GODINU DANA GA JE IZJEDAO RAK: Mili progovorio o teškoj bolesti, pa otkrio kako je dobio metak u dlan!

Aleksandar Milić Mili poznati je kompozitor i jedan od članova žirija u "Zvezdama Granda", a nekada je bio veoma siromašan i pregurao je mnoge teške trenutke u životu.

Mili se prisetio detinjstva i teških trenutaka kada je kao izbeglica iz Osijeka došao u Beograd, ali i svoje bolesti i brojnih teških, ali i lepih trenutaka.

- Nikada nisam uspeo da shvatim rat i to potenciranje nacionalizma i sve što se desilo na Balkanu tih 90-ih godina. Recimo krenuo sam da izađem iz kuće, da se nađem napokon sa devojkom koja mi se jako sviđala, a napolju sam zatekao tenkove kad sam izašao i ljude sa puškama. Pitaju me gde ću, ja rekoh samo da se vidim sa devojkom. Samo su mi rekli: “Čoveče, dole u centru se puca i ratuje, vraćaj se odmah u kuću”. Ja sam bio totalno zbunjen, ali sam morao da ih poslušam - prisetio se Mili početka rata u Sarajevu te nastavio:

- Moji su već bili izbegli u Beograd iz Osijeka, kada sam ja sa trojicom drugara odlučio da krenem iz Sarajeva za Beograd. Roditelji su krenuli u posetu stricu u Beograd i nisu ni znali da im je to poslednji put da će videti Osijek. Samo su im javili da se ne vraćaju i da je po život opasno da idu nazad pa makar i po svoje stvari. To je bilo već ‘91 godine, dok sam ja godinu dana kasnije rešio da pobegnem za Beograd. Nas četvorica smo seli u jugo, koji je bio sav izrešetan jer je stajao na mestu gde se pucalo. Nismo imali staklo na prozorima, šoferki, morali smo da se celi zamotamo dok smo putovali jer je napolju bilo jako hladno. Sećam se kako smo prelazili preko nekih brda, nismo ni znali tačno put i odjednom dolazimo do barikada na putu. Tu stoje ljudi sa puškama i mi nemamo pojma šta da očekujemo. Međutim pustili su nas kad smo im pokazali lične karte, vikali su: “Ovi su naši”. Došao sam samo u jednim farmerkama i majici koje sam imao na sebi, u Beograd. Kad sam pomislio da ne može gore, taj rat i izbeglištvo, tada su mi našli maligno oboljenje. To je bio rezultat tog nekog stresa i mog unutrašnjeg razočaranja zbog rata.

Iako su njegovi roditelji uspeli da se ubrzo zaposle kao lekari u Beogradu, naredne godine bile su jako teške za Milijevu porodicu.

- Roditelji, brat i ja smo u Osijeku živeli u stanu koji je ranije bio banka, imao je 450 kvadrata i svoj park, a onda smo došli u Beograd u 15 kvadrata. To je bila vešernica na vrhu zgrade, gde je jedan deo improvizovan sa lavaboom i tušem, kao spoljni toalet. Nas četvoro smo tu živeli, ali se sećam da smo bili srećni. Vladala je ljubav između nas i ni jednog trenutka nismo očajavali iako smo živeli u bedi, plate mami i tati su bile po 2,3 marke, a hleb je bio 500 hiljada. Sve dok nismo saznali za tu moju bolest, bili smo zaista rasterećeni, jer nismo želeli da gledamo unazad, već samo napred. Godinu dana sam se lečio i bio na hemoterapiji. Tada je ta terapija bila strašno teška i agresivna, ali sam uspeo da se izborim. Čak sam uspeo da završim i treću godinu na fakultetu. Išao sam sa sve braunilama u rukama na ispite - istakao je kompozitor za emisiju “Preživeli” na K1 televiziji.

Prisetio se i zanimljive anegdote kada je ‘93 godine krenuo na studije u Češku.

- Dobio sam stipendiju da četvrtu godinu studiram u Pragu. Seo sam na voz, i zaspao. U jednom trenutku ušla je kontrola da proveri dokumenta. Dao sam im pasoš i to je bilo to. Međutim, nakon pet minuta dolazi policija i izbacuju me iz voza. Ja u čudu, pokušavam da im objasnim da sam student, da imam pozivno pismo, ali ne, oni ne odustaju. Što je najgore izbace me iz voza na krajnjem severu Mađarske gde oko mene u radijusu od 20 kilometara je samo neka šuma i pruga i jedna kućica. Policija sede u kola i ode, a ja ostanem skroz sam. Nisam znao da su se tada rastali Slovačka i Češka te zato nisam imao dozvolu da prođem kroz slovačku granicu. Nisam imao izbora već sam sa sve stvarima hodao uz prugu jedno 10-15 km dok nisam naišao na neko mesto. Tu sam uhvatio šinobus za Budimpeštu, međutim kondukter je hteo da me izbaci jer nisam imao kartu. Tad se desila neverovatna situacija, da mi je jedan čovek pritekao u pomoć. Ne samo što mi je platio kartu, već mi je ponudio da prespavam kod njega i da mi plati avionsku kartu za Prag sutradan. Toliko se bio sažalio na mene, kada sam mu ispričao sve detalje. Na kraju je tako i bilo, a ja sam mu kasnijih godina vratio novac.

Bonus video:

(Espreso/Alo)