OVAKVU LEU KIŠ JOŠ NISTE UPOZNALI! Otvorila dušu: Mnogi ljudi su se okoristili o moj uspeh! OVO morate čuti!

U autobiografiji, koju će možda napisati jednog dana, istakla je da bi sadržala u naslovu dve reči - ,,posuto trnjem", jer tvrdi da mnogo toga što je uradila da se guralo pod tepih

Leu Kiš više od dve decenije gledamo na malim ekranima kao voditeljku zabavnih emisija, od kojih se svojim trajanjem posebno izdvojilo ,,Nedeljno popodne sa Leom Kiš”, koje se u poslednje tri godine emituje na televiziji ,,Grand”. Za 24sedam ispričala je koji su joj važni poslovni planovi u 2021, ali se osvrnula i na proteklu godinu, na uspehe do kojih je teško dolazila, kao i na motive zbog kojih bi napisala autobiografiju.

– Sećaću se 2020. kao jedne od teških godina. Svi ćemo imati taj osećaj, s obzirom na to da se ranije nije dešavalo ovako nešto. Pokušaću prošlu godinu da zaboravim što pre. Hvala Bogu, mi smo prošli bez problema. Iako smo morali da radimo i bili smo okruženi ljudima, jer praviti emisije nije baš bez rizika, vodila sam računa koliko sam mogla. Opet kažem hvala Bogu, mene i moju porodicu, i užu i širu zaobišla je korona i nadam se da će tako i ostati.

Šta Vam je donela, a šta odnela?

– Nažalost, ova godina je dosta tužna i odnela je drage ljude koje sam poznavala i privatno i poslovno. Odnela je dosta ljudi s kojima sam mnogo radila i često sarađivala i sada u sebi nosim tugu zbog toga. A donela mi je malo više vremena, malo više mogućnosti da se bavim sobom, kućom i kućnim poslovima u vreme karantina kad smo bili zatvoreni. Omogućila mi je da se preispitam, da malo zastanem i zapitam se ,,ima li smisla toliko raditi i juriti i trčati i biti u takvom tempu tolike godine”, tako da mislim da je za sve nas bila velika mogućnost i godina preispitivanja.

Koja godina do sada Vam je ostala u najlepšem sećanju? Kada ste mogli da sednete 31. decembra i kažete “ovo je bila baš moja godina”?

– Nikad nemam takav utisak da je nešto bilo baš uspešno i da je moja godina. Naše godine nekako nisu vezane od godine do godine, nego više od sezone do sezone, tako da je meni uspešan period od septembra do septembra, u poslovnom smislu. A što se tiče godine, jedina koja mi je najdraža i koju uvek pamtim jeste kada sam odmah posle Nove godine postala mama. Jeste to bilo davno, ali to mi je najlepši poklon, pre 25 godina kad sam rodila Saru.

Kada se kaže ,,nedeljno popodne”, mnogima je automatska asocijacija nastavak ,,kod Lee Kiš”. Po čemu mislite da ste se izdvojili u moru emisija koje gledamo na televiziji?

– Prvenstveno tajna mog uspeha je u trajanju, jer ja sam jedan od retkih autora koji više od 20 godina rade ovaj format. Ove godine ulazim u 21. godinu. Prošla sam više televizija. Bila sam na RTS-u pet godina, 14 godina na televiziji Pink i sad skoro tri godine na televiziji Grand i TV Nova, tako da je trajanje nešto što je obeležilo ovu emisiju. S druge strane, malo ljudi uspeva da napravi jednu dobru, opuštenu i zanimljivu atmosferu, pa se gosti rado odazivaju, a ljudi su navikli da u tiom terminu gledaju nešto što je relaksirajuće, zabavno i često mi se dešava da me pitaju ,,pa kako ti je, bez obzira na goste, uvek rejting najviši”. Ljudi su se nekako navikli na mene i često kažem da automatski gledaju ,,Nedeljno popodne”, između ostalog i zbog autora, a ne samo zbog gostiju.

Neke Vaše koleginice, kao što su Sanja Marinković, Jelena Bačić Alimpić i Vesna Dedić, postale su poznate i kao spisateljice. Imate li Vi tih ambicija?

– Jedina knjiga koju sam objavila je ,,Televizijom protiv televizije” i to je stručna knjiga. Ona je zapravo kompilacija mog magistarskog rada i knjiga koju sam objavila pre nego što sam završila doktorske studije na Fakultetu dramskih umetnosti. Imala sam potrebu da pišem samo ono što sam na neki način morala da pišem. Što se tiče pisanja knjiga i ambicije da postanem pisac kao moje ostale koleginice, nikad nisam imala potrebu. I ako pišem, pišem za sebe lično, a i nikad nisam imala potrebu da nešto objavljujem i da spavam to televizijsko novinarstvo sa pisanjem. Naravno, ima i nadarenih i ja svakoj svojoj koleginici čestitam na dobrom romanu i radujem se njihovom uspehu, ali nemam te afinitete.

Kako bi se zvala Vaša autobiografija?

– Nikad se ne zna, možda i napišem autobiografiju. Ako bi do toga došlo, kad završim karijeru jednog dana, možda i sednem i napišem knjigu. Do sada nisam našla vremena za pisanje i posvetila se karijeri. Uporedo sam radila dve emisije i magistrirala i doktorirala, tako da zaista nisam imala vremena za to. Kad bih nekim slučajem napisala autobiografiju, ona bi u naslovu imala ,,posuto trnjem”, jer sve što sam postigla u životu nikad nije išlo lako. Kada sam imala najveće rejtinge i najbolje rezultate, to se nije isticalo, tako da mogu slobodno da kažem da su se mnoge stvari koje sam uradila gurale pod tepih. Mnogi ljudi su se okoristili o moj uspeh, ne mislim na izvođače, nego možda na konkuranciju, samo zato da bi se moj uspeh minimizirao.

Imate li običaj da jedni drugima poklanjate za Novu godinu?

– Ja svima kupim poklon za Novu godinu. Uvek kupim i Sari i Momi i uvek obradujem i kucu nečim. Ja imam tu naviku, a oni slabije. Ja sam ih navikla da im kupujem poklone za Novu godinu i mene mnogo više raduje kad kupim, nego kada dobijem. Oni naruče ili ih ja iznenadim, a mene ako se sete, setili su se. (smeh)

Imate li neku novogodišnju želju?

– Prva i osnovna želja mi je da sada, kada smo prošli ovu 2020. godinu, svi budemo zdravi. I to sad stvarno nije fraza. Sada smo stvarno shvatili šta znači kada u okruženju i svuda imate mnogo bolesnih ljudi, kada se dešava ovo što se dešava. Sada potpuno drugu težinu ima reč ,,zdravlje”. Želim da se vratimo u normalu, da se sačuvamo koliko možemo, da se okrenemo nekim lepšim stvarima, da nam sve ovo ostane kao neka opomena za dalji život, da izvučemo neke pouke iz ovog što nam se desilo – da nismo svemoćni, da ne možemo svime da upravljamo i da budemo zadovoljni onim što imamo.

(Espreso.co.rs/24sedam)