ni sa kim ne priča. Pojedini igrači 'buše' druge, mislim da je bilo problema sa Ljubojom i Koromanom. Ljudi su se potpuno promenili, kao da je neki đavo ušao u njih. Deki Stanković je zbog toga bio na ivici da uđe u sukob sa njima. Posle sedam dana i ja sam hteo da idem kući. Proradila je sujeta među igračima, ono najgore. Do juče smo bili najbolji drugovi, sada jedan drugom radimo iza leđa... Ljuboja ide kod Sava Miloševića i priča mu ružno o meni, a onda dođe kod mene i kaže mi: 'Ti i ja smo tandem, Savo neće igrati'. I tako od sobe do sobe. Šta da radiš, slušaš i trpiš. Sve do jednog trenutka kad smo bili u restoranu - nisam više mogao da ćutim.: 'Dosta, bre, čoveče. Kako te nije sramota? Gledaš me u oči, gledaš Sava, ideš od igrača do igrača i sve redom ogovaraš".

Kežman i Vidić dugo posle Svetskog prvenstva u Nemačkoj nisu razgovarali i oduvek se činilo da između njih postoje razmirice preko kojih ne može da pređe.

- Koliko je bilo vatre i naboja moglo se videti i na treninzima. U medije su procurile i stvari koje nisu za novine, zbog atmosfere, ambijenta. Primera radi - moji dueli sa Vidićem. Sada, posle svega, nazvao bih to glupošću, ali tada je adrenalin bio toliki da nije bilo samokontrole. Igrali smo na dva gola i kako primim loptu, tako me Vida udari, zakači - napisao je Kežman u autobiografiji i prepričao razgovore:

"Vido, šta ti je, bre, čoveče?".

On mi odgovara: "Ja tako treniram, tako igram!".

"Znam, brate, ali imamo utakmicu, je l' treba da me povrediš?".

Vidić: "Ma, ćuti, samo igraj".

- Onda on primi jednu loptu, malo je gurne, a ja ga obema nogama odignem od zemlje: 'Ja tako treniram, tako igram!'. Primim onda ja loptu i ne vidim Vidića, zaskoči me s leđa i napravi takav start da se čulo samo moje koleno... Stavili su me na nosila i prebacili u bolnicu. Na snimku se videlo da koleno nije puklo, ali se radilo o jakom nagnječenju. Vidić. Bili smo nekada cimeri, igrali plejstejšn. Odlazili na piće. Sad nisam mogao da ga prepoznam...

Prepričao je Kežman i kako je potom, zajedno sa Dejanom Stankovićem, bio kod Vidića u sobi, kako bi izgladili odnose, ali da je Vidić ćutao, da nije rekao ni reč. Kežman je potom, sa još nekolicinom igrača, poslat kući, iako je želeo da ostane uz tim. Bio je proglašen za "žrtveno jagnje", navodi. Postoji zaseban deo autobiografije, u kojoj su citirani oni koji su želeli da učestvuju u pravljenju ovog dela. Između ostalih i Nemanja Vidić koji je rekao da je "budalaština da je oterao Kežmana iz reprezenatacije Srbije".

Poseban deo u knjizi Kežman je naslovio "Piksijeva sramota" i osvrnuo se na period dok je sadašnji selektor bio na funkciji prvog čoveka FS Jugoslavije. Sve se dešavalo posle bruke protiv Azerbejdžana 2003. godine (3:3) u okviru kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2004. godine. Na toj utakmici je Kežman zamenjen, a po izlasku sa terena je opsovao jer, kako kaže, "zabolela ga je nepravda i hteo je da stavi do znanja da mu je stalo".

Posle ovog meča zamolio je Piskija da uzme malo predah od reprezentacije i da razgovor ostane među njima. Međutim, Piksi je dan kasnije medijima rekao da Kežman više ne želi da igra za reprezentaciju i to mu nije oprostio jer se potom čitava zemlja okrenula protiv njega.

- Nisam mogao da verujem. Opet sam pozvao Piksija: 'Sram te bilo, i godina i karijere. Ne razumem zašto si rekao novinarima. Mogao sam da kažem da sam povređen, da slažem i selektora i Savez, ali to ne bi bilo pošteno. Lepo sam te pozvao i rekao šta je problem. Ljudski sam ti se obratio. kao čoveku, predsedniku. A ti si me zloupotrebio' - napisao je Kežman i rekao da posle toga sa Piksijem nije imao nikakav kontakt, dok ni sa Savićevićem, tadašnjim selektorom, nije dugo razgovao.

(Espreso/Mondo)