ZORICA I KEMIŠ BOŽIĆ PROVODE TUŽNO I SAMI! Očajni bez svojih NAJDRAŽIH, imaju samo JEDNU ŽELJU!

Okićena jelka, dekorisana soba, božićni venac na stolovima koji su već postavljeni čekajući najdraže goste, a oni ove godine možda neće doći ako se epidemiološka situacija pogorša. I dvoje domaćina, Zorica Brunclik i Miroljub Aranđelović Kemiš, koji uvek dočekuju sa srdačnim osmehom petoga dana nove 2021. godine.

Iako su u dobrovoljnoj izolaciji već više od osam meseci, nisu izgubili vedri duh koji ih je oduvek krasio njihovu energiju kojom i dalje plene.

Najtiražnija pevačica u istoriji domaće narodnjačke diskografije objašnjava da su spremni da za najradosniji praznik dočekaju decu, njihove partnere i unučiće, ali i dalje strepe da li će moći da ih zagrle kako bi želeli.

“Zagrljaj je postao nešto što noćima sanjam. Samo jednom sam zagrlila decu otkad je sve ovo počelo, i to letos, kada smo svi uradili test pre viđanja. Nas dvoje smo rizična grupa i moramo da pazimo na sebe, a i oni su divni i pažljivi, ne žele da nas nikako ugroze. Ali neću izdržati. Samo ako se okupimo na Božić, grliću ih makar otpozadi. Ljubiću ih u teme ako ne mogu drugačije. Mnogo sam ih se uželela”, kaže ganuta Zorica na početku razgovora.

Nije samo ovaj Božić potpuno drugačiji u kući folk zvezde i istaknutog umetnika. Cela godina je bila takva, ali oboje se trude da to prihvate s mirom. Ipak, ponekad emocije preovladaju.

“Prvi put smo slavili Svetog Nikolu a da nam nije došao sveštenik, niti da sveti vodicu niti da sečemo kolač. Ni mi nismo išli u crkvu od februara prošle godine. Najteži trenutak desio nam se još na početku. Onoga dana kada su proglasili vanredno stanje, unuka Milica se zatekla kod nas. Odmah smo zvali Zlatu i Miloša da se dogovorimo da li će doći da je uzmu ili će ostati tu neko vreme. Dogovorili smo se da je pričuvamo, jer oni imaju obaveze. Tako smo dočekali i njen prvi rođendan, Miroljub je uspeo i da nabavi božanstvenu tortu, zajedno smo ugasili svećicu, dok su nas njeni roditelji i ostatak porodice gledali putem Skajpa. Tada mi se nakupio bes, nemoć, tuga… Pomešala su mi se osećanja i zabrinula sam se za nas, ali i za ceo svet. Nisam mogla da zadržim suze.”

Dok Zorica priča, Kemiš je drži za ruku, kao što je činio i cele prethodne godine, ali i svih decenija koje su proveli zajedno deleći dobro i zlo. A bilo je dosta i jednog i drugog. Razgovor polako skreće ka lepšim temama.

“Božić i Uskrs su mi omiljeni praznici. Nikada nisam krila da je moja porodica bila izuzetno siromašna dok smo rasli, i to su bila jedina dva dana kada smo mi deca mogli da jedemo koliko i šta želimo. Za slavu nije bilo tako, tada su jeli gosti, a nama bi uvek zapala sarma bez mesa. Zato ćemo ovih dana sve pripremiti da trpeza bude bogata, da uživamo u druženju s najdražima, pa makar i izdaleka. Unuk će nam biti položajnik, tako da ćemo i to obaviti kako dolikuje, i onda ćemo se posvetiti jedni drugima. To su neprocenjivi trenuci, naročito u današnje vreme.”

(Espreso.co.rs/Objektiv)