SAŠA JOKSIMOVIĆ PRVI PUT O PSIHIČKIM PROBLEMIMA: Borio se sa DEPRESIJOM, a ona mu je mnogo pomogla!

Pre tri godine Saša Joksimović bio je bez posla, ali i bez nade da će ga dobiti. Danas njegov radni dan traje od ujutru do uveče. Život mu se preko noći promenio nabolje kada je shvatio da za eventualne neuspehe ne treba da krivi druge, već da pođe od sebe. Do tog rešenja stigao je zahvaljujući stručnoj pomoći, što svima preporučuje.

- Bilo je perioda kada nisam radio, i to je uticalo na moje samopouzdanje. Štaviše, postao sam depresivan. Kada sam shvatio da dalje tako ne mogu, za pomoć sam se obratio prijateljici, koja je psihijatar. Obavili smo nekoliko razgovora i problem je rešen. Evo, prošle su dve godine, a ja se i dalje pridržavam onoga što sam tada usvojio i pucam od samopouzdanja.

Da li je to neki univerzalan savet?

‒ Ne, takve stvari su individualne. Nažalost, odlazak kod psihologa i dalje je tabu tema. Ljudi se plaše da će ih etiketirati kao lude ako potraže stručnu pomoć. A to je, zapravo, jedini pravi način da se nađe izlaz iz tunela. Mene nije sramota da kažem da sam izašao iz mraka.

Iako važite za osobu bez dlake na jeziku, sigurno nije bilo lako istupiti sa rečenicom: “U 2019. godini bukvalno ništa nisam radio, jeli smo paštetu da bi naš sin imao sve.”

‒ Da, tako je bilo. Život piše razne žanrove, a mi smo tada bili u socijalnom realizmu.

Kakve sve misli prolaze kroz glavu afirmisanom glumcu kada mu ne stižu pozivi za nove uloge?

‒ Da li sam dovoljno dobar, kome sam se zamerio, treba li da se priklonim nekom klanu... Sve sam to pomišljao i skoro da sam postao “teoretičar zavere”. (smeh) Na kraju sam shvatio da je problem u meni.

Šta to znači?

‒ Recimo da se nisam dovoljno trudio da dođem do posla, odnosno da sam upao u kolotečinu. Nema logike da su svi oko mene krivi, a ja nedužan. Kada sam sa tim raščistio, postao sam neka druga osoba, bolja verzija Saše Joksimovića. Trebalo mi je vremena da izađem iz rupčage u koju sam upao i zakoračim na siguran teren, ali sada mogu samo uzbrdo.

Niste pomišljali da nazovete nekog i kažete “treba mi posao”?

‒ Na kraju sam upravo to uradio. Osobi koju sam pozvao rekao sam: “hoću da radim”, ne “da li mogu”. Odgovor je glasio: “U redu, dođi.” I tako sam otvorio vrata. Nije sramota pozvati. Konkretno, u mojoj profesiji je velika konkurencija. Kad nisi u vidokrugu izgubiš se u gužvi, čak i ako si dobar glumac, a ja mislim da sam među top deset glumaca u Srbiji.

Kako se u ovo što ste sad ispričali uklapa rečenica: “Lako je njemu, on je Joksimović”?

‒ Ne znam šta bih rekao na tu temu, a naslušao sam se toga. Mislite da će prezime promeniti nešto? Neće. Svako nosi svoju muku, prezivao se Joskimović ili bilo kako drugačije.

Prošle godine napunili ste četrdeset godina. Da li je to bila prilika za neki novi start?

‒ Meni je 38. godina bila katastrofalna, u 39. mi se život preokrenuo, a 40. je nagovestila da će biti još bolja. Važno je da sam uhvatio dobar zalet. (smeh)

Bonus video:

(Espreso / Hello)