Emotivna ispovest Bregovića: Otac mi je Hrvat, majka Srpkinja, žena muslimanka... Koga da mrzim?

• Kad tako postavite stvari, nije li to put u relativizovanje svega?

Možda kad si mlad, onda imaš neku temperaturu za brzo zagrevanje. U mojim godinama nekako ipak nastojiš da malo razmisliš pre nego što se zaletiš ili kažeš nešto. Ali, zaista, ja ne mogu da nađem neprijatelje. Kao u našem ratu, u koga da pucam? Moj je otac iz Zagorja, katolik, Hrvat. Moja majka je Srpkinja iz Virovitice. Moja žena je muslimanka. U koga da uperim pušku? Tako i u tom ratu. Ja nemam koga da mrzim, ni Ukrajince ni Ruse, to mi je nemoguće. To su nama bliske kulture. Sve što je tamo meni je blisko. Od Kijeva do Moskve, i dalje. Ja sam svirao u gradovima koje ne možete zamisliti. Svirao sam sigurno u 7-8 gradova u Ukrajini, a u Rusiji i u takvim gradovima kao što su Omsk, Tomsk, Krasnojarsk, Novosibirsk… To su zemlje koje se lako vole jer su ljudi slični našima.

• Vratimo se na nešto što ste malopre rekli. U životu ste dobili jednu izvanrednu priliku kakvu niko s Balkana nije dobio, da tu kulturu kroz muziku predstavite doslovno celom svetu. Verujete li da je taj uspeh bio zadat ili splet srećnih okolnosti?

Ipak sam ja nekako srećno dete. Uvek sam bio. Uvek su se okolnosti poklapale tako da je ispadalo da sam ja pametan i smišljam dobro stvari. Najbolja stvar koja mi se dogodila u životu je to što sam imao priliku da dva puta budem debitant. Svaka je rutina, čak i ona najlepša, rutina. Najljudskije se osećaš kad radiš od početka i kad si debitant. Mislim, da nije bilo rata, ja bih već bio na Braču, tamo bih kupio kuću i vežbao ribolov. Već mi je bilo dosta. Bilo mi je zaista dosta i bio sam spreman to da uradim. Bilo mi je teško da svakih par godina igram ponovno tu ulogu lepuškastog gitariste iz Belog dugmeta. To mi je postalo teško.