ZBOG RULETA ODLEPIO PLOČICE IZ KUĆE I PRODAO IH! Za njega je KOCKA najjača DROGA, za nju ne postoji NIKO osim NJEGA

Kockari znaju da sate provode za ruletom, znaju i da izgube pojam o vremenu, o tome da li je dan i noć, i mogu tako godinama. Nije strana stvar da su veliki kockari zalagali automobile, satove, stanove… Isto kao i da su ovi manji voleli da uzimaju pare od roditelja i da govore da im je to za užinu, dok su gladni čekali da dobiju tiket.

Kocka je porok, isto kao i alkohol, cigarete ili droga. Ali nije baš ista kao kao ova tri poroka, malo je drugačija. Mislim da je mnogo jača, opasnija i brutalnija, jer dolazi baš polako, a odlazi još sporije. Kocka je porok zasnovan na druga dva poroka - pohlepi i dosadi. Još uvek nisam upoznala radne i vredne ljude koji ne izlaze iz kazina ili kladionice. Ovaj porok, kao i ostali poroci, neodoljiv je slabom karakteru. Iako je čovek svestan da kocka nije dobra stvar, on se upušta u to, jer ko može postati zavisnik posle 2, 3 tiketa i možda jedne ruke na aparatu ili ne daj Bože ruletu?!

Mila je devojka koja je dugo radila u kladionici. Nju su voleli svi, od onih okorelih kockara do tinejdžera koji su došli samo da vide šta se to dešava u svetlucavoj kladži. Uvek je bila nasmejana, vedra, nije smetala kada se gubi, a uvek je davala podršku kada se dobija. Znala je kad da dođe, a kad da ode, nije davala komentare i nije se mešala u tuđe živote. Tu je bila da da novac ako se dobije i da kaže poglednom “biće sve ok” kada se isti izgubi. Nema ko je nije voleo jer ona niije bila kao žene koje su ih čekale kod kuće i zvocale što su u kladionici potrošili detetovu školarinu ili patike…ili i jedno i drugo.

Zeki je već zagrizao duboko u kocki. Prolazili su sati, a ponekad i dani, a da je on sedeo za aparatom, pušio ko zna koju cigaru i čekao da mu padne džekpot. Nekad ga i dočeka, ali sreća kratko traje jer je već sve ponovo uložio i, naravno, izgubio. Svi su znali koji je njegov aparat, i retko kad bi neko drugi sedeo za istim. Imao je posebnu tehniku kako igra, ponekad je bio previše veseo, a nekada previše depresivan za istim, sve je zavisilo od toga “kakva je tura naišla”.

Mila je bacila oko na Zekija, koji je odavno oženjen, ali zbog svog poroka ne viđa svoju ženu. Kockarnica mu je druga kuća, a aparat najbolji prijatelj iako mi se čini da ta ljubav i nije baš obostrana – više je gubio zbog tog prijateljstva. Kada je Zeki jednog dana popio koju više, pozvao je Milu na dejt, a ubrzo su počeli i sve češće da se viđaju. Ostavio je ženu i prešao kod nje. Nije nigde radio, jer je zbog kocke izgubio posao, ali i poverenje drugih ljudi koji bi ga možda nekad i zaposlili, ali kocka… Od njene plate iz kladionice su živeli, a on je često znao i da ukrade istu od nje i potroši na svom društvu, ovaj, hoću reći, aparatima. On je za nju bio centar sveta, a njemu je centar sveta bila kocka. Bili su i gladni, ali je za kocku moralo da se ima. Često su ih viđali kako se svađaju ispred kladionice, jer mu ona ne dozvoljava da uđe u istu. Ali nije to bilo dugog veka, brzo bi ga pustila... On je izgubio i zdravlje u kockarnici. Cigarete su bile hrana, poneko pivo voda, a ona je sve to gledala sa strane i razmišljala gde greši. On nije o tome razmišljao, da se razumemo.

Sreća u kartama i sreća u ljubavi su dve odvojene sreće i nikako ne mogu da idu zajedno. Tako ni oni nisu mogli. Ona ga je ostavila jer on nije želeo da ostavi kocku. Ili nije mogao. Njemu je kocka i dalje centar sveta iako je sam, jer su ga se roditelji odrekli, sa bratom ne govori, a i Mila više nije tu. Ona je dala otkaz u kladionici i više se ne smeška kada vidi kockare, jer samo ona zna šta je prošla sa jednim.

Znate, poznajem jednog kockara koji je prvo odlepio pločice iz rođene kuće, a onda ih prodao i otišao na rulet. Izgubio je i tad sav novac, a onda je rekao dosta. I zaista, od tad nisam čula da se kocka, a nisam ga ni viđala ispred gradskih kladionica. Znači, sve se može kad se hoće. Ali mora da se HOĆE.

Kada je Dostojevskom umrla supruga, a potim i brat, on pada u depresiju, počinje da se kocka i zadužuje. Upravo je napoznatije njegovo delo “Zločin i kazna” napisao u izuzetno kratkom roku kako bi isplatio kockarske dugove. Kako ga je izdavač ucenjivao da objavi još jednu knjigu, napisao je i “Kockara”.Ali to je Dostojevski. A nismo svi kao on i nemamo svi SREĆU da naše reči ostanu tako duboko ukorenjene u civilizaciju. Neko mora biti i Mića iz Šumadije.

Bonus video:

(Espreso / Milica Stanimirović)