ANA JE DOŠLA U POSETU KAO NA SAHRANU, IMALA CRNI VEO: Rasta nakon ZATVORA iskreno o svemu, spomenuo VELJU NEVOLJU

Reper Stefan Đurić Rasta govori nakon skoro četiri meseca provedenih u pritvoru i sporazumu o priznanju krivice za nedozvoljeno držanje droge na osnovu kog je osuđen na godinu dana kućnog zatvora.

Iza njega su godine u kojima je bio tema medija, tema fanova, tema i onih koji ga ne podržavaju i možda i ne vole one što radi.

Brak sa Anom Nikolić, ćerka Tara, razvod, suđenja, porodica, marihuana, hapšenje, pritvor, konekcije sa Veljkom Belivukom, samo su neke od tema o kojima je ćutao. Sada je o svemu tome iskreno pričao repero koji u ovom momentu iza sebe ima stotine miliona pregleda na Jutjubu, samo kada je reč o pesmama koje je on snimio, ne računajući one koje je radio za druge.

Uprkos svemu što mu se desilo, Rasta je uspeo da period koji je proveo u pritvoru "okrene u svoju korist" , te ističe da ima osećaj da je bio na mentalnom odmoru.

- Mogu reći da sam dobro, kao da sam bio na nekom mentalnom odmoru od svega, pošto ja već dugo radim brzim tempom i mnogo toga mi se i ovako izdešavalo, možda je to bio neki period kad sam sam sa sobom mogao da razmislim generano o životu, i o svim stvarima i mogu ti reći da mi je, koliko god i kako god to zvuči, prijalo.

Rekao si "na odmoru", a opet sve što si prošao i razmišljao si o životu, ne deluje lako...

- Pa nije, pogotovo kad živimo taj neki ustaljen život pun obaveza, gde ima malo vremena da se razmisli o sebi, a ne o tim sitnim, malim stvarima koje čine život, ali imao sam priliku da o tome dobro razmislim, vremenom.

Da li si došao do nekog zaključka?

- Došao sam do zaključka, ali nisam sada shvatio neku filozofiju života. Neverovatno, te neke male stvari čine život i to je ono što ti ostane kada čovek izađe napolje.

Čim si izašao iz pritvora vredno si radio, nova pesma "Position '21", a mesec dana pre toga objavljena je numera "Jugoslavija", dok si ti bio u pritvoru.

- To je posao koji je kod mene isplaniran mnogo unapred i to je nešto što se prosto zna šta i kada treba da se desi, i naravno, mi smo samo taj tempo ispratili bez obzira što sam ja bio unutra. Bavio sam se i poslom, dolazio mi je advokat gde sam mu davao uputstva kako i šta treba da se odvija, čak sam i scenario za taj spot pisao unutra i to je nešto što čovek sve namesti u glavi i shvati da život nije stao i da to nešto mora da se dešava. Zadovoljan sam sobom, zadovoljan sam svojom ekipom koja radi, ljudima koji su zaposleni kod mene jer sam imao priliku da uvidim da oni super funkcionišu i da im stvarno trebaju dobra uputstva, dobre smernice, oni su apsolutno spremni da sve završe i to se onako videlo. Posao nije stao, zadovoljan sam time generalno, i naravno, pesmama ponaosob.

- Mislim da su pesme samo dobro plasirane u pravo vreme zato što je ta pesma "Jugoslavija" nastala pre dve godine. Čekali smo samo priliku kada će biti situacija da se to izbaci, nekako, cela ova korona, celo ovo psihičko stanje koje svi sad osećamo, nikome nije sigurno prijatno i poljuljalo je mnogo nekih stvari i upalilo je neke vatre koje su blie ugašene i msilim da je bio pravi momenat da se to izbaci, jer generalno naša ta ideologija "Balkaton" jeste ustvari cela ta ex Juga i ceo taj Balkan na koji bacamo efekat. Mi smo to što jesmo, autentični smo, odatle smo, bez obzira koliko je naša muzika, da prvo kažeš zapadnjačka, ona je i autentična, jer prosto dolazi sa ovog podneblja i pesma "Jugoslavija" je možda neki onako jasni naznak svega toga i prosto sada je bio taj trenuta, kada ljudi generalno nisu dobro, da se izbaci...

U spotu je šestoro dece, oni koriste drveno oružje, a na kraju spota se grle. Da li su oni simbol države Jugoslavije i kakvu poruku je trebalo da pošalju?

- Na svojoj koži sam mogao da osetim da to što postoje neke granice između nas, neke rampe i kamp kućice koje su tu ili nešto, uopšte ne pravi neku razliku i uopšte nas nije podelilo. Idem i nastupam gde god i gde god da se pojavim to bude neverovatna atmosfera, to bude prelepo, bude taj neki vajb koji svi zajedno osećamo bez obzira odakle su ljudi, gde sam otišao, šta god. Prosto, ja nemam neki osećaj da tu postoje neke granice.

Rođen si na Kosovu i Metohiji, deo detinjstva si proveo u Bosni kod bake i deke, zatim si došao u Beograd. Možemo reći da si prošao skoro celu Jugoslaviju. Da li si na svojoj koži osetio "mržnju" među ljudima?

- Da, imao sam tu sreću da stvarno živim svuda i kao mali obilazim, jer sam imao familiju i u Hrvatskoj, i u Bosni, na Kosovu, u Srbiji, i tako dalje, i u Sloveniji takođe, imao sam priliku da prođem sve kad sam bio klinac i nemam tako negativan osećaj. Bez obzira šta se sad tu sve dešavalo, bez obzira koliko u Prištini u jednom momentu nije bilo bezbedno da se bude, imao sam tu sreću da sam imao roditelje koji su nisu dozvoljavali da ja jednog momenta osetim neki problem. Imao sam stvarno onako srećno detinjstvo, to mogu da kažem, bez obzira na sve te neke turbulentne stvari koje su se dešavale i tome mogu samo da budem zahvalan samo roditeljima. Nisam osećao mržnju, nisam tako odgojen, što je žalosno, najviše se ta mržnja oseća sa nekih podneblja gde se nisu dešavale takve stvari i onda ljudi nisu svesni koje su posledice svega toga.

Dosta toga si prošao i u detinjstvu, možemo slobodno reći da si bio na "meti" medija. Čijom krivicom, sada nije ni toliko bitno. Koliko te je sve to promenilo? Da li takve stvari doživljavaš emotivno?

- Meni je suština bavljenja muzikom muzika i to je meni sve na svetu i to je ono što me ispunjava i čime bih jedino mogao da se bavim kada je posao u pitanju, konkretna esencija svega toga jeste to bavljenja muzikom, pravljenja pesama, ta kreativnost i tu postoji još milion stvari, kao i u svakom poslu, koje radiš, ali ti se ne sviđaju jednostavno. Jedna od tih jeste bila komunikacija sa medijijima, ne zato što ja ne volim medije, već zato što nemam vremena da se bavim konkretno muzikom, ali sam u jednom momentu došao do tog stadijuma da sam shvatio da sam postao neko o kome će svakako da pišu i to je prosto neminovno, da samo od mene zavisi kakva će to slika da bude, koliko ću ljudima dozvoliti da me stvarno upoznaju i koliko će to da se izvlači iz nekih konteksta, stvari.

- Svakako sam pobornik da u životu ne treba baš sve stvari demistifikovati, da treba da se ostavi taj neki momenat i da će ljudi moći sami da izvlače neke zaključke ili zamišljaju o nekoj ličnosti, ali prosto, ja izaberem trenutak kada treba da pričam.

Da li si emotivan, da li Rasta plače, ume li da iskaže emociju na taj način?

- Bavim se muzikom da bih izrazio emociju, to je suština stvari, to je ono gde prosto onako izbacim sve iz sebe i gde onako iskreno gradim tu muziku u odnosu na svoja osećanja i to je ono što je meni, što se kaže, rame za plakanje. Svaki pravi umetnik mora biti emotivan, to je neminovno, sad na koji način on izražava emocije to je pitanje.

Kada si poslednji put plakao?

- Nisam dugo, ali to ne znači da na taj način iskazujem emocije, mi plačemo kroz pesme, to je suština.

Ko je Rasta? Kako bi opisao sebe?

- Vidi, ne volim da definišem sebe, jer definicijom sebe sam stao na nekom momentu i to je to, ja uvek gradim nešto novo, učim o nečemu novom, postajem svesniji mnogih stvari, baivm se poslom i zaista nikad neću da kažem da sam u tome najbolji. Ne volim da definišem sebe, to mi ne dozvoljava da rastem, da gradim sebe na nekom većem nivou, da prelazim stepenike iznova i iznova, jer sama definicija bi bila "to sam ja" i to je to.

Znamo koliko muziku voliš. Postoji li nešto što te interesuje, neki hobi, za koji javnost ne zna?

- Radim jako puno i to mi je suština s obzirom na to da stvaram muziku bavim se i admistrativnim stvarima u firmi, jer imam izdavačku kuću, imamo pablišing agenciju celu, bavim se onako sa više stvari multi praktično i to ne znači da nemam svoj neki živt i svoje momente. Uveče, kad uspavam Taru, u jednom momentu sednem i igram Soni ili čitam nešto, ili se bavim filmovima, pošto mnogo volim da gledam filmove generalno i uspeva mi to da na uštrb nekog sna, spavanja, uspem sve to da izvedem. Meni je ta radna etika dosta ozbiljna i ja sam svakog jutra na poslu do uveče i to je neka rutina koju prosto imam, a zaista stignem i da imam neke hobije.

Kakve filmove voliš, šta čitaš?

- Gledam sve, pogotovo u poslednje vreme sam na tim serijama, s obzirom na to da se serije sada rade najviše, stvarno sam sve gledao. Poznajem jako dobro domaću kinematografiju, gledam strane filmove, klasične, što Netfliks, što te neke produkcije, volim sve, pratim i gledam, ne mogu ni da se setim šta sam poslednje gledao, ali volim te neke egzotične stvari, gde mogu da saznam nešto novo.

- Poslednje nešto što sam čitao čitao sam više puta, ali sam opet pročitao "Kaluđer koji je prodao svoj Ferari", dosta inspirativna priča, gde govori da novac nije suštine u životu. Neki avokat koji je imao svoju veliku kancelariju u Americi, zarađivao je mnogo para i doživeo je srčani udar i tu je shvatio da toliko radeći posao, jureći pare, izgubio je sebe i svoj život i zato kaže "Kaluđer koji je prodao svoj Ferari", i onda je otišao da živi sa sveštenicima u brdu i spoznao neku suština života. To je bila poslednja knjiga koja mi je bila inspirativna, ali ja nisam prodao I8 (prim. aut BMW I8), još uvek...

Šta se promenilo u tvom životu, pa si promenio odnos prema medijma?

- Svakim danom, svakom godinom rastem i bavim se sobom i nikad nisam na tom nekom nivou, zato se menjaju stvari kod mene, kao i moj odnos prema medijima. Prosto, rastem, saznajem neke nove stvari, sve sam veštiji, došao sam do tog momenta da sam spoznao da moram da se bavim time, hteo ne hteo svakako će se mediji baviti sa mnom i moram da uzmem stvari u svoje ruke, jer dugujem svojim ljudima koji me prate, koji me slušaju, koji me vole... Dugujem da, prosto, o meni ne slušaju sve i svašta i ne čitaju sve i svašta, nego da prosto znaju istinu.

Da li postoji neka tema o kojoj ne želiš da pričaš, postoji li pitanje na koje ne bi imao odgovor?

- Na sve imam odgovor, ali ne volim da demistifikujem sve, ne volim da o svemu pričam, ja sam neko ko o stvarima o kojima sto posto ne zna nešto, ne volim da pričam o tome, ne volim da se bavim nagađanjima, licitacijama, šta je tu moglo da bude i šta se tu desilo, pričamo o konkretnim stvarima i onome o čemu znam, to je suština. Nisam puno imao prilike da dajem te intervjue, jer sam u tom periodu imao neke druge ljude koji se bave time konkretno i nisam o tome vodio računa, kao što sam ti rekao, sada sam uzeo stvari u svoje ruke i msilim da ću uvek da imam taj neki dozirani odnos prema medijima, jer najviše dugujem to svojim ljudima koji me jako vole, a moraju to svojim bližnjima da objašnjavaju da ja nisam takav, nego sam ovakav i mislim da je to jedna obaveza moja prema njima.

O ćerki Tari: Dobro se držala do mojih poslednjih mesec dana u pritvoru...

Koliko si se promenio kada si postao otac?

- Promenilo me je, zaista sam to uradio iz ljubavi, dobio sam dete iz ljubavi, nisam planirao to, kod mene se to jednostavno desilo i svi su mi pričali da to menja potpuno, meni to uopšte nije bilo jasno, mislio sam da pričaju gluposti. Dok se stvarno sam ne suočiš sa tim i shvatiš koliko u jednom momentu ti sebi više nisi bitan, nisi prioritet, a da samim tim nisi izgubio ništa nego si dobio tu neku životnu kočnicu i neku večitu motivaciju da u životu stvari radiš kako treba i da to radiš ispravno.

Kako je izgledao tvoj susret sa Tarom nakon što je nisi video četiri meseca, dok si bio u pritvoru?

- Jako emotivan susret, ona se jako dobro držala do tih poslednjih mesec dana kada je već počela da pita svako jutro: "Gde je tata? Gde je tata?", mi smo stvarno nekako posebno vezani, imamo neki poseban odnos, ona i ja, ja sam joj nekako i drug, tako ona mene i gleda. Vezani smo neverovatno i ona se super držala, apsolutno je tu celu situaciju dobro izrdržala do poslednjih mesec dana kada je već počela svaki dan da pita i da polako sumnja šta se sa mnom desilo. Mogu reći da nekoliko dana nakon što sam izašao, otišao sam do studija nešto da radim, ona je bila kući sa bakom i nju je u jednom momentu pitala: "Kada će tata da dođe?". Ona ima malo taj strah trenutno, ali prosto ja sada tu da joj sve to nadomestim.

Da li je Tara mamina ili tatina princeza?

- I mamina i tatina princeza, to svakako, nismo mi to nešto određivai koga ona više voli, ona svakako jeste vezana jako za mene, to Ana potpuno razume, jer je i ona kao žensko dete imala takav odnos prema svom ocu i on je potpuno identičan. Tara ima takav odnos sa mnom i prosto to je neka situacija. Znajući da je Tara hipersenzitivna, stvarno joj ne pravimo nikakvu razliku između nas i da ona shvata da su to podjednako njeni roditelji. To odlično funkioniše, ne zbog nas, nego zato što je ona zaista mozak i kapira.

Ko je popustljiviji?

- Pa ja sam, da se ne lažemo, jer strašno sam slab na nju, ona mi je stvarno slaba tačka, možda sam najpopustljiviji. Ona sa mnom može da radi neke stvari koje možda ne bi radila kod majke, što ne kažem da je sa moje strane ispravno, ali prosto sam slab na nju i to je tako. Mi imamo neke naše male tajne i to tako funkcioniše.

"Ana i ja, ljubav kao na filmu..."

U kakvim si odnosima sa Anom?

- U super smo odnosima, mi sad imamo obavezu, mi više nismo u vezi, nismo tu da mi sad rasipamo emocije i naše emocije budu u prvom planu, mi sad imamo strašno veliku obavezu i stvar, a to je odgajanje deteta u ovom današnjem vremenu kakvo jeste i to nam je srž i suština bavljenja životom. U super smo odnosima, imamo malog anđela zbog koga moramo da budemo u dobrim odnosima i to nesebično onako...

Tvoja i Anina ljubav od samog početka je "planula", ubrzo je bilo i venčanje, pa dete... Šta je ono što je tebe privuko kod Ane?

- Uvek sam u prvom planu video kod nje tu neku iskrenost i ona ne proračunava stvari, ona iskreno kaže kako jeste i ponaša se kako se oseća. To je nešto što mi je bilo suština kod nekog, danas gde svi glume, gde su svi u nekim ulogama, gde svi proračunato paze i kako daju sebe, emocije i te stvari. To mi je bilo kod nje, prosto u moru svega vidiš nešto drugačije od toga i to je nešto što me je suštinski privuklo.

Niste pričali o konkretnim razlozima razvoda, Ana je jednom prilikom rekla da "ljubav u tom tenutku nije prestala".

- Mi smo imali neverovatno dobar odnos, ali taj odnos je bio u ljubavi kao na nekom filmu, gde se u filmu završi scena i ljudi idu svojim kućama. Mi smo taj film živeli non stop i to opet kažem, Tara je suština, kad se Tara desila mi smo se tad razveli znajući da taj film mora konačno da prestane i da moramo da odemo normalnom životu i da se bavimo stvarnim problemima, to je dete. Kada su dvoje normalni, kada kapiraju situaciju, bez obzira koliko to bilo teško, ljubav tu postoji, tu nije nešto otišlo, prosto moraš da radiš neke stvari koje su možda bliže mozgu nego srcu, ali to je u tom trenutku ispravno, jer više mi više nismo bitni.

Sada si rekao da si izabrao nešto "bliže mozgu", da li u životu više slušaš mozak ili srce?

- Naučio sam da mogu da prepoznam u kojim situacijama je bezbedno koristiti srce, a u kojim situacijama je neophodno koristiti mozak, to je suština. Mi kad pravimo muziku, kad se time bavimo, tu je samo srce ispravna stvar, kad praviš neku pesmu, praviš određeni muzički pravac. Razne muzike su se pojavile i prošle su, otišle su, neki novi pravci, novi ljudi, ali ono što suštinski ostaje i najkomercijalnije je jeste čista emocija, koju god čovek muziku da voli da sluša, u kom god da je fazonu, on se pronalazi uvek, svima je taj presek, odnosno dodirna tačka im je ta emocija i to je nešto što je suštinski najbitnije kod bavljenja muzikom, a nakon tog kreativnog rada gde se potpuno srcem prepuštam tome, dolazi taj neki promišljeni deo gde ti treba da razmišljaš kako se to plasira, kako se radi strategija za to, šta se tu dešava, tako da sam to uspeo da podelim.

Da li je Ana najvoljenija žena u tvom životu?

- U emotivnom smislu, imam mnogo žena u životu da nismo morali da imamo taj "momak devojka" odnos, da budu voljene. Globalno, jako volim žene i poštujem, pogotovu što sam sa Kosova, tamo je uvek baba donosila poslednju reč. Super su momci, oni sve mogu to, ali je baba neko ko je promišljen, ko ima iskustva i ko donosi poslednju reč, to je nešto što me je izgradilo da ženu kao ženu poštujem i da ih prosto onako volim i cenim, što je suštinski najbitnije. Ana jeste jedna od najvoljenijih, to mogu da kažem.

Nakon razvoda pretpostavljam da je zajedničko starateljstvo nad detetom i da se sve dogovarate?

- Mi smo se apsolutno dogovorili, mi nismo išli na sud, na ročište, mi smo napravili sporazum, gde smo se to dogovorili i tako funkcionišemo i to je nešto na čemu se gradi ceo naš odnos, a to je dogovor. Imamo zajedničko starateljstvo, Tara je je jedan period kod mene, jedan period je kod mame, bila je čak dosta vremena, dok sam bio unutra, bila je kod mene, obzirom da joj je tu bilo prijatnije, ali imamo taj neki dobar odnos, dogovr, tako smo i postigli taj sporazum.

"Smejao sam se kad mi je Ana izgrebala kola"

Postoji snimak na kom Ana priča da je tebi izrebala džip, najnoviji model... Kako si ti reagovao u trenutku kada si to video?

- Meni je bilo smešno jer sam zamišljao to, kako izgleda ona dok to radi i pravo da kažem, bilo mi je smešno, a i nije bila neka velika šteta da mi ne bi bilo smešno, dovoljno je bilo poliranje. To je ono što sam rekao, prva ljubav, to je bilo nenormalno za neki normalan život gde je prisutno dete i mi smo to prosto živeli tako, iskreno do kraja i to je jedna od nus pojava svega toga.

To je ono što si rekao da pokaže šta oseća, šta misli i da nije proračunata?

- Naravno, to ima dve strane.

Kažeš, bilo ti je smešno tada, a da li si smeo da se smeješ pred njom?

- Uvek sam radio onako kako osećam, a sad se i ona smeje tome svakako.

Hapšenje, marihuana, pritvor: "U jednom momentu je moralo da se desi"

Šta se desilo tog dana kada si uhapšen? Da li si znao da ćeš nakon toga provesti četiri meseca u pritvoru?

- Te stvari su nepredvidive i to prosto čovek ne može da zna, ali dešavaju se i nisam imao nekih naznaka iako sam bio svestan da to moje promovisanje tog načina života u neku ruku i nekome bode oči, ali ja sam putovao mnogo preko, radio sam na tri kontinenta, radio sam svuda, bio sam na mestima gde je taj način života i to je nešto normalno, i možda me je to ponelo da imam takav odnos i u ovoj zemlji gde je potpuno drugačiji odnos prema tome, kao i zakon. Svakako da nisam pretpostavljao, iako mi je to bilo negde u glavi, u nekoj mogućnosti, ali nisam osećao neku ugroženost.

To se znalo u javnosti, koristio si marihuanu na nastupu, promovisao si to na društvenim mrežama...

- Opet kažem, u jednom momentu je moralo da se desi, mi bi za svaki momenat pitali zašto je baš taj momenat bio taj, pravi, prosto je to moralo da se desi. Ne pripisujem ništa posebno tome sem da sam taj neki osećaj koji sam doneo od "preko", pogrešno zloupotrebio ovde, da tako kažem.

Dok si bio u pritvoru obrisane su sve fotografije sa tvog Instagrama, tu su bile i objave na kojima se vidi marihuana. Da li to znači da si prestao sa "promocijom"?

- Čovek vremenom raste, sazreva, dobija neke nove odgovornosti i samim tim mora da se malo drugačije ophodi prema stvarima. Ja sam neko ko uskoro treba da izbaci svoje izvođače, mlade, koji treba da rade pod mojom etiketom i lejblom i imam neku odgovornost da sad više nisam sam u tome, prosto oni su tu prisutni, ta neka celokupna slika će verovatno uticati i na njih i to se nešto promenilo zbog čega smo tako odlučili. To je sad postala i praksa da izvođači obrišu slike pre nego što im izađe neka nova stvar ili imaju neki novi album ili imaju neku novi period u svom poslovnom životu i to se desilo kod mene i to sam odlučio. Mislim da je to potpuno prirodno obzirom na celu situaciju sada.

Da li si za legalizaciju marihuane?

- Apsolutno sam za legalizaciju marihuane i uvek sam pričao o tome. Legalizacija, ja sam više za dekriminalizaciju marihuane, jer mslim da je to pravi naziv i da je to suština svega, možda je legalizacija onako malo jači rečnik, ali samom dekriminalizacijom i dozvolom da se koristi u medicinske svrhe, mislim da bi mnogo više donelo nego što donosi sada, da je zakon takav. U svetu se menjaju stvari, Svetska zdravstvena organizacija skoro je dala, što su i Ujedninjene nacije prihvatile, tu studiju o tome da marihuana apsolutno nije droga i treba da bude lek. Kada će se kod nas promeniti stvari ne znam, ali evidentno je da hoće.

Dok si bio u pritvoru pojavio se apel "Pravda za Rastu", mnoge kolege, reperi, pevači narodne muzike, pop pevači stali su na tvoju stranu. Da li te je iznenadila podrška kolega?

- U toj situaciji kad budeš tamo sve te prijatno iznenadi kad su takve stvari u pitanju, to je malo onako neprirodna situacija, neprirodan način života, odnosno neuobičajen način života za čoveka, pogotovo koji se bavi muzikom i u tim situacijama te možda sve prijatno iznenadi, kada su takve stvari u pitanju, pogovovo podrška kolega, od nekih to nisam možda očekivao, ali stvarno sam se potrudio da se po izlasku zahvalim svima.

Da li postoji neko od kolega da sa njima ne sarađuješ, ali da ste privatno dobri?

- Uglavnom, ta radna etika meni možda i ne dozvoljava da se nešto preterano družim, ali svakako sam dobar sa dosta ljudi sa etsrade sa kojima možda nisam sarađivao, ali smo putovali zajedno na neke nastupe, možda smo zajedno nastupali, stvarno sam sa svima u dobrim odnosima, nije da stižem da se družim i nije da mi nije žao što ne stižem da se družim, ali prosto to je trenutno moj životni tempo i nemam baš puno vremena. Imam tu, naravno, drugare na sceni sa kojima sam zajedno počeo da radim, kao što su Relja Popović i Cvija, sa njima sam stvarno super, u konataktu, mi se i dan danas družimo, uvek smo imali taj neki dobar, kolegijalan odnos i kad smo počinjali nikada se nismo gledali kao konkurenciju, uvek smo imali korektan odnos...

Tu je i Alen Sakić...

- Alen je neko ko mi je kao brat, toliko vremana provodimo zajedno, toliko stvari smo prošli zajedno, išli na nastupe, to je neverovatan broj sati provedenih, mi stvarno imamo taj bratski odnos gde nije u prvom planu muzika, ali to je nešto što nas veže. On isto mnogo voli muziku, voli da se bavi time, da radi non stop i to je nešto što nas pored ovog nekog privatnog vremena vezuje u studiju.

"Da li je ikad uhapšen prodavac marihuane za 500 i 1.000 dinara u I8?"

Da se vratimo na privođenje, šta se desilo tog dana i šta su tebi rekli u tom trenutku zašto si priveden, šta se dešava?

- Milim da je bio 2. oktobar, dogovorio sam se sa Alenom da odemo da vidimo neke lokacije za snimanje spota, došao sam ispred njegove zgrade i čekao sam ga izađe i u tom trenutku su došli pripadnici MUP-a. Vrlo kulturno, nismo imali tu nekih priblema, oni su bili korektni prema meni i nije to sad nešto bilo sprektakularno kako ljudi očekuju, svakako da nije prijatno ni u jednom momentu, to je situacija koja sama po sebi izaziva puno pažnje i pravi pompezniju priču nego što jeste. Sve u svemu jedno normalno hapšenje, ništa spetakularno, to je sad neka procedura koja je uobičajena.

Oni su tebi tada, na licu mesta, pronašli 3 grama marihuane?

- Da, to je bio razlog za hapšenje, kasnije u toj nekoj akciji, policija je bila kod mene kući, gde je tamo pronađeno još 557 grama i to je to.

- Naravno, to je svima bilo smešno. Da li je ikad uhapšen prodavac marihuane za 500 i 1.000 dinara u I8 (prim aut. BMW I8)? Prvo, te stvari nisu logične apsolutno, a onda moja primanja i nešto što je moje materijalno stanje, a naravno i to je i sudu bilo predočeno, nije logično i ne dozvoljava nam da dođemo do zaključka da je ta marihuana bila za prodaju, što je potpuno sumanuto u bilo kom smislu. Ljudi znaju, nisam ja neko ko se bavi nekim poslom, bavim se javnim poslom, gde sam non stop bio prisutan i ljudi prosto znaju ceo moj način života i moje razmišljanje o tome. Mislim da je to bilo evidentno i ljudima, kao i sudu na kraju.

"U zatvoru se tuga i sreća smenjuju kao dan i noć..."

Kako je izgledao tvoj boravak u pritvoru?

- Neko sam ko je iz pritvora izašao sa dvadesetak novih pesama napisanih, što svakako dovodi do zaključka da sam neko ko je imao svoj mir tamo i da radi to. Imao sam sreću da sam imao dobre cimere, da su oni nekako zajedno sa mnom rasli uz te pesme, slušali smo ih svaki dan, ja sam to izvodio, bilo nam je dosta zanimljivo, kuvao sam dosta unutra. Mogu reći da sam provodio vreme radeći na sebi.

Rekao si na početku razgovora da si proveo dosta vremena razmišljajući o životu, a to nije lako, preispitivati sebe ni u svoja četiri zida u kući, a kamoli u tim uslovima u kojima si bio.

- Nama umetnicima je preispitivanje normalna stvar samo mi nemamo vrema da puno preispitamo sebe. Razlika između napolju i unutra jeste što sam unutra imao puno vremna da dubiozno razmišljam o nekim stvarima i da dolazim do nekih zaključaka, to je jedina razlika. Umetnik non stop preispituje sebe o svim nekim stvarima, da li je nešto dovoljno dobro, da li je nešto ispravno, da li je nešto tako, preispituje dubinu svojih emocija kako bi to pretočio u pesmu, tako da je to za nas umetnike to normalno i jednina vanredna situacija je što ti imaš jako puno vremena i mnogo ozbiljnije i dubioznije možeš da razmišljaš o životu.

Kojih pet osećanja ti se smenjivalo dok si bio u pritvoru?

- Nema tu pet, tu su samo tuga i sreća, ti tu moraš da budeš dobar u glavi, da se namestš, da tu tugu nadomešćuješ nekom srećom, nekom motivacijom, nekim razmišljanjem na duže straze u nekoj budućnosti i da prosto budeš psihički dobro, to je ta neka suština. U zatvoru se tuga i sreća smenjuju kao dan i noć, to je prosto tamo normalno.

Šta je bio razlog za tugu i u čemu si u tom trenutku pronašao razlog za sreću?

- Tuga, to neko loše osećanje se non stop reflektuje na to nedostajanje najbližih članova porodice, ćerka mi je non stop bila u glavi, to mi je bila suština i nekih mojih dragih ljudi sa kojima sa dobar, uvek sam se trudio da održavam kontakt sa njima bez obzira što sam pritvoren, preko advokata, preko posete, tako da sam se dobro držao, što se toga tiče.

Da li je bilo straha?

- Ne neki strah koji je od životnog značaja, ali je uvek neko iščekivanje tamo, svaki dan je neko iščekivanje, šta će se konkretno desiti sa slučajem i to je možda nekako najpribližnije osećanje strahu, neko iščekivanje i neznanje šta će se desiti.

Koji ti je bio najteži momenat u pritvoru?

- Imao sam par nekih situacija kada si navikao da uobičajeno to vreme i te stvari provedeš sa porodicom ili na nekim drugim stvarima i onda mi je bilo jako neobično, te neke stvari, kada se ne osećaš kao u svojoj koži, što nimalo nije prijatno. Konkretno pričam za Novu godinu, Božić i te neke stvari, jer sam imao tu nesreću da ih provedem u pritvoru. To su neke stvari gde se čovek zaista sa sigurnošću osvesti gde se nalazi, upravo to. Dan kao dan prođe, ali Božić, Nova godina, slava i tako te neke stvari za koje smo navikli da smo svi zajedno.

"Ana mi je bila u poseti, pojavila se kao da je došla na sahranu"

Nisi imao posete osim od majke i advokata?

- Da, imao sam posetu, došla mi je mesec dana pred izlazak Ana, to je bio taj momenat o kom sam pričao, tih poslednjih mesec dana, kada su svi krizirali malo oko cele situacije, jer je već pre toga bilo najavljeno više puta da ću izaći, pa nisam, ali tih poslendih mesec dana su svi bili onako malo nestrpljivi, potpuno razumljivo. Ana je neko ko je došao da iz prve ruke čuje šta se dešava i koja je tu situacija. Najviše sam imao poseta od svoje majke, jer je ona osoba kojoj verujem, u koju imam poverenja, koja je sa mojim detetom, koja zna sve situcije i stvari i koja može da mi da neku realnu sliku o tome šta se dešava napolju, jer to je sve što vam nedostaje kad ste unutra.

Kada si se prvi put video sa majkom u pritvoru, o čemu ste razgovarali, šta ti je ona rekla?

- Ona je jedna mnogo jaka žena koja je stvarno prošla sve i svašta što baveći se svojim poslom, što generalno, i neko ko mnogo racionalno razmišlja o stvarima, racionalizuje probleme, šta je nešto zbog čega se treba sekirati i ona je bila moja snaga dok sam bio unutra. Uvek pozitivna, uvek nasmejana, uvek sa neverovatnom podrškom mi je odlazila i to je bilo nešto što mi je mnogo značilo i što mi je bilo jedini prozor i prolaz do spoljašnjeg sveta.

Kako je izgledao susret sa Anom u pritvoru?

- Nešto što je osamdeset, devedeset posto našeg odnosa obeležilo to je smejanje i to je nešto zbog čega smo mi bili u tako strasnom odnosu i u ljubavi. Ona se pojavila kao da je došla na sahranu, sa nekim crnim velom, u posetu, ja sam je prvo pitao: "Gde je venac? Gde si mi prvo stavila venac tačno?". Mi smo uvek imali taj neki odnos, ovo je samo situacija koja se desila je samo pojačala tu potrebu da se o tom odnosu zna, odnosno, kad dok nekog izražajnije eksplodira da taj osnos ode i u javnost, a taj odnos je sve vreme takav, on je pun poštovanja, te neke empatije za tog nekog drugog, i naravno te iste obaveze životne, a to je Tara.

Da li je istina da su se drugi ljudi šalili sa tobom u pritvoru i da su ti pevali Anine pesme?

- Bilo je toga, bilo je svega, ali sam imao super odnos sa zatvorenicima i komandirima i stvarno sam im zahvalan jer su učinili da mi vreme prođe kvalitetnije, da imam nekako ispunjen dan smehom, jer ja sam generalno takav i trudim se da mi to bude suština jednog dana. Uvek sam imao velike količine ljudi sa kojima sam provodio vreme tamo, što u sobi, što na šetnjama, imao sam razumevanje za moju situaciju. Pamtim lepe momente, uopšte nije nešto što ja želim da po svaku cenu da zaboravim, obrišem, to je nešto što će uvek činiti, i ti ljudi će uvek činiti deo mog života.

Pisalo se da dobijaš poruke preko radija, ta poruka postoji, ne znam da li je to neko namerno poslao kao šalu, ili je baš bilo upućeno tebi. U pitanju je devojka koja je poslala poruku da te čeka. Da li je to istina, da li te je neko čekao?

- To je taj čuveni "Bum" radio preko kog se šalju sve čestitke i poruke, neverovatno je šta sve prostruji kroz to, šta ljudi jedni drugima šalju, ali to se kod mene u sobi baš i nije puno slušalo, slušali smo neku drugačiju muziku. Sutradan na šetnji sam čuo od ljudi koji su me isto pitali, kao: "Čaka te devojka napolju, nisi nam rekao". To je neko ko je na svoju ruku poslao, apsolutno nisam ni u kakvom odnosu, niti sam, bar srećom, u toj situaciji imao još neki teret na srcu, još nekog ko bi me čekao sa strane, da tako kažem da je to sreća u nesreći. Različitih poruka je dolazilo i ne znači da su bile upućene meni, niti da su bile upućene od neke osobe koju ja znam.

Šta je bilo najzabavnije od tih poruka koje si čuo?

- Svašta, ne možeš da veruješ šta ljudi šalju jedni drugima, to je u fazonu: "Brate moj, sklonili smo ono drugo, nemoj da brineš" uz pesmu "Ne može nam niko ništa", to je svega i svačega bilo, jer se za to i koristi pretežno ta emisija. Bilo je smešnih momenata samo ja nisam ljubitelj te muzike, pa nisam nešto puno slušao to.

"Trenutno ne konzumiram marihuanu, ali ne znači da nekad neću"

Nakon svega što je bilo i prošlo, da li sada koristiš marihuanu?

- Sada trenutno imam neki period kada mi prija da budem konstantno trezven i da se malo bržim tempom bavim poslom i da imam malo više vremena oko svega, što ne znači da nekad u budućnosti neću koristiti.

Da li si koristio nešto jače od marihuane nekada?

- Ne, svašta se pisalo, ljudi koji znaju dobro znaju jednu situaciju koja se konkretno desila kod mene, a to je da sam čak određene članove mog benda i grupe i ekipe koji su koristili to, te neke teže opijate, apsolutno sam ih diskvalifikovao i više nisu u toj okolini. To je velika razlika, marihuana je jedna stvar i koliko god da pričamo o tome da je to neka droga, apsolutno su ljudi koji to pričaju svesni da ni blizu nije kao ostale stvari. Svedoci smo, posebno na estradi, da jesu zastupljene stvari, a da nisu i ne mogu biti deo nekog normalnog života. Nisam pobronik toga, to možda prosto ljudi javno znaju.

"Ovo je moja veza sa Veljkom Belivukom"

Slučaj je bio zatvoren za javnost, mediji nisu mogli da prisustvuju, da li si saradnik u nekom drugom postupku?

- Ne, ovo je bio moj jedini životni greh, čega su ljudi svesni. Kod mene funkcioniše sve legalno i čisto, da sam ja možda jedan od retkih koji u ovom poslu se bavi parama koje su isključivo preko računa. Svedoci smo da ovaj naš posao funkcioniše sa torbom punom para u nekom bekstejdžu, kafiću, a kod mene to funkcioniše malo drugačije i to naravno poštuju ljudi koji rade kod nas.

U kakvoj si bio vezi sa Veljkom Belivukom?

- Suštinska ta veza koja postoji je prvenstveno ljubav prema istom klubu, ja nisam nikada javno preterano pokazivao to, uvek sam ostavljao da ljudi nemaju predrasudu, da ne određuju po klubu po kom navijaš, da li će te slušati ili neće. Nikada nisam išao na tribine, jer ljudi prosto znaju ko sam, ali sam se trudio kako god mogu da pomognem, pogotovo u poslednjem tom momentu. Vaterpolo klub Partizan je bio pred gašenjem, imali su neku situciju i ja sam kako mogu klincima, sa nekom podrškom, motivacijom, klipovima, uvek pomagao. To je moja neka veza i uključenost u to, kao i milion drugih Partizanovih navijača.

(Espreso/Telegraf)