NAŠA VODITELJKA VODILA BITKU SA OPAKOM BOLEŠĆU: A onda ju je zadesio JOŠ JEDAN PROBLEM!

Voditeljka Ivona Pantelić na početku je bila honorarac, da bi 1995. godine postala stalni član ove medijske kuće. Razmišljala je da proslavi ovaj jubilej, jer je ujedno i tri decenije kako je diplomirala pejzažnu arhitekturu.

-To su za mene dva lepa i značajna jubileja. Kada se bude malo stišala ova epidemija koja nas je zadesila možda i napravim neku jubilarnu žurku - otkriva Ivona Pantelić.

Mnogi tvrde da je za novinare i voditelje najveći uspeh kada postanu deo Informativne redakcije, a posebno kada vode najpopularniju emisiju “Dnevnik 2”. Kakvo je vaše mišljenje o tome?

- To jeste tako. Veliki je uspeh za novinare koji rade priloge za “Dnevnik 2”, a takođe i za voditelje.

Svedoci smo da novinari postaju i voditelji i spikeri…

- U svetu ali i kod nas tedencija je da se u jednoj osobi objedinjuje više stvari i da osoba bude i novinar i voditelj i spiker, a danas sutra i urednik. Smatram da se neke tendencije ne mogu zaustaviti. Ako čovečanstvo teži ka tome da jedna osoba na televiziji pokriva sve više poslova, zato što se i posao pojednostavljuje, to se prosto ne može sprečiti. Postoje načini da se od tog novinara koji poseduje izvorni talenat i koji prođe kroz jednu školu kao spiker, postane kompletna osoba. RTS još uvek ima taj spikerski kadar. Mi smo prva generacija spikera koja je nastupila posle onih ljudi koji su se prvi pojavili na Televiziji Beograd. Od kada je nastala televizija, spikerke i voditeljke Informativnog programa su bile Dušanka Kalanj, Ljiljana Marković, Staka Đorđević, Olja Miović i Danka Novović. To je bila prva generacija žena koje su se uopšte pojavile na televiziji i mi smo od njih učile. Gledaoci to najbolje znaju i meni je drago uvek kada čujem njihovo mišljenje o tome kako smo očuvale srpski jezik, akcenat kao i lep govor.

Danas, nažalost, svako može da bude ispred kamera i sebe nazove voditeljem. Ako uporedite ono vreme kada ste vi počinjali i današnje u čemu se ogleda razlika i koliko se sve to promenilo nagore?

- Ja sam prošla jedan dug put od novinara saradnika u Beogradskoj hronici, preko Satelitskog programa za inostranstvo, pa do Informativnog programa i Vremenske prognoze. Radila sam i priloge iz pejzažne arhitekture i ekologije za Jutarnji program, kao i nekoliko emisija u programu za inostranstvo. Ne znači da neću jednog dana da budem i urednik, ali dosta toga ima da se radi i usavršava. Inače, nekada je postojala samo jedna televizija, a sada ima mnogo kanala i više se ide na kvantitet nego na kvalitet. Ne bih da kritikujem ali stvarno treba malo više da se povede računa o tome ko se i kako pojavljuje ispred kamera. Na RTS se i dalje dosta vodi računa o tome.

Vi ste jedna od retkih javnih ličnosti koja je otvoreno govorila o svemu, pa čak i kada ste imali rak, ali i koronu. Koliko je vaša iskrenost našla odjeka u javnosti?

- Meni je bilo mnogo lakše kada sam otvoreno pričala o svemu. Generalno polazim od toga da se ništa ne može sakriti i uvek kada se nešto tako sazna bolje je da sama kažem. Tada se osećam rasterećenije i bude meni lakše a ljudi se suočavaju sa tim kako istinu moraju da prihvate. Druga strana jeste možda i taj humani deo. Ja ne mislim da sam neki humanitarac ali ima jedan momenat kada sam pomislila: “Ako sam ja osoba u medijima, značiće da ljudi čuju od mene i moju priču”. Lakše će im biti, pogotovo osobama koje trebaju da prođu kroz to kroz šta sam prošla i ja. Meni je drago što su mi se masovno javljale žene i pisale mi da bi podelile samnom priču o svojoj bolesti. Kada sam se ja spremala za lečenje, moja drugarica koja je takođe prošla kroz sve ovo, dovodila je svoje prijateljice koje su prošle kroz ovu bolest i pričale mi kako je bilo. Tako sam i ja imala volju, snagu i potrebu da iskustvo kroz šta sam prošla ispričam ženama i da im poručim da ne treba toliko da se plaše već da je to jedan proces u kome moraju da budu istrajne. Kao što je zdravlje za svakog čoveka tako je i bolest. To mora da se prihvati i kroz to mora da se prođe.

O čemu ste u najgorim trenucima mislili?

- Kćerka Maša je meni bila veliki oslonac ali ja ipak nisam želela da je previše opterećujem mojom pričom. Čovek prvo sa sobom mora da reši sva ta pitanja, da bi išao dalje, jer nikakva druga osoba ne može nešto specijalno da pomogne. Može rečima, toplinom i zagrljajem ali osoba mora sama sa sobom da bude dobro, da se pomiri sa nekim stvarima, da reši i odluči. Ako je osoba dobro sa sobom, biće i sa okolinom. Inače, u najgorim trenucima sam Iščitavala literaturu i shvatila da sam kriva što se nisam kontrolisala na vreme, jer sam bolest mogla i ranije da otkrijem. Ali onda sam sebi rekla da je ova bolest izlečiva i da moram da se uhvatim u koštac sa njom. Sebi sam govorila da ću proći kroz jedan crni tunel ali i da se nadam da na kraju stoji svetlost. Shvatila sam da moram da prođem kroz proces operacije i lečenja koji traje godinu i po do dve, ali da ću posle toga da budem zdrava žena. Ta misao me je vodila, ali i snaga što imam kćerku, roditelje i sestru kojima sam još potrebna. Mnogo sam radila i imala sam malo dana odsustva sa posla, što mi je mnogo pomoglo. U početku nisam želela da to ljudi znaju oko mene jer sam se plašila sažaljenja, ali jako brzo me je i to prošlo. Kada sam shvatila da imam snage da kroz sve prođem, da ću ići na lečenje i da ću slušati savete doktora, onda je i taj strah od sažaljenja prošao.

Bonus video:

(Espreso/Blic)