PRVI ČAS KOD TIJANIĆA I PRVI SUSRET SA ĐINĐIĆEM: Maja Borović Simić nas je povela na svoja omiljena mesta (VIDEO)

Gošća emisije "Ko sam ja" bila je Maja Borović Simić, voditeljka emisije Puls Srbije na Kurir televiziji.

Ekipa Espresa provela je zabavan dan sa Majom, razgovarajući o njenom životu, ali i uživajući u snegu i zimskim čarolijama.

Kroz emisiju "Ko sam ja" Maja nam je otkrila mnogo toga o sebi, saznali smo čime se sve u životu bavila kao i koji su joj planovi za budućnost.

Intervju s njom počeli smo na Aerodromu Nikola Tesla, a za to postoji odličan razlog.

Šta je to što tebe veže za avijaciju i koji je razlog našeg današnjeg dolaska ovde?

Pre nego što sam došla na televiziju Kurir, napravila sam pauzu od nekih deset godina u radu na medijima i radila sam u jednoj aviokompaniji u Beogradu i tih deset godina sam, hajde da kažem, letela. Nisam letela, bila sam negde u oblacima, ali da, bila sam deset godina odsutna u medijima i radila sam ovde.

Šta si sve naučila dok si radila kao PR? Koje si veštine stekla i da li te iste veštine možeš da primenjuješ u novinarskom poslu?

Mogu ti reći da je vrlo sličan posao. Isti je to rad, mediji.. sad jedino što se radi u drugoj kompaniji koja nema veze sa medijima, ali ja sam radila sa medijima. Sve je to isto samo malo više naučiš da budeš tolerantniji i da se malo više smeškaš jer ne možeš baš uvek da pokažeš kako i šta, dok recimo u novinarstvu možeš da pokažeš i tu drugu stranu malo, da budeš malo ozbiljniji. Kad si srećan da budeš srećan, kad si tužan, možeš i da pokažeš da si tužan zbog neke vesti, zbog nečeg što se dešava. Ljudi u aviokompaniji uvek moraju biti nasmejani, srećni i pokazati da je to sve super.

Je l’ ti bilo teško da budeš stalno nasmejana i vesela?

Nije mi bilo teško, bilo je zanimljivo i to je jedno veliko iskustvo. Bilo je zaista zanimljivo.

Ono što je jako zanimljivo jeste činjenica da se bojiš letenja. Znači li to da nikad nisi letela ili si ipak morala zbog posla?

Morala sam zbog posla da letim nekoliko puta na neke određene destinacije, baš sa medijima i to je bilo baš katastrofa. Mediji to nisu primetili, hvala bogu. Najgore od svega je to što ti moraš da pričaš ljudima kako je to sve lepo, to je sve bezbedno. I jeste bezbedno i jeste sigurno ali ja imam veliku fobiju od letenja i ne mogu da uđem u avion i ne mogu da letim normalno kao svaki drugi čovek nego moram da vrištim i da se tresem i da se znojim, tako da je to bilo teško, odraditi takve stvari. Na primer, 2010. godine kada je proradio onaj veliki vulkan, aerodromi nisu mogli da rade, a ja sam sa novinarima otišla u Sloveniju. Imali smo neku konferenciju za štampu, tamo smo obilazili neke gradove, kao prezentaciju novog leta i na svu sreću proradi vulkan i mi se vratimo autobusom i svi tužni, samo ja srećna.

Da li si vremenom prevladala taj strah?

Nisam, 2019. sam mislila da sam ga prevazišla kada sam se sa porodicom vraćala sa letovanja i prvi put sam u životu sela u avion i rekla: „Ja se više ne plašim. Vredelo je devet godina u ovoj kompaniji, ja sam naučila da letim, ja sam sad sigurna.“ To se totalno katastrofalno završilo, na kraju nisu mogli da me iznesu iz aviona koliko je meni bilo loše. Od tada sam se sebi zarekla da više nikada neću ući u avion. Ne što se plašim da je to nebezbedno, nije sigurno, nego što ja ne mogu psihički to da izdržim.

Vratimo se novinarskom poslu. Dugo si u novinarstvu pa nam ispričaj kako su izgledali tvoji novinarski počeci?

Prvi put sam počela da radim na BK televiziji. Tada su tražilli nova lica BK televizije i ja sam se prijavila na taj konkurs pošto sam godinama pre toga išla na časove glume u klasi našeg profesora Bate Miladinovića i želela sam da probam i tako nešto, i prošla sam. Nas 20 je prošlo, tu su bila neka velika zvučna imena današnje televizije, da ih ne pominjemo. Mi smo tu radili, nekoliko meseci su nas obučavali kako se to radi pred kamerama, dikcija, kako se ponašati, šta sve treba da znaš u novinarstvu. Prvi čas novinarstva smo imali kod Aleksandra Tijanića, što mi je jako drago. Kasnije sam menjala televizije i poslove i radila sam takođe sa zvučnim imenima našeg novinarstva. Tu su Sanja Marinković, Vesna Dedić, Slađana Slavković od koje mislim da sam najviše i naučila. Pokazala mi je kako treba raditi i kome ti treba da plasiraš to što radiš, kome se obraćaš zapravo. To mislim da mi je najviše značilo u celoj karijeri da shvatim da se ti ne obraćaš samo mladima ili samo starima. Treba da se obraćaš i onoj baki što prodaje na pijaci krompir, i nekome ko radi u pošti, a ne samo određenom tipu gledaoca.

Koji ti je najzanimljiviji i najupečatljiviji momenat sa posla?

Stvarno ih je bilo dosta i teško je izdvojiti jer dok sam kao klinka radila u medijima, stvarno sam upoznala dosta poznatih ličnosti koje uvek sanjaš i želiš da upoznaš. Obično kad ih upoznaš, veliko razočarenje. Obično bude tako jer svi glume neke velike zvezde, mada ne baš svi. Onaj veliki uspeh koji sam baš ja postigla je u periodu kad sam bila klinka, tek sam počela da radim. Premijer Đinđić se pojavio na jednoj izložbi gde niko od novinara nije smeo da priđe jer niko nije najavio da će da uzima izjavu. Ja sam bila mlada i razmišljala sam probati, ne probati i na kraju sam odlučila da moram da probam. Onda sam onako poletela ka njemu, kroz ono obezbeđenje i pitala „Je l’ mogu ja jednu izjavu?“ i on je naravno pristao i bio je fantastičan. Zaista je bio šarmantan i rado se sećam tog intervjua.

Kako si počela da radiš na Kurir televiziji i šta se promenilo u tvom životu od tada?

Ljudi iz Kurira su došli na ideju da naprave televiziju i onda su osmislili kako bi želeli da izgleda taj program, za koga ga prave i kako bi voleli da to izgleda. Pozvali su nas nekoliko i pitali da li smo zainteresovani što je meni zaista delovalo kao nešto potpuno drugačije i novo na ovim prostorima. Želela sam da se upustim u taj projekat i da probam, da vidim kako će to da izgleda. Najlepše je kada vi pravite svoju televiziju i kada nešto počinjete od nule. To sam već uradila sa jednom televizijom ranije i zaista je to bio najlepši osećaj, kada ti nešto pokreneš i kad vidiš kako se to razvija. Zaista je prelepo i za sad sve dobro ide.

Da li bi nešto promenila iz svog života i prošlosti?

Za sada ne, ali pitajte me za nekih 20, 30 godina.

Eventualno da ne postoji taj strah od letenja?

Jao, pa to je nešto što si ti, što ne možeš da promeniš, ja bih volela ali to ne može, nije do mene. Mislim da ni psiholozi tu ne bi mogli da mi pomognu

Rekla si da bi volela da živiš van grada. Da li dolazak u šumu za tebe predstavlja baš to – beg od gradske gužve i tvoje svakodnevice?

Da, ja bih mnogo volela da živim u jednom malom, mirnom mestu, da imam svoju kućicu i svoje zelenilo, svoju šumu. Moja porodica i ja koristimo priliku da svaki vikend odemo u neku šumu, neko izletište da bi deca videla kako to sve izgleda i koliko je lepše u prirodi. Jeste lepše u prirodi, mnogo lepše nego u gužvi, u gradu. Beton, beton, beton. Ono što su svi primetili, nekada su nam govorili „Gde nađeš zgodno mesto, tu drvo posadi“ a sad gde nađeš mesto, ti tu zgradu posadi. Mene to mnogo nervira i ne sviđa mi se što su skoro sve te zelene površine uništene zarad nekih zgrada. Treba živeti, treba graditi ali ne možeš baš svaku zelenu površinu da uzmeš i ne možeš baš svako drvo da posečeš i da tu napraviš neku zgradu koju ćeš posle da prodaješ. Ne znam, previše je zgrada a premalo zelenila. Šta ti možeš da vidiš u gradu, samo sivi zid i beton. Kad dođeš kući s posla, četiri zida i to je to. Mnogo uživam u prirodi i volim prirodu, volim reku, volim da smo okupljeni s decom i da odemo da uživamo na nekom izletu, da se zezamo i igramo.

Da li imaš neko idealno mesto za život ili samo znaš da bi volela da to bude negde van grada?

Nemam idealno mesto ali volela bih prigradsko naselje blizu Beograda, da bih mogla da radim ali i da živim, da kažemo blizu a daleko. Daleko od te gužve i sivila, nezdravog vazduha. Evo ovde udišemo zdrav vazduh što je najbitnije, ali eto, nemamo tu sreću da možemo to svaki dan da radimo. Nažalost, zbog posla mogu samo vikendom da posećujem šume.

Dosta voliš da čitaš. Za koju knjigu možeš da kažeš da te opisuje?

Nijedna, baš me nijedna ne opisuje. Nisam toliko zanimljiva kao ti likovi iz knjige. Uopšte nisam tako zanimljiva, nemam tako zanimljiv život.

Imaš li neku omiljenu knjigu?

Imam ih više, ali ne bih sad mogla da izdvojim. Volim da čitam knjige. Obožavam knjižare. Uđem unutra i onako satima stojim i gledam i ne znam koju ću da kupim.

Možemo li jednog dana da očekujemo i tvoju knjigu?

Ja sam napisala nekoliko pričica za decu. Imam malu decu i baš zbog njih, eto, padne mi na pamet neka ideja pošto stalno prave neki haos i smicalice, pogotovo moj sin, ali i ćerka ide za njim. Na osnovu toga što on radi, nekad mi padne na pamet „Pa dobro, kako bismo mogli mom sinu da objasnimo da ne treba to da radi“ i onda napišem neku priču i tako imam nekoliko priči i volela bih da na kraju napravim knjigu, zbirku tih priča. Da li će se to desiti stvarno ne znam, ali volela bih jednog dana.

Da li se taj dečji duh u tebi probudio nakon što si postala majka ili je to dete čučalo u tebi oduvek?

Oduvek sam ja i volela da se igram i da se šalim, zezam i uvek sam bila za zabavu. Sa decom je to još lakše jer ne misle da si lud kad počneš tako malo da se glupiraš. Na primer, kad u pekari krene neka dobra pesma pa počneš da đuskaš i svi te gledaju kao u fazonu bože, a kad si s decom to izgleda okej, mama đuska sa decom i zabavlja ih.

Pomenula si i da bi volela da sinhronizuješ neki crtani film, kom liku bi volela da daš svoj glas?

Dosta gledam crtane filmove. Moj sin obožava Nindža kornjače pa bi to sigurno bila Ejpril O’Nil. Nekada je to bilo novinarka, sada Ejpril O’Nil više nije novinarka, sada je nešto potpuno drugo, to su druge Nindža kornjače, nisu kao što su nekad bile. Kavabanga, to obožava moj sin. Ćerka obožava ove kao što su majmun Džordž, baš bih volela da dam glas majmunu Džordžu, sad naravno nećemo to da pokažemo, nije u redu.

Je l’ imaš ti neki omiljeni crtać?

Sve ono što moja deca gledaju volim zajedno sa njima da pogledam mada se trudimo da što manje gledamo televiziju. Bitnije je da se izađe napolje i da se udiše čist vazduh i da se napolju provedemo. Takođe, čitamo knjige. Više volimo da čitamo dečje knjige i čitamo ih svako veče. Imamo punu kuću knjiga sa kojima ne znamo šta da radimo jer bismo ih sve pročitali i stalno kupujemo nove. I moja ćerka piše, tako mala i napisala je već nekoliko priča, možda čak i više od mene.

Šta bi volela da svet zna o Maji Borović Simić?

Nema ništa posebno što bih izdvojila. Ja sam jedna obična Maja koja voli svoj posao i koja uživa u svom poslu.

(Bojana Petrović)