RADOŠ BAJIĆ PROGOVORIO O MRŽNJI KOJU JE DOŽIVEO DOK SE BORIO SA KOVIDOM!Prvo je bilo "UMRI KO TE J***", a onda OVO!

Moj ulazak u crvenu zonu prijemne službe kovid bolnice "Bežanijska kosa" činio mi se kao da sam došao na snimanje filma ili TV serije - na set produkcije koja ne kuburi sa statistima.

Da li sam tako hteo da se odbranim od projektovanog užasa u glavi, čije slike sam stvorio gledajući zastrašujuće snimke iz bolnica u Kini, Americi i Italiji? Ljudi, žena, starijih, mlađih, čak i mladića koji sede na stolicama i klupama bez naslona skamenjeni kao skulpture ili nepomično stoje oslonjeni na zidove i stubove u velikom suterenskom prijemnom holu - bilo je na pretek. Ovde ništa ne liči na igru i imaginaciju - sve je puka, teška i surova realnost.

Prepune čekaonice zabrađenih ljudi koji nigde ne gledaju sem u zamišljene tačke na podu, dahću od vreline temperature, strpljivo čekaju da budu prozvani i sipljivo kašlju. Spolja se gotovo permanentno čuju udaljeno, pa sve jače zavijanje sirena ambulantnih kola... Uočavam, na moje veliko olakšanje, da ovde niko nikoga posebno niti zazire nit opservira, uključujući i mene koji sam, baš kao i svi oni, pozitivan na virus.

Skidam sat, venčani prsten, srebrni lanac sa kokardom Kraljevine SHS koju sam dobio od Ravnogoraca za vreme snimanja "Ravne gore" i ulazim u rendgen odeljenje. Svi nevoljnici, kojih ovde po hodnicima sa paravanima ima preko 200, već imaju koronu. Ovde niko više nema šta da izgubi, niti da rizikuje, nit od koga i od čega da se čuva - sem da sačeka svoju sudbinu. Ipak, svi nose maske i brižno ih popravljaju na svojim licima.

Stalnom riziku i permanentnoj opasnosti od smrtonosnog virusa izloženi su samo hrabri ljudi, doktori, sestre, tehničari, laboranti, higijeničarke - koji su jedini zdravi i koji su tu da nam pomognu. Zdravi su dok, uprkos skafanderima i zaštitnoj opremi, i njih kovid ne obori. Što veoma dobro znaju i čega su svesni i što njihovo uzvišeno profesionalno i lično činjenje uzdiže do neviđenih etičkih visina. Tu su da, izlažući opasnosti sopstveni život, odano i požrtvovano, do poslednjeg atoma svoje snage da ljudima pružaju pomoć - sve dok i oni ne postanu pacijenti. A koliko je bolesnih i zaraženih lekara iz bolnice "Bežanijska kosa" i iz drugih zdravstvenih ustanova na odeljenjima iznad - saznaću u danima koji su bili preda mnom. Mnogo, veoma mnogo...

Dok su zdravi, kao pčele u prepunim košnicama, lekari tiho, u redu i mimohodu, po ustaljenim procedurama i protokolima, dijagnostikuju, skeniraju, pregledaju nesrećne i bolesne ljude. U traumatičnoj selekciji života i nade, nasuprot strahu i strepnji - razdvajaju, ko će ambulantno da se leči, a ko će morati da legne. Dok još ima koji slobodni krevet... Ko će da ponovi laboratoriju, ko ide na rendgen, a ko mora hitno i odmah na skener? Ko je stigao u bolnicu kasno?

Ko se lečio sam kod kuće, jeo beli luk i pio rakiju ili je slušao u Skupštini Srbije tirade univerzalno pametnog Srbina koji zna sve, koji se u sve razume, ponajviše u kung-fu, koji je nedavno napadao dr Kona, Krizni štab, i lekare "jer ništa drugo i ne rade već se samo šetkaju po televizijama i pričaju preko TV ekrana"? Ovo je izgovorio narodni poslanik protiv kojeg nemam ništa kad egzibiciono baca po studiju voditelje pre nego što počne da daje intervjue. Radi se o supermenu koji je bolovao od korone, kako kaže, četrdesetak minuta i pobedio je – skoro brže od Trampa. Naslućujete, reč je o neuništivom Draganu Markoviću Palmi. Za koga se, koliko čujem, zainteresovala Svetska zdravstvena organizacija koja izgleda hoće da njegovu ekspresnu pobedu nad kovidom evaluira i prikaze na CNN-u. Ukoliko mu predsednik Skupštine i koalicioni partner Ivica Dačić to dozvoli? Jer, pogotovo posle bratske posete baćuške Lavrova, Ivica smatra da bi svetska javnost mogla sasvim dobro da se upozna sa kovid terapijom "ala Palma" i preko "Sputnjika"?

U ovako teškim i crnim vremenima malo šale i sprdnje nije na odmet. Moje lečenje je počelo devastiranom krvnom slikom i napadnutim plućima jednog šezdesetsedmogodišnjaka, koliko nosim na leđima. Sa solidno visokom kilažom bio sam prototip kovid žrtve, sa zavidnim i optimalno visokim faktorima rizika.

Prvo što nikako nisam hteo da dozvolim je da me obuzmu panika i strah. Prepustio sam se stručnom osoblju koje se ovih sudbonosnih dana ničim drugim i ne bavi već samo borbom i otimanjem ljudi iz kandži korone. Ostao sam miran, pribran i duševno stabilan. U tome mi je krucijalno pomogla moja divna porodica, moja supruga Milena, ćerka Jelena, snaha Ivona, moj sin Nedeljko, zet Peđa... A sama pomisao na moje unučiće Filipa i Aleksandra i unuke Sofiju i Lenku davala mi je ogromnu snagu da se borim, da ne pokleknem i da izdržim...

Ipak, najvažniji doprinos mom ozdravljenju, pored Boga Svevišnjeg, dale su doktorka Vera, koja me je vodila, moja zemljakinja iz Kruševca doktorka Jasna i iznad svega dr Marija Zdravković, direktorka KBC "Bežanijska kosa" - sa svojim vrhunskim timom lekara, stručnjaka i humanista.

Ne mogu a da sa dubokim poštovanjem ne pomenem izuzetne medicinske sestre koje nečujno noć-dan bdiju nad svakim pacijentom. Ali i divne, blage higijeničarke koje sve čine da bolničke sobe blistaju, kao i smerne i pristojne servirke koje služe obroke koje bi na svom meniju poželeli mnogi beogradski restorani zdrave hrane...

Dani u bolnici su teški. Pogotovo ako vas je zakačio kovid čije namere još ne uspeva da dokuči savremena medicina. Ja sam ležao 17 dana, obasut velikom brigom i pažnjom. U terapeutskom smislu, laički sam došao do zaključka da od lekara dobijamo terapiju koja samo treba i može da nas zaštiti od posledica kovida, da nas ojača kako bismo se sami izborili. Nemamo lek, ali sam ukapirao da su naši lekari ušli u šemu i metodologiju razvoja i toka ove nesreće.

Upravo zbog toga što je moj slučaj dobro vođen po tim tajminzima kovid agresije - ja sam iz ringa izašao bez posledica. Za sada... Bitka se nastavlja. U kontrolama koje su preda mnom videću kolaterale, gubitke i štete. U snazi, u odlučnosti, u želji za životom i radom, u ljubavi prema porodici, u darivanju i poklanjanju pažnje svim dobrim ljudima koji to zaslužuju, koje znam i koje ne znam - pobedio me nije... Niti će... Makar smo - egal...

Nastaviću svojim putem. Ipak, neki odgovori do kojih sam došao zasigurno će me promeniti. Već jesu... Ne volim emocionalnu i međuduševnu trgovinu između ljudi kojima sam se uvek i ceo život nesebično davao. Nastaviću da se dajem i dalje onima koji mi vraćaju naklonost, ljubav i pažnju. Možda čak više i snažnije nego do sada. Međutim, oni koji su navikli da od mene samo uzimaju, ništa od mene ne mogu ni da očekuju.

Surovo, ali tačno i istinito. Čemu toliki i takav zaokret? Koliko ljudi mogu biti veliki, dragi, solidarni, topli, dobronamerni, iskreni, a koliko istovremeno u istom okruženju, istom društvu, kulturi i socijalnoj sredini, mogu biti zli, zluradi, pogani i loši? To je strašno... Dok miran i zahvalan Bogu sa prozora svoje sobe gledam kako se moji unuci igraju, nastojim da ovu ispovest završim nečim lepim, u slavu života... Ali, nažalost - ne mogu. Ne mogu u sebi da potisnem osećanje gorčine, zbunjenosti, destrukcije, nerazumevanja, razočaranja, očaja i strašne upitanosti?

O čemu se zapravo radi? Dobio sam više hiljada poruka iz zemlje i sveta sa rečima podrške i ohrabrenja. Neka je kao stena, kada je čovek bolestan - ranjiv je. Pamtiću ko je našao vremena i istipkao na svom mobilnom koju iskrenu i lepu reč dobrih namera - ali pamtiću i one koji se nisu ni osvrnuli? Zapravo, izvinjavam se - zaboraviću ih... Što pre. One koji su se poneli kao da na auto-putu zaobilaze pregaženo kuče da ne okrvave točkove. Kojima je, kao lanjski sneg, moje trenutno pokleknuće pred smrtonosnim virusom - bilo deo svakodnevice u kojoj se ništa posebno ne dešava.

Daleko bilo da živim u utopiji da svako i svi moraju da me vole? Ipak, svemu lepom, ljudskom, humanom i čovekoljubivom što sam napisao u ovoj ispovesti, sučeljavam nepatvorenu, morbidnu i zlokobnu mržnju kojoj sam ovih dana bio izložen bez ikakvog povoda, koju ne mogu, ne želim i neću niti da zanemarim, niti da prećutim. Citiram:

1. Na mom Instagram nalogu izvesni NK.TOME je ostavio poruku za mene koja glasi: "Umri, ko te j***"?!

2. Na sajtu B92 iz polumraka svog kompjutera, ophrvan patološkom mržnjom, neki nesrećnik je napisao: "Za Radoša ima mesta na Bežanijskoj kosi, ja mu želim da za njega bude mesta i u Aleji velikana".

3. I na kraju, na sajtu jednog portala najgnusnija i najstrašnija poruka, koju je savesna redakcija ubrzo obrisala: "Radašine, pozdravi tamo Mandu, Žotu, Đodu, prijatelja Mitra i Dragojla koga si nedavno ispratio na onaj svet"!?

Nažalost, mržnja i ništavilo su među nama. Moramo im prepoznati lice. Ako to ne učinimo - i kad pobedimo koronu, dugoročno - mi ćemo biti gubitnici...

Da bismo voleli i bili voljeni - to ne smemo dozvoliti. Da bismo bili ljudi, a nikako neljudi...

(Espreso.co.rs / Blic.rs)