SLAVIŠA JE JEDINI SRPSKI NOVINAR KOJI JE DUNUO DIM ARKANU U FACU! Sada je rešio da ispriča SVE O TOME! (VIDEO)

Ovonedeljni gost emisije Espreso.co.rs portala "Ko sam ja" bio je čuveni Slaviša Veselinović, urednik sportskog programa na Kurir televiziji.

Slaviša je sa nama podelio sećanja o velikom delu svog života, ispričao nam anegdote sa Zvezdinog stadiona, gde je proveo godine i godine, ali i strahote koje je proživeo tokom izveštavanja sa ratišta u bivšoj Jugoslaviji.

Kroz emisiju "Ko sam ja" saznali smo mnoge detalje iz Slavišinog života, kao i iz dugogodišnje novinarske karijere.

Diplomirani ste politikolog, a magistrirali ste na DIF-u? Otkud to?

- Do toga je došlo na jedan vrlo čudan način. Diplomirao sam ’89. godine, onda sam dugo, jedno 20-25 godina radio u novinarstvu, u raznim medijima. Onda me je čovek koji je na DIF-u osnovao Katedru za sportsko novinarstvo, Srba Janković, pozvao da predajem televizijsko novinarstvo na tom smeru. Pošto je meni to bilo zadovoljstvo, pristao sam da radim, ali pošto predavač na fakultetu ipak treba da ima malo više zvanje nego što je samo diploma fakulteta, onda smo se dogovorili da ja predajem, a da istovremeno na tom fakultetu i magistriram i kasnije doktoriram. I onda je to išlo normalnim putem, predavao sam tamo. To nisu ove priče kao sada sa masterom i Bolonjom nego je to bila klasična magistratura. Dve godine se uči pa se posle još jedno godinu i po dana polažu ispiti, e onda se sprema magistarski tako da i to dođe na neke četiri godine. Magistrirao sam na smeru Rekreacije.

Istovremeno ste i predavali na fakultetu, ali i učili. Je l’ Vam bilo teško da sve to organizujete i uklopite?

- Posle toliko godina najteže je sesti opet u klupu i učiti, trebalo je jedno vreme da se prilagodim, ali s obzirom da su sve to teme koje su mene izuzetno interesovale, onda mi je bilo dobro. Sem toga, i predavači na DIF-u su stvarno vrhunski ljudi koji to rade, ne samo onako predavački klasično, već to rade i praktično, tako da je to bilo istovremeno i zadovoljstvo. Kasnije, izrada magistarskog rada, to je naučni rad koji mora da se radi kao svaki naučni rad svuda u svetu. To je bilo dosta teško, ali nije bilo neizvodljivo.

Imate zaista dug staž u bavljenju novinarstvom, ali šta Vam je bilo najdraže da radite i gde?

- Najdraže je, sad kad se okreneš posle 30 godina rada u novinarstvu, ono što si najduže radio. To je televizijsko novinarstvo. Ono pruža mnogo veće i drugačije mogućnosti nego što pružaju drugi oblici novinarskog izražavanja, kao što je pisanje u štampi ili na radiju. Možda je najlepše i najlagodnije za čoveka, sad sa ove distance kad gledam, raditi na radiju zato što ne obraćate pažnju na to kako izgledate, ne obraćate pažnju na to koliko ste reči otkucali u nekom tekstu. Imate određeno vreme i možete da sedite i radite ono što volite i da razgovarate sa ljudima i da vodite emisije. To sam radio na Studiju B, bilo je jako lepo.

U kojoj vrsti novinarstva se najviše pronalazite (tv, radio, štampa)?

- Ipak televizija zato što sam u tome najduže, to najbolje poznajem. To su stvari koje se uče iskustvom. Kao što sam već rekao, predavao sam na fakultetu i učenje novinarstva je jedno. Međutim, novinarstvo je, to se i studentima kaže i svakom ko želi da se bavi time, novinarstvo je zanat kao i svaki drugi zanat i nema te škole koja može da te nauči onoliko koliko može da te nauči praksa i sve one situacije u koje čovek ulazi vremenom. Ja sam imao tu sreću ili nesreću da sam u raznim periodima razvoja našeg društva, od devedesetih do sada, učestvovao u televizijskom izražavanju tako da je tu bilo i ratišta i sportskih priredbi, politike, dokumentarnih programa i zabavnih programa. Svašta sam radio, mislim da samo kvizove nisam, sve ostalo sam radio. Čovek mora da upadne u određenu situaciju da bi naučio kako će da se snađe u toj situaciji.

Izveštavali ste i sa ratišta u bivšoj Jugoslaviji. Ispričajte nam nešto o tom iskustvu i da li ste imali neke posledice zbog toga?

- Bilo je nesrećno vreme te devedesete godine. Međutim, sa aspekta novinara, to je, da tako kažem, sreća. Prosto imati tu mogućnost da izveštavaš sa takvih događaja, tu nema prevare, foliranja, fingiranja.. Prosto, metak je tu, bomba je tu, položaj neprijateljski i jedne i druge strane su tu i ili se u tome snađeš ili ne i tu niko ne može da te nauči. Tu nema ni škole i tu je praksa ono što te nauči. Naučiš ili od iskusnijih novinara ili od ljudi koji su na ratištu kako da sačuvaš glavu, to je prvo. Kada prođeš takve stvari kao što je ratište, kao što su ratišta po Hrvatskoj i Bosni, kad vidiš sve to, posle ti drugi oblici novinarstva i izveštavanja dođu mnogo lakše, mnogo pitkije to radiš, sa manjim pritiskom jer znaš šta znači kad ti je zaista glava u torbi.

Pomenuli ste i da nikada niste radili kviz ili šou program. Da li biste voleli da se oprobate i u toj vrsti novinarstva?

- Nisam siguran da bih voleo da radim šou program. Praksa ti pokaže za šta jesi, za šta nisi. Kviz, da. Kviz bih voleo da radim i mislim da bih umeo to da uradim. Ne neku vrstu kviza sa igranjem i pevanjem jer nisam taj tip, ali neku vrstu stručnog kviza ili ozbiljnih kvizova kao što su nekad bili na našim televizijama, a ima ih i sada, to bih verovatno voleo da probam.

27 godina ste bili službeni spiker na stadionu Crvene zvezde, da li i privatno navijate za ovaj klub? Da li je ovo glupo pitanje?

- U ovom slučaju se to podrazumevalo. To je išlo jedno sa drugim. E sad to privatno navijač Zvezde ili Partizana, ovoga-onoga, to može da važi za mlađe ljude. I to sportsko novinarstvo, navijaš za nekoga, prosto svako od nas navija za nekoga u početku svog života, na osnovu nekih kriterijuma se odluči za to za koga će da navija. Kasnije, kad prođeš sve to što sam ja prošao, kao što je recimo ratište, onda ti dođe ta priča o navijanju, za ove ili za one, prosto to stavljaš u drugi plan. I taj posao, kao što je i spikerski posao na stadionu, radiš pre svega, profesionalno. Naravno, ako si navijač nekog kluba sa većom ljubavlju to radiš nego što bi radio da radiš na nekom drugom stadionu, ali to nisu neke stvari koje te opredeljuju za takav posao.

Podelite sa nama najlepšu uspomenu sa ovog posla.

- Tamo je bilo puno zanimljivih događaja, ali evo jedan. Bilo je poluvreme neke utakmice, bila je nedelja i isto je ovako bilo prohladno. U to vreme sam baš puno pušio, a ne sme da se puši unutra i onda sam u poluvremenu utakmice izašao da popušim cigaretu i seo sa Zoranom Kalezićem, pevačem narodne muzike, koji je jako voleo fudbal i čak je i imao neki svoj klub tamo u Makišu i seo sam sa njim nešto da popričam. Kako sam sedeo, zapalio sam cigaru i pričao sa njim pa da ne bih duvao čoveku u lice, onako povučem dim pa dunem u drugu stranu. I posle nekoliko tih dimova u drugu stranu, neko me lupi po ramenu i kaže “Izvinite, molim vas, je l’ možete samo da mi ne duvate u lice?” i ja se okrenem i pogledam kad ono Arkan. Kad tad nisam pojeo onu cigaru, nikad neću (smeh). Eto recimo to je bio jedan od doživljaja iz tog dvadesetsedmogodišnjeg iskustva na stadionu.

Najdraži intervju?

- Da odvojiš neki koji ti je drag ili ti nije drag, to je kao da te pitaju koje ti je dete draže, ali pamtim. Pamtim neke intervjue i sećam se pred neku predsedničku kampanju u Hrvatskoj, pravio sam intervju sa Stipom Mesićem tamo. Pričali smo o svemu i svačemu i zamolio sam snimatelja da snima apsolutno sve, znači od trenutka kad se ulazi do trenutka kad se izađe. Završili smo intervju, a snimatelj se zvao Čedomir. U to vreme su bili grubi nadimci pa su Srbi ustaše zvali ujke, a Hrvati su četnike zvali čedo. Pošto je ovaj bio Čedomir Čeda, onda nam je Mesić ispričao jednu anegdotu. Kaže “Je l’ ti znaš da mene već 25 godina brija jedan Čedo, ali bukvalno Čedo, Čedomir, još ja mislio da je on iz četnika i zamisli meni jedan Čedo drži već 25 godina nož ispod vrata. A ja onda povedem jednog svog prijatelja tamo koji je težak ustaša i kaže on meni “Ju što je ovo gadno kad ti neko drži nož ispod vrata, šta misliš da je neki čedo ovde” i kažem pa budalo, evo ga Čedo” . To bi trebalo da bude najlepši deo tog intervjua, međutim, kolega snimatelj je već bio ugasio kameru jer je hteo da se slika sa Stipom Mesićem i to nikad nije došlo u javnost kao što je to sad.

Inače, kad su te priče o ratištima, tu ima jako puno priča. Čovek mora da prođe kroz sve to da bi ispričao priču. Sad ja tebi da ispričam priču o tome kako je zviždalo iznad glave, jeste. Dešavalo se da celu noć nismo mogli da izađemo iz rova, kod Osijeka tamo, zato što je pucalo i sa jedne i sa druge strane pa smo morali da prenoćimo i tek ujutru odemo. To nisu najzanimljivije priče. Najzanimljivije priče su one koje su vezane za neke događaje koji su oko toga. Na primer, jednom su bili pregovori između hrvatske i srpske strane u Baranji. Trebalo je da se ode u Osijek na pregovore. Ovde iz Srbije niko nije smeo da ide, išli smo snimatelj, ja, čuveni fotoreporter Toma Peternek, jedna ekipa iz Novog Sada i jedna novinarka iz Sombora, samo smo mi išli tamo. Prvo kad je bio taj ček point između srpske i hrvatske strane, držali su nas na nišanu. Jedno pola sata nismo znali ko će da opali metak. Na svu sreću niko nije opalio ali onda smo ušli u Osijek i oni kad su videli ta unproforova vozila, znali su da to nisu hrvatske snage i onda su nas gađali svim živim – kamenjem, cipelama i tako dalje. Onda smo došli tamo i tako uplašeni hteli da uđemo tamo gde su pregovori, međutim, oni su pustili samo pregovarače. Nama, novinarima, su rekli da ostajemo na ulici. Jao, treba da ostaneš na ulici, okupili se tu neki ljudi, baš je bilo jezivo. I ja sad šta ću, kažem snimatelju “Slušaj, majstore, radimo stand up”. Nisam znao ni šta ću da pričam, bitno je bilo samo da nešto radiš jer vidiš da se ljudi okupljaju oko tebe. Pričamo mi nešto, a oni svi stoje iza kamere i čekaju da ja završim. Kad sam završio, oni prilaze, i to je već bio onako ozbiljan strah, a sve mladi ljudi. Ispostavi se da su to kolege iz hrvatskih medija. E to iskustvo, te kolege... Mi smo bili čitav dan tamo, oni su nama kupovali hranu, kupovali cigare, vodili nas po Osijeku da vidimo šta je tamo porušeno, šta nije. Pričali su kako nisu znali da ćemo doći da im donesemo jafa keks, Bajagine kasete i takve stvari. Ta kolegijalnost u sred rata, to je nešto što se pamti. Ja sam kasnije godinama i radio sa nekima od njih, to je ono što je lepo u ovom poslu i što možeš da osetiš samo kada imaš veliko iskustvo. Inače, bilo je groznih stvari. Sećam se kada smo ‘92. godine otišli u Vukovar, samo što su snage JNA izbacile hrvastke snage odande, gledali smo kako svinje rastržu leševe po ulicama, unakažene leševe i tako dalje. To je ostavilo posledicu, nisam mogao mesec dana posle toga da jedem normalno. To su grozne stvari, ali ono što sam vam ispričao za Osijek, to je nešto lepo i što se stvarno pamti, ali je trebalo stisnuti petlju pa otići tamo pa doživeti to.

Prilično ste neustrašivi.

- To je to, ili se baviš novinarstvom, ili se ne baviš.

Poznati ste i po tome što ste napisali scenario i snimili serijal „Tehničari“ koji je odneo i nagradu u Mariboru. Ispričajte nam malo više o celokupnom iskustvu i kako ste uopšte došli na ideju na napišete scenario?

- Ugasila se BK televizija 2006. godine i ja sam počeo da radim u jednoj produkcijskoj kući, u Adrenalinu, i oni su kupili taj format. To je format koji se kupuje od stranaca, mislim da su Danci bili vlasnici tog formata ali je taj format trebalo prilagoditi domaćim uslovima. Radilo se o tome da skupiš 16 ljudi koji nikada nisu igrali fudbal i da od njih napraviš fudbalere i da ih stavljaš u različite situacije. Ja sam im za selektora doveo nekog ko je stvarno bio selector reprezentacije i najbolji strelac svih vremena jugoslovenskih prvenstava, veliki Slobodan Santrač, koji je radio sa njima. Zatim smo sa njima osmišljavali i te druge situacije koje su bile zanimiljive, smešne, neobične za njih. Vodili smo ih da uče salsu, da skaču bandži džamping, da se skijaju na vodi, da muvaju devojke, da idu na pripreme pa ih onda odvedeš u kafanu i napiješ pa sutra ne mogu da šutnu loptu. To je sve trebalo osmisliti i ja sam pisao scenario za to i bio sam jako srećan što smo, ne ja već čitava ekipa koja je to radila, posle u Mariboru između nekoliko stotina sportskih formata, mi dobili prvu nagradu za to što smo uradili. To je stvarno nešto što ostaje i što je lepo. Ekipa je bila strašno profesionalna, zaista su veliki profesionalci radili to pored mene, ja sam samo bio jedan mali šraf u svemu tome.

Da li postoji neki peh u Vašoj karijeri koji vas ponekad proganja?

- Kad kažeš karijera, malo smo zakačili šta sam sve radio. Ti si, pretpostavljam, mislila na ono što se tiče samo novinarstva. Ono što me proganja i što me boli ponekad, to je ta priča o predavanju ljudima i pokušajima da im preneseš iskustvo koje si imao i da ih naučiš kako se pravilno radi na televiziji, kako se pravilno pravi prilog za vesti. Bilo je tu studenata koji su bili zaista briljantni studenti, koji su dobijali osmice, devetke, poneko i desetku, a onda su se kasnije zaposlili na televizijama i gledam njihov rad i vidim da ne primenjuju to što su naučili, a što znaju da treba i ja znam da oni znaju, a to ne rade. E, to boli.

To jednostavno možda nije do Vas.

- Možda je do mene, ne znam, ali prosto me i dan danas zaboli kad vidim nekog od tih mladih kolega koji sada rade na televizijama i koji rade pogrešno, a znam da znaju kako treba da se uradi.

Kako i kada ste počeli da radite za Kurir TV?

- Ovde sam počeo da radim 2016. godine, prestao sam da radim na Prvoj televiziji i onda sam jedno vreme radio u Sportnetworku, to je isto jedno izuzetno prijatno iskustvo. Onda me je kolega Igor Šanjević, koji je radio dugo godina sa mnom, pozvao da dođem u Adria Media Group. On je već bio napravio video produkciju i tražio je iskusne ljude koji su znali nešto o tome. Bilo je normalno da dođem tu da radim i onda smo zajedno, na čelu sa njim, ali zajedno sa još nekim kolegama dizali tu video produkciju do jednog prilično zavidnog nivoa. Prošle godine je došlo do toga da se formira televizija i bilo je logično da čovek koji ima toliko iskustva kao ja, počne da radi i na televiziji. Vrlo sam srećan zbog toga zato što je ovde spoj prilično iskusnih ljudi, ljudi koji znaju da rade svoj posao i mladih ljudi koji hoće da uče, koji hoće da pitaju i koji su vrlo vredni i za razliku od mnogih televizija na kojima sam radio, ima mnogo manje sujete, koja je inače karakteristična za rad na televiziji i to mi se jako sviđa ovde.

Pošto i sami kažete da ima mnogo mladih kolega, možda možete njih da naučite kako se pravi prilog i ispravite tu grešku, ako to već smatrate Vašim najvećim pehom?

- Ja se trudim da to ne namećem nikome jer postoje urednici koji ih uče i ti urednici su takođe veoma iskusni i znaju kako se radi. Međutim, kad neko pita, a pitaju, onda sam vrlo rad da pomognem i kažem gde je greška i kako to treba uraditi.

Najbolja utakmica svih vremena koju pamtite?

- Najupečatljivija utakmica je utakmica koja je odigrana, pa ima više od 30, 40 godina. Ja sam tad bio klinac i nisam radio kao sportski novinar, išao sam na utakmicu kao gledalac. Igrana je utakmica između Crvene zvezde i Dinama iz Berlina i Zvezda je bila izgubila u Berlinu sa 5:2 i ovde smo svi bili opušteni, znali smo da Zvezda ispada. Kad smo došli na utakmicu, kao aj bar ovde da ih pobedimo pa kad ispadnemo ne možemo da nadoknadimo toliku razliku. Onda su oni poveli u prvom poluvremenu sa 1:0 što je bilo 6:2 ukupan rezultat i onda je bilo u poluvremenu aj da im damo bar jedan gol. Onda je Zvezda dala jedan, pa je brzo dala i drugi i svi smo bili zadovoljni, pa su dali i treći gol i u poslednjem minutu je konačno dala i četvrti i prošla dalje. To je bila jedna od najluđih utakmica koje sam u životu gledao. Posle toga nikad više ne izlazim pre kraja utakmice, čekam kraj da vidim šta će da bude.

Omiljeni sport?

- Košarka apsolutno. Najdinamičniji sport, najlepši, sport koji zaista ispunjava. Trenirao sam je i sin je trenirao i dan danas više volim da pogledam košarkašku utakmicu domaće lige nego utakmicu Lige šampiona u fudbalu. Košarka nikad nije dosadna, uvek ima dinamiku, ima mnogo lepih poteza u kratkom vremenu i zaista me ispunjava.

Top 10 omiljenih sportista?

- Mogu da izbrojim top 100 ali neću sad to da radim jer ću sigurno nekog i u tih 100, a kamoli u pet ili deset, da izostavim. Reći ću samo da je top 1 Novak Đoković pa posle njega velika rupa i onda svi ostali da se poređaju kako hoće.

Otkrijte nam malo i kakav je Slaviša privatno. Koji su Vam hobiji i šta najviše volite da radite kada imate slobodan dan?

- Volim da budem sa porodicom i volim da se krećem. Volim da se rekreiram. Sad me malo ova korona ubi pa ne mogu da idem u teretanu, da idem na traku, da idem da vežbam i tako dalje. Svaki slobodan trenutak koristim za šetnju, za rekreaciju bilo koje vrste. I kada imaš stresove i probleme, to su stvari koje opuštaju i čine me srećnim i mnogo lakše uz to rešavam problem nego što bih to činio da se ne rekreiram, da ne šetam, da ne dišem…

Koji je Vaš životni moto?

- Nemam životni moto.

Šta biste voleli da svet zna o Slaviši Veselinoviću?

- Ne bih voleo da se svet mnogo bavi mnome ali voleo bih da oni ljudi koji me poznaju i koji su me poznavali, da kad me se nekad sete ili pričaju o meni, da kažu da sam dobar čovek. To mi je mnogo draže nego bilo šta drugo. I trudim se da se prema ljudima odnosim tako da bi jednog dana o meni mogli da izgovore tu rečenicu.

(Bojana Petrović)