TOPALKO OTVORIO DUŠU O TEŠKOM ŽIVOTU I NEPRESTANOJ BORBI: Otkrio i šta je ćerku savetovao u vezi DROGIRANJA!

Pevač Milan Topalović Topalko danas živi lagodnim životom, ali to nije oduvek bio slučaj.

Naime, on je otkrio da je imao teško detnjstvo i da je morao da se muči kako bi danas uživao u izobilju.

– Moje detinjstvo je bilo detinjstvo kao i svakog deteta koje živi na selu, a to selo nije selo kao što je to Šumadija. Planinska sela su bila mnogo teška za život, bili su veliki snegovi. Kada smo išli u školu idemo peške pet kilometara, a snegovi budu veliki, ali nikada moje društvo i ja nismo izostajali bez obzira na to što je sneg napadao. Išli smo kao pačići za jednim Petrom Topalovićem, koji je bio domar u školi. Nas petoro-šestoro dođemo u školu, pa onako skroz mokri sušimo se pored furune prva dva sata, onda malo učimo, a potom nazad kući. U tom trenutku nam ništa nije bilo teško, to su bili uslovi za koje mi znamo i to nam je bilo normalno. Tada za bolje nismo znali. Svi mi koji smo to prošli, brže smo i sazreli. Kada sam počeo profesionalno sa 16 godina da se bavim ovim poslom, ja sam bolje rasuđivao i snalazio se, moraš da izdržiš kad je teško. Kada pogledam ovu generaciju koja je odrasla u boljim uslovima, oni kasne sigurno 10 godina po svemu za razliku od nas koji smo živeli u takvoj sredini.

On je ispričao i čega je sve morao da se odrekne zbog muzike i porodice, ali je istakao da ne žali zbog toga.

– Zbog pevanja sam morao mnogo čega da se odreknem. Počevši od sitnica, poput toga da nikada ne jedem sladoled, niti pijem Koka-kolu, ne jedem hladno, to mi smeta za glasne žice. Nikada nisam izlazio, nisam išao po kafićima, po žurkama, ja nisam imao detinjstvo kakvo su imali moji vršnjaci. Za to vreme sam učio i vežbao da pevam. Ponašao sam se kao disciplinovani vojnik.

– Nikada se ne kajem zbog onoga što sam uradio, niti potrošio. Nikada ne planiram, jer sve što isplaniram, ne bude onako kako sam zamislio. Imam svoje ciljeve, ali ne planiram ništa kako ću odraditi. To je isto kao i kada sam pošao da se upišem u srednju školu za električara u Užicu. Tad sam upoznao vrhunske muzičare i počeo sam da pevam sa njima i tu se završilo sve oko moje škole za električara. Nikad se tim poslom nisam bavio.

Topalko se dotakao i ćerke Helene.

– Mene medijski natpisi ne zabole, ja se samo spustim na taj nivo i uzvratim na isti način kako bih pokazao da me ništa ne dotiče. Što se tiče vaspitanja moje ćerke, bio sam dovoljno strog i dovoljno popustljiv. Od nje sam samo tražio da bude dobar čovek, prijatelj, da ne laže, da ništa ne uradi drugome što ne bi volela da urade njoj. Zovem je “sine”, to znači da je izrasla u pravog čoveka. Ona po prirodi nije bila maza, od malih nogu je bila prepuna energije, nikada je nisam gušio. Mogu da se pohvalim da je imala lepo detinjstvo. Dok nije napunila 16, 17 godina imala je zabrane, kada sam shvatio da je ozbiljna ličnosti, onda sam joj popustio. Tada sam joj rekao: „Ja sam poznat pevač, mogu da budem na vrhu, a mogu biti i na dnu, ali to više nije do mene, nego do tebe”, a ona mene pita: „Pa kako to?”. Ja joj kažem: „Ako ti odeš sa drugaricama, pa se napiješ, pa uzmeš da šmrčeš kokain, pa uđeš u priču sa lošim ljudima, ja ću biti nesrećan, a ako budeš imala sve vrednosti ljudske, ja ću tada biti najsrećniji, pa iako ne budem imao nijedan hit”. Nikad je nisam video pijanu, ja je zamolim da popije sa mnom čašu vina, ona jedva jednu čašu popije. Ona ne puši cigarete i ja ne mogu biti srećniji od toga.

(Espreso/24sedam)