OVO JE BIO JEDAN OD NAJTEŽIH MOMENATA U ŽIVOTU SINIŠE MIHAJLOVIĆA: Tri puta je sanjao isti san i doneo VAŽNU odluku

Slavni srpski fudbaler i trener Siniša Mihajlović je preminuo u 54. godini, a ono što je on proživeo tokom detinjstva i velike fudbalske karijere je dostojno divljenja.

On je napustio svoje ognjište sa porodicom tokom rata, a dve i po decenije kasnije je odlučio da se vrati tamo gde je rođen.

Miha je krajem decembra 2015, posle punih 25 godina prvi put ušao u Borovo Selo da poseti rodnu kuću. Zbog bezbednosti, morao je da se maskira i da kačket navuče duboko na oči.

Miha nije mogao da izdrži, pred naletom sećanja, na kućnom pragu je zaplakao.

- Poslednji put pre 2015. bio sam u Borovu Selu tokom sukoba 1991. Sve je bilo sravnjeno sa zemljom, nisam mogao ni da se orijentišem... Pamtim ruševine zgrada i mašine koje su pravile rovove. Ptica nije letela, nije bilo ni pasa. Pamtim pogled dva desetogodišnjaka dok su nosili puške. Imali su oči muškaraca u telu dece. Tužne oči koje su videle sve osim detinjstva. Jedan od njih mi je prišao i pitao me ko sam. Često pomislim na to dete, voleo bih da znam šta mu se dogodilo. Ako ga rat nije uzeo, onda je danas muškarac. Možda ima ženu i decu. Nadam se da su ta deca postala odrasli koji su ponovo otkrili malo svetlosti - govorio je Mihajlović uz kog su bili brat Dražen i kum Miroslav Tanjga.

Odluku da se vrati u Borovo Selo doneo je u decembru 2015. godine pošto je tri noći zaredom sanjao rodno mesto. U društvu brata Dražena i kuma, takođe proslavljenog fudbalera posetio je svoju kuću, kao i školu i teren na kome je napravio prve igračke korake.

- Pod mojim pritiskom, roditelji su spakovali najnužnije stvari i doselili se u Beograd. Priključio nam se i brat Dražen. Posle je do nas stigla vest da je naša kuća u Borovu minirana i da je neko ispalio metak u moju sliku na zidu. U tom groznom činu bilo je određene simbolike, poruka je bila više nego jasna. Ko je mogao da baci bombu na našu kuću? Ko je i zašto pucao u moju i Draženovu sliku? Ta pitanja su me proganjala dok napokon nisam saznao istinu. To je učinio Stipe, jedan od mojih najboljih drugova iz detinjstva, kojeg sam doživljavao kao brata. Videli smo se 2000. godine u Zagrebu. Došao je u hotel i pitao me da li sve znam. Priznao mi je da je zapalio kuću, ali i spasao moje roditelje. Oprostio sam mu - piše u knjizi koju je 2012. napisao Miroslav Gavrilović.

(Espreso)