SRBIMA JE OSTALA UPAMĆENA PO RECITOVANJU SVOG IMENA: Francuzi su je zvali BULDOŽER U BUNDI, bila je PRAVA DAMA!

Kada su je novinari jednom pitali da se predstavi, kao pesmicu je izrecitovala svoje ime u akronimu: M – kao marljiva, I– kao iracionalna, R – kao radosna, A – kao ako, baš me briga. Mira. Mira Trailović.

Rođena u Kraljevu, ćerka Andreja Milićevića, prevodioca s francuskog jezika, i Radmile, rođene Simić, profesorke francuskog jezika, Mira Trailovoić bila je potomak čuvenog ustavobranitelja Alekse Simića. Širina njenog talenta vidi se u brojnosti njenih profesija. Bila je rediteljka, spikerka, profesorka radio-režije, osnivačica pozorišta „Atelje 212“ i BITEF festivala. Nakon traženja sebe u studijama arhitekture, tehnologije, istorije umetnosti i Visoke filmske škole, 1956. godine diplomirala je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti.

Četrdesetih godina 20. veka radila je kao spikerka i urednica Dramskog programa Radio Beograda, gde je upoznala Dragoljuba Gucu Trailovića, tadašnjeg spikera i kasnijeg dopisnika „Politike“ iz Pariza, za koga se i udala.

Kako je radila u vreme kad je policijski čas još trajao, patrola bi je svaku noć vraćala kući. Nije se plašila, znala je da je obradovala nekog tog dana. Njen glas svi su sa strepnjom čekali.

– Čitali smo na radiju pisma koja su stizala s fronta i odlazila na front, obaveštenja o ratu koji je još trajao. Predstavljali smo ljudima jedinu mogućnost da nešto saznaju o svojima – rekla je u intervjuu za ,,TV novosti“ 1977. godine.

Dovela je svetska imena u Beograd

Njenom režijom ,,Fausta“ 12. novembra 1956. godine u sali sa 212 stolica u dvorani nekadašnje novinske kuće ,,Borba“ otvoreno je avangardno pozorište „Atelje 212“. Preraslo je granice države u kojoj je nastalo. „Atelje“ je prvo pozorište sa područja SFRJ koje je pozvano da gostuje u SAD posle Drugog svetskog rata, a u vreme Mire Trailović popularnim i kontroverznim predstavama u velikoj meri pomeralo je granice slobode izražavanja u političkom smislu.

Francuska je bila njena druga zemlja, francuski novinari su je nazivali „buldožerom u bundi čijem osmehu je teško odoleti“. Kada je prestala da upravlja „Ateljeom 212“, jer je tako moralo po zakonu, postala je umetnički direktor Međunarodnog pozorišnog festivala u Nansiju, radila je i u pariskom „Teatru nacija“.

Sa Jovanom Ćirilovim i saradnicima Mira Trailović je inicirala osnivanje jednog od najvećih evropskih pozorišnih festivala, Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala – BITEF. Nastao je 1967. godine u „Ateljeu 212“, a Mira je od 1967. do smrti bila njegov umetnički direktor. U vreme hladnog rata ovaj festival bio je jedinstveno mesto na kome su se sretali umetnici sa obe strane gvozdene zavese i razmenjivali iskustva. Mira Trailović u Beogradu je ugostila Semjuela Beketa, Pitera Bruka, Žan-Pol Sartra, Boba Vilsona, Living teatar, Pinu Bauš, Grotovskog i mnoge druge, koji su doneli dah velikog sveta u našu sredinu i postavili Beograd na značajno mesto na međunarodnoj pozorišnoj sceni. Festival je njenim zalaganjem osnovao svoje, BITEFOVO, odnosno Mirino pozorište – BITEF teatar, koji od 20. BITEFA organizuje festival i vodi programsku politiku.

Od sporadičnih predstava jedne gotovo zavereničke grupe stvorila je stalno pozorište koje je svojim ostvarenjima stiglo do Pariza, Njujorka, Moskve, Karakasa i Meksika. U mnogo čemu bila je vezana za tradiciju, ali zahvaljujući kosmopolitskom duhu, postala je ključna ličnost modernizacije našeg teatra. Jovan Ćirilov je isticao njen poseban odnos sa glumcima – laskala im je, majčinski ih grdila, molila, mazila i iz njih izvlačila maksimum.

Bila je dama prefinjenog stila

Haljine, barokni broš, ešarpe, tašne od krokodilske kože i omiljeni joj crveni ruž krasili su njen stil.

Bila je umetnik u komunikaciji sa medijima. Redakcija „Ježa“ primetila je da ima čak 24 karakteristična osmeha, a ona je svaku šalu samouvereno prihvatala.

Nije bilo lako stvoriti svetski festival „novih pozorišnih tendencija”, ali reči Mire Trailović objašnjavaju ovaj fenomen:

„Umetnost počinje tamo gde se slože neke tajanstvene i nepoznate sile unutar čoveka i epohe. Srećna sam što će Beograd imati još jedno mesto gde će umetnici i gledaoci pokušavati da tu tajnu, ljudskog postojanja, katkada dotaknu“.

(Espreso/blicžena)