BALAŠEVIĆ NIJE SLUTIO KRAJ: Njegova poslednja ispovest će vam zalediti krv u žilama, BAŠ BOLI!

Kantautor Đorđe Balašević preminuo je 19. februara u 67. godini. Iza sebe je ostavio suprugu Oliveru, ćerke Jovanu i Jelenu i sina Aleksu, a mnogi njegovi prijatelji, kolege, poznanici, sugrađani su se oprostili od njega, i dalje se opraštaju.

Pred sam kraj 2020. godine on je za hrvatski list napisao kolumnu, nadahnut svim nedaćama koje je ta godina donela.

- Po čemu ćete pamtiti ovu godinu? Pre svega, je li obavezno da se baš svaka godina pamti? Nije to baš sasvim u redu? Kad se jednog dana, daleko bilo (ali došlo blizu), budu prebrojavale godine mog života, i dvehiljade dvadeseta će se tu nezasluženo uračunati, uz sve one blistave i veličanstvene Godine Lavova. Godina u znaku „bljaka“! Do nedavno sam mislio da nema uzaludnije i protraćenije godine od one koju sam proveo u JNA, pidžama-parti uz kolektivno gledanje „TV Dnevnika“. - Strašno mi je nedostajala Olja, nedostajala mi je i Jovana, samo što sve do trećeg decembra te godine nisam znao da je to ona. Ta sala inače je služila samo za hvalisanje pred sovjetskom ili korejskom delegacijom, i devedeset devet posto vojnika nikad nije kročilo u nju, ali se Vaha ušemio s nekim vodnicima-vezistima, koji su na našu sreću bili poprilični bezvezisti, jer smo ih redovno klepali. - Polako zalazim u one godine kad mi nije problem jasno se setiti nekog dana, jedino su mi decenije malo ispreturane? Kad smo se ono mogli sresti? Trebalo mi je neko vreme da ponovo postanem Đorđe Balašević, i ne da sam to postao samo ponovo, nego i uvelike. Priznajem da to za mene nije nepoznat osećaj, ali je ovog puta bio izuzetno prijatan, zbog inata prema svima onima koji su bili sigurni da posle dvogodišnje pauze to više nikad neću biti. Strašni Petao, Boža Pub i Lepa Protina Kći poveli su me putem od žute cigle, kao u onom filmu, i dalje se sve zna. Ipak, koncerte ni tada nisam radio prečesto, iščekivao sam ih zajedno s ljudima koji su dolazili na njih, i možda smo pomalo i zato zajedno i uživali u njima. Oduvek me je radovalo kad bih čuo da se više ne može doći do ulaznica, ne zbog toga što je to potvrđivalo da sam visok, lep, i plav, nego sam jedino tako dolazio u priliku da se bar simbolično revanširam nekim ljudima koji su mi činili dobro - rekao je između ostalog Balašević.

(Espreso/Večernji.hr)