JOŠ JEDNA ŠKOLA STRAVE! Jezivi detalji, devojčice dodirivao po intimnom organu! Glumica progovorila o UŽASU!

Poznata bosanko-hercegovačka glumica, režiserka, Hasja Borić napisala je otvoreno pismo u kom iznosi sve ono o čemu se decenijama ćutalo, ali se u njemu osvrnula i na srpsku glumicu Milenu Radulović koja je pre samo par dana obajvila svoju istinu o navodno silovanje njenog profesora glume - Mike Aleksića!

- Započinjem svoje pismo bez onog uobičajenog draga, dragi, poštovana, poštovani, kad pišem svoja javna pisma.

Da li Vas pismo mlade glumice Milene Radulović podseća na nešto, razmišljate li o bilo čemu što je u vezi s tim, kako se osećate i kajete li se?

Mene podseća na one mučne i strašne dane boravka i školovanja u Dramskom studiju u Sarajevu gde ste, kao i u Narodnom pozorištu vedrili i oblačili, i proterivali, pomoću svojih pulena, sve ono što se protivilo Vašoj strahovladi.

Pa, evo čega se sećam, a što je pismo mlade glumice vratilo u sećanje.

Dramski studio bio je kloaka, leglo seksualnog zlostavljanja učenica i učenika, samo na podmukliji i sofisticiraniji način, što bi rekli nadrealisti: Njegove metode su perfidnije, on te prvo ponudi cigarom, pa te onda razbije.

Mladi, najinteligentniji i najdarovitiji studenti bili su žrtve Vašeg mobinga, sve je zamotavano u oblandu velikih ljubavi. Na kraju su ti učenici bežali iz Sarajeva stotinama kilometara daleko, kad bi se iskradali iz perverznih ralja svojih „profesora“, da bi se tek godinama nakon toga vraćali u Sarajevo, ali još uvek u strahu od odmazde.

A učenice?

Njima je držana ruka na klitorisu za vreme individualne nastave i tumačeno“: iz p… se glumi, za to vas diram“. Šta smo mi, maloletne, tad znale o glumi? Verovale smo svom profesoru. Polako smo se počele buniti, jedna drugoj poveravati, ali smo uglavnom ćutale. Vi ste to znali, naši profesori. Jednom je jedna od naših najstarijih kolegica, M. počela da vrišti, izletela na hodnik i urlala, u stanju strave i očaja, možda pomešanom sa histerijom, ko zna. Svi vi, naši profesori ste izleteli na hodnik, svi ste bili tu, a izleteli su i svi učenici. Stvar je brzo zataškana, nastava je nastavljena. Šta je bilo sa našom talentovanom kolegicom, ne znam. Da li ste je nemilosrdno srušili ili je sama odustala, to ne znam. Uglavnom, nakon toga se nikad nije bavila glumom.

Ja znam da sam se tako grčila na tim časovima, da nakon toga nisam mogla ni govoriti, pa se nisam čula ni u prvom redu Kamernog teatra. Sreća je bila da sam u to vreme bila u gimnaziji, išla sam u dve smene, a kako se nastava u Dramskom studiju odvijala popodne, imala sam alibi da ne dolazim na nastavu.

Puno kasnije sam tek realizovala zašto su naše pojedine kolegice, izuzetno talentovane devojke ili same napuštale Dramski studio ili nemilice rušene na ispitima.

A, zašto Vi niste reagovali? Pitam Vas jer ste još jedini preživeli profesor! Pa zato što ste bili i gori od tih naših profesora, i zato što je taj naš nesretni profesor bio direktor Kamernog teatra 55. Čula sam da je taj profesor, Miroslav Avram, profesor scenskog govora, nastavio svoje čuvene edukativne metode na ASU. Vi ste trgovali našim dečjim telima. Vi ste ćutali, nastava se odvijala „normalno“, a Vi ste za uzvrat dobijali predstave u Kamernom teatru, postavljali tekstove koje ste hteli, birali reditelje koje ste hteli, naslovne uloge koje ste hteli i saradnike koje ste hteli. I, naravno, pošto je Vaš dever bio direktor MESS-a, nameštali sebi žiri koji će Vam dodeliti Zlatni lovor venac. Tako ste se okitili čak sa četiri zlatna lovor venca, a sve to preko zlostavljanja, preko suza nas glumica i glumaca koji nisu mogli ni da kroče na stazu glume.

Ja sam ukočeno stajala po strani. Šta sam da mogla učinim? Prijaviti ocu celu stvar? Kakav je nagao bio, ko zna šta bi vam svima napravio. Ili sam se trebala udaljiti? Prekinula sam zbog Dramskog studija moje violinsko obrazovanje, to je bio jedini način da se i dalje bavim umetnošću. Uglavnom sam stajala po strani, propuštana na ispitima “uslovno“. Nisam Vam se mogla diviti, vašoj netalentiranosti, neduhovnosti, neduhovitosti. I, mada sam na drugoj godini igrala Petrunjelu u Narodnom pozorištu, čiji sam bila stipendista, što je san svake i starije glumice, morala sam kao netalentovana da napustim BiH, biti proterana iz svoje domovine, kao jedina u istoriji te perverzne kloake, tog Vašeg studija. Zapita li se iko zašto Sarajevo kao jedini centar bivše nam domovine, nije imalo Pozorišnu akademiju? Pa, da bi vi, nekompetentni imali svoje uhljebljenje i imali svoj perverzni Dramski studio.

Čula sam da je taj profesor nastavio svoje čuvene edukativne metode i na ASU, ali to ne mogu tvrditi, neka o tome progovore studentkinje ASU, kao i moje kolegice sa Dramskog studija.

Kad sam se, nakon blistave karijere mlade prvakinje hrvatskog glumišta, vratila u svoje Narodno pozorište, nastavili ste sa svojim prljavim igrama protiv mene, a svoje razgovore s mlađim kolegama započinjali rečenicom: „A, zar Vi s tom osobom pijete kafu“? „Naravno da pijem, ona je izuzetna“, odgovorila Vam je jedna moja kolegica, sada daleko od domovine. Ali, ta moja kolegica imala je hrabrost i stav.

Nije bilo zamislivo da tada, prije 50 godina, mi mladi ispričamo ovaj užas. Tada biste sigurno, umesto što se i dan danas šepurite scenama sarajevskih pozorišta, bili osuđeni za mobing i seksualno zlostavljanje i bio bi Vam zabranjen daljni rad, bili biste udaljeni od poštenog sveta.

I, da znate. Nisam do sad ćutala jer me bilo strah sredine. Nek misli ko šta hoće. I tako je od tada stasalo dovoljno samosvojnih mladih žena kao i ženskih organizacija koje bi me podržale. Ćutala sam zbog vaših potomaka, jedina moja moralna dilema bila su vaša deca koja su ni kriva ni dužna, a koja moraju istinu o svojim roditeljima da saznaju na ovakav način.

S gnušenjem i mučninom, Hasija Borić - završava svoje pismo.

(Espreso.co.rs/Alo.rs)