PESMA KOJU SU SVI RADO PEVALI IZA SEBE NOSI VAŽNU PORUKU: Samo je Tozovac znao ko je Mile sa Lajkovačke pruge!

Pre otprilike mesec dana Oko magazin objavio je esej Đorđa Matića posvećen ovom velikom pevaču koji je zauvek obeležio srpsku narodnu muziku. Prisećajući se Tozovca i njegovih pesama, podsećamo se i ovog teksta

Reč "zabavljač" uvek se izgovarala s odjekom maloga nepoštovanja, čak i s prizvukom prezira. Ko zabavlja druge, priča viceve ili pleše, to ne može biti ozbiljan posao. A kad zabavljač još uvek dolazi iz visoke umetnosti, posebno s najvišeg - i muzike. To je takva umetnost - još gore. Velika je nepravda. Pogotovo kad se iza nekih rasnih zabavljača skrivaju ljudi duhovite, vedre i brze pameti, u pravilu visoke energije, zaokruženi muzičari, instrumentalisti i pevači, čak i kompozitori. Svojoj profesiji, koji muziku žive sve dublje od mnogih akademika i institucija, samo oni to znaju sakriti - u krug, prema zakonu svog poziva. Predrag Živković Tozovac je takav "zabavljač".

U sasvim drugoj, radikalno drugoj, ali ipak u dalekoj, maloj, nejasno podudarnoj tački, misao se neočekivano vraća u Tozovac. Kao dete svirao je i harmoniku, naučio svirati trubu i udaraljke, a u dobi od deset godina već je zarađivao novac za porodicu nakon venčanja - nakon što su Nemci pucali u njegovog oca. (Kako to tada nismo znali? Na primer, sedamdesetih godina, kada je to bilo na vrhuncu? Od čega su nas mediji i institucije čuvali?)

Do svoje prve muške zrelosti bio je potpuno formiran muzičar, prvo instrumentalista koji je pratio druge, a potom samo pevač. I potpuni profesionalac: Od onih muzičara koji instrument mogu u trenu raspakovati ili stati ispred mikrofona, na niskoj pozornici, u ćošku restorana ili kafića u kojem postoji mesto za orkestar - ili u Kući sindikata, nema veze.

Kad je počeo snimati, na prvim pločama čujemo već opuštenog čoveka svog zanata, pevača bez napora, u gotovo verbalnom tonu - "peva kao da govori", što bi se reklo - srednjeg dometa i u takvom isti tonaliteti, sa zanimljivim "suhim" glasom. "tonom, s nečim najsmešnijim, potpuno laganim, gotovo smešnim. Ovi zapisi - singlovi - su srpskog, šumadijskog i zapadnosrpskog stila, neke bosanske pesme, neke ciganske pesme, i prve novokomponovane. Već tada se u njegovu glasu čuje kilometraža i potpuna sigurnost. Govorilo se da zna hiljade pesama, a da ih toliko znaju samo Cune i već zaboravljeni Mile Bogdanović, također barmen s iskustvom.

Tozovac tada beleži nostalgičnu (!) I šaljivu odu malom čoveku u Velikom ratu, njegovu jezičnu i semantičku igru, asonantnu perturbaciju o vojniku, zaraznu i nezaboravnu od samih početaka - "Ja sam Jeremija, moje prezime Krstić! "- s očitom implikacijom da vojska koju je veteran spomenuo u tekstu nije ona koja je tada korištena, već ranija.

Bez obzira na nelagodnu, socijalnu i ideološku relativnu prihvatljivost nasledstvu i uloge Tozovčevih ljudi u Prvom svetskom ratu, na sve se to gledalo s iritacijom. Ali, hajde, pjesma je duhovita, folkloristička ("moje selo je Toponica, moja drvena prikolica"), čak je i Žika Mitrović nešto ranije snimio žanrovski film o Ceru, niti "Pohod na Drinu", skladbu Biničkog, nije na crnoj listi, tako da "Služio sam starom osoblju - topništvo!", možda to nekako može proći.

Međutim, Tozovac, kao da želi nadahnuti još više: snima vlastiti budući klasik, najneobičniji od svih, pesmu koja u svojoj narativnoj jednostavnosti, melodiji i ritmu nosi obeležja svoje domovine. Objavljuje singl: "Ide Mile lajkovačkom prugom". Niti jednostavnije ispričane priče, niti teže pesme za objašnjenje.

Važan fragment života zarobljen je u ritmičnom "asu" uvoda i strofi koju orkestar majstorski tuče, u pulsu koji se poput mangupa vuče prašnjavom cestom kroz niz ponekad povezanih, ponekad potpuno nepovezanih slika. Pesma je muževna, nespretna, s tekstom obeleženim lokalnim govorom, dijalektalnim, s motivom čak i lascivnim, što je opet u ključu narodnog i pastoralnog. A tekst je, najlepše, vrlo duhovit, a na trenutke nesvesno nadrealan ton (reka kroz selo - a na reci plovi riba, nema nikoga za ulov).

Sve je jednostavno, u narodnim slikama, nepovezano u delovima, ton je mangupski, veseo, bećarski, "geđovanski". Pa ipak, ako prođete taj prvi sloj očitog, pesma je potpuno zbunjujuća, jer ne može biti da je slučajno napravljena tako reducirana, jednostavna i tako glupa. Nije iznenađujuće što ju je volelo toliko intelektualaca, različitih generacija, pripadnosti i zemljopisa, od Mome Kapora do Predraga Lucića.

Ako je reč "o nečemu", skriva se izvan teksta. Uhvaćen i skiciran najosnovnijim potezima, ovaj fragment života ima simboličke civilizacijske znakove - "železnicu" i železnicu, pa čak i označen toponimom, detaljem s duvanom , "ide Mile, još gore njegova cigara" - i znakovi sela i seoska atmosfera, kao u refrenu.

Pesma ima svoj nepogrešivi jedinstveni geografski i kulturni pečat, a od toga presudno - pečat vrlo specifične pripadnosti. Pripadnost koja - a postoji, kako bi narod rekao, "šraf" - što se manje i eksplicitnije ističe, to je jača i vidljivija.

Iskreno su je voljeli. Kako da?

Tajne uspeha pesme nikada se ne mogu u potpunosti objasniti ni formalnim ni drugim sredstvima i razlozima. Ali ovde, u ovom slučaju, može postojati jedan mogući ključ. Uz sve umetničke kompozitore, oda pesnike, svečane i primenjene, osim sjajnih, pompoznih gesta i natecanja u hiperboli i preterivanju, jedan zabavljač, zabavljač, konoba s maskom nasmejanog pada i šaljivdžija, uspeo je i nešto jedinstveno. Snimio je pesmu koja je slična samoj Srbiji.

(Espreso/Rts)