ŠTA JE BILO ZAJEDNIČKO LEGENDARNOM GLUMCU I IKONI PARTIZANA? Veliki "Grobar" se seća parola 2 boema! (FOTO)

Poznati srpski glumac, ali i veliki navijač Partizana, Srđan 'Žika' Todorović, jednom objavom na Instagramu podsetio je na igračku legendu crno-belih, ali i svog oca.

Žika Todorović se slikao ispred murala Zoranu Dimitrijeviću Čavi uz opis:

- 'Zar zbog fudbala da mi prođe mladost?' Čava, urbana legenda. Nešto slično je i moj Bora znao reći ,,Nije život samo gluma." - napisao je glumac podsetivši na svog oca Boru Todorovića, takođe legende srpskog glumišta i strastvenog "Grobara".

Pokojni Čava bio je jedan od najvećih fudbala boema što se najbolje ogleda upravo u izjavi iz ranih osamdesetih godina prošlog veka: "Zar zbog fudbala da izgubim mladost!?"

Gde god da je igrao Čava je bio jedan od najomiljenih igrača. Napunio je tek trideset kada je 1992. godine doživio tešku saobraćajnu nesreću. Bio je šesnaest dana u komi, dobio je do tada najvažniju utakmicu, preživeo je, ali morao je reći „zbogom” fudbalu.

Preminuo je u Nantu 2006. godine, a 2020. je dobio ulicu u naselju Umka, u opštini Čukarica.

Zoran Dimitrijević je rođen 28. septembra1962. godine u Beogradu. Sa 13 godina došao je u Partizan gde je ostao narednih jedanaest godina, prošavši sve selekcije, sve do prvog tima.

Najveći deo karijere proveo je u beogradskom Partizanu, odigrao je i sezonu u Spartaku, a 1987. je došao u Dinamo Zagreb u kojem je odmah postao ljubimac navijača.

U dresu "Modrih" odigrao je nekoliko nezaboravnih utakmica, a možda najbolja bila je protiv Veleža u prvom kolu sezone 1987/88 kad je i postao ljubimac Dinamovih navijača.

Plenio je driblinzima, ali zbog ljubavi prema životu koja je nadmašivala onu prema fudbalu i sportskim obavezama nije napravio karijeru skladnu svom talentu.

„Ubio sam pešaka…“

Zoran Arsić, bivši igrač Spartaka i Partizana, Čavin dugogodišnji prijatelj, saigrač i cimer, podelio je jednom prilikom brojne anegdote vezane za Dimitrijevića, a sledeća se ističe.

- Zbog Čave smo mnoge noći proveli u karantinu, misleći da ćemo mi nekako njega da obuzdamo. Kako dođe povečerje, kada svi legnu u krevet i ugase se svetla, on mi kaže: “Brate, vidimo se ujutro…”. Izađe kroz prozor, pa kroz šumu… Išao je svojim putem. Obično me je budio između pet i sedam ujutro. Kucao bi na prizor, da mu otvorim i pomognem da neopaženo uđe u sobu.

- Pitam ga: Nesrećo, šta si to opet radio? “Ubio sam pešaka”, odgovorio je. Sav u čudu i zaprepašćen, pitao sam ga naivno: kakvog pešaka? Popio je bocu “Džoni Vokera”. Molio me je da ga ne budim za doručak. “Molim te, kada budemo izlazili na teren, izvedi me i drži pod ruku, da se ne primeti da sam pod gasom”, govorio bi. Bilo je takvih slučajeva koje smo vešto prikrivali od trenera i drugara - pričao je Arsić.

(Espreso)