NAJZGODNIJI SRPSKI VODITELJ OTVORIO DUŠU! Uveo nas je u stan, pričali smo o RATU U BOSNI, porodici, Americi (VIDEO)

Stefan Stanković, voditelj Dnevnika i Vesti na Kurir televiziji, odlučio je da jedan svoj slobodan dan provede sa članovima ekipe sa portala Espreso.co.rs i iskreno odgovori na sva naša pitanja.

Stefan je rodom iz Bosne, te nam je u intervjuu otkrio koliko je bilo teško prilagoditi se novoj sredini, šta mu je najteže palo kad je došao, ali je takođe govorio o mnogim detaljima iz svog detinjstva.

Kroz emisiju "Ko sam ja", trudili smo se da saznamo sve o njegovom životu, navikama, stavovima i vrednostima za koje se zalaže.

Rođen si u Sarajevu, a odrastao u Foči. Možeš li da nam ispričaš kako je izgledalo tvoje detinjstvo i šta je ono najlepše čega se sećaš iz tih dana?

- Sarajeva se, iskren da budem, ne sećam uopšte. Ja sam se samo rodio tamo. Mi smo još 92. godine pobegli iz Sarajeva za Foču. Već je tada krenuo rat, nažalost. I već 92. smo pobegli opet za Beograd, tj. za Sopot kod mamine rodbine. Tu sam proveo neke svoje prve godine detinjstva. Naravno, ne sećam se toga ali se sećam kada smo se posle ponovo vratili u Foču, to su već 94, 95. Kažu da dete od tri godine ne može da ima neka sećanja, međutim, ako su ona traumatična kao što su meni nažalost bila od tih ratnih godina u Bosni, onda zaista i te kako mogu da ostave uspomene. Početak mog detinjstva bilo je bombardovanje, skloništa, izbeglištva, pa smo čak jedno vreme proveli u Pivskom manastiru kao izbeglice. Bukvalno nismo imali gde jer je tata bio na ratištu, mama je bila sama sa nas dvojicom tako da je to jedan mračan period mog života koji pokušavam uvek da potisnem negde u pozadinski deo mozga, ali ostatak detinjstva zaista pamtim po svemu lepom. Moji roditelji su se trudili uvek da nam daju zaista maksimum maksimuma iako je to nekada bilo nadljudskim naporima, ali su uvek uspevali i zaista sam zahvalan i mami i tati što su uspeli i mene i brata da izvedu na pravi put i da nas nauče nekim pravim životnim vrednostima.

Do koje godine ostaješ u Foči?

- U Foči sam bio do 2011. kada sam upisao fakultet u Banja Luci i tada se selim za Banja Luku i tada kreće moj samostalni život. Odselio sam se od kuće sa nekih 18, 19 godina.

Je l' ti bilo teško da se prilagodiš u novoj, većoj sredini?

- Da, istina, bilo mi je malo čudno sve to. Banja Luka nije veliki grad kao Beograd ali je u svakom slučaju veći grad od Foče tako da bilo nam je u početku, svima nama koji smo došli iz Foče za Banja Luku da studiramo, malo sve to čudno i drugačije ali posle smo se brzo navikli i posle kada bih god došao u Foču, jedva sam čekao opet da odem negde. Posle je došla Amerika, pa Sarajevo, Beograd..

Pomenuo si da si bio u Americi. Čemu te je Amerika naučila i koliko se njihov život i njihove navike razlikuju od naših?

- To mi je bio neki hajlajt dosadašnjeg života zato što me je dosta osamostalila, očvrstila, dosta me je očeličila. Do tada sam, mogu da kažem, bio pod nekom vrstom staklenog zvona. Tu su bili roditelji, bez obzira što sam uvek radio dok sam studirao, pa čak sam i u srednjoj radio ove vrste poslova u vezi sa novinarstvom. Amerika me je baš životno ošamarila i učvrstila. Mi smo se zezali, mi koji smo tada bili na razmeni u Americi, to je neka vrsta savremene vojske jer smo mi morali svako jutro da ustajemo jako rano, da radimo, da budemo jako organizovani, striktni, pedantni. Pritom, miljama si daleko od kuće, zarađuješ za hleb gde nikad ne znaš šta ti sutra donosi i to me je baš učvrstilo i proširilo vidike. Usavršio sam engleski tamo, upoznao masu kontakata i nekako sam baš pronašao sebe. Ponekad mi bude žao što sam se vratio, ali bože moj, nikada ne znaš šta donosi sutra. Pošto sam baš vezan za porodicu, bilo mi je teško da njih ostavim i da tamo započnem novi život i to je bio glavni razlog mog povratka.

Dakle, vraćaš se ovde i nastavljaš studije. Nismo rekli da si završio Politikologiju?

- Da, zanimljivo je to da ja nikada nisam završio novinarstvo, niti sam hteo. Mislio sam da sa bavim diplomatijom ili međunarodnim odnosima i eto tako sam upisao Politikologiju u Banja Luci. Na televiziji sam posle počeo da radim, još dok sam počeo da studiram. Kada sam završio fakultet opet sam jedno vreme radio u Banja Luci na jednoj privatnoj televiziji i posle toga na javnom servisu BiH, koji mi je bio i poslednji posao pre Kurira.

Potom dolaziš u Beograd. Koliko ti je bilo teško da se prilagodiš ovom brzom životu u Beogradu?

- Pa i nije bilo teško. Posle Amerike u kojoj sam bio oko godinu dana, mogu reći da mi zaista nije bilo teško. Pritom, ja sam skoro svaki vikend još kao student dolazio u Beograd što na žurke, što zbog porodice, što zbog nekih dešavanja, tako da mi je Beograd uveliko bio već deža vu stvar. Radovao sam se dolasku u Beograd, ali međutim, svi znamo šta se nažalost desilo u februaru, tj. martu baš kada sam došao. Krenulo je ovo dešavanje i ludilo oko korona virusa tako da još uvek ne mogu da kažem da živim Beograd, onaj Beograd kakav jeste zaista a to je 24/7 ludnica. Već sad je to na nekom stend baju ali nadamo se i molimo dragom bogu da se ovo što pre završi.

Koliko ti je bilo teško da promeniš akcenat?

- To je bio jedan od uslova, da pričam srpski ekavskim akcentom. Moj maternji jezik jeste srpski ali ijekavski dijalekat, tj. istočno-hercegovački odakle ja i dolazim pošto je Foča jedan deo stare Hercegovine. Bilo mi je zaista teško. Međutim, privatno se i ne trudim nešto da ga peglam ali kada uđem u studio, Stefan privatni prestaje da postoji. Tada postoji samo Stefan koji je voditelj Kurir televizije, koji gleda u kameru i fokusiran je samo na ono što čita i mislim da uspevam to da ispeglam koliko toliko ali bože moj, sve je to srpski jezik i to je bogatstvo našeg jezika što postoji toliki broj dijalekata, akcenata i izgovora. Moje mišljenje je da to zaista treba poštovati i da nije srpski jezik samo akcenat iz Beograda već da je srpski jezik akcenat svih krajeva gde Srbi žive.

Kako je došlo do saradnje sa Kurir televizijom?

- To je bilo na neki specifičan način u smislu da sam ja tad bio u Sarajevu, radio sam za javni servis ali sam baš tad dao otkaz i krenuo sam da radim za Nemačku ambasadu honorarno i mislio sam da je to kraj što se tiče mene i medija jer mi je bila puna kapa svega. Prijateljica koja radi u Adria mediji mi je pokazala taj konkurs za voditelja i na njen nagovor sam poslao CV i bio u fazonu "Hajde, samo da pošaljem" i bio sam i zaboravio na to. Međutim, krajem januara oni su me zvali da dođem i ja sam rekao da zaista ne bih ako je audicija jer imam 27 godina i ne bih da idem opet na audiciju. Oni su rekli da samo dođem i ja sam došao, bukvalno je bilo samo da potpišem i da se dogovorimo oko svega, oko detalja i krenuo sam da radim. Toliko se sve brzo izdešavalo i toliko je sve išlo glatko, nikakvih problema u dogovoru sa čelnicima Kurira nije bilo, zaista su maksimalno ispoštovali moje želje i zahteve. Pomogli su mi oko državljanstva, da se prebacim iz Republike Srpske u Srbiju. Nije što radim tu ali su stvarno bili maksimalno fer i pošteni prema meni tako da uopšte nije bilo problema da promenim odluku da pređem iz Sarajeva za Beograd.

Može se reći da je televizijski posao tvoj životni poziv?

- Pa eto izgleda. Koliko god bežao od njega, i u Ameriku pa i u Sarajevo, pa počeo da radim nešto za diplomatiju, uvek se nekako vratim. Ja kažem, posao televizije i mene je kao neka toksična veza gde se vi volite a toliko se ubijate da želite da izađete iz te veze ali ne možete zato što ne možete da živite jedno bez drugog jer ste navikli u toj komfor zoni da bivstvujete zajedno, a opet je mučno po oboje. Jeste zaista ponekada teško, i krv, suze, znoj, sve to ostavljamo na televiziji ali ne možeš bez toga, to je neka vrsta zavisnosti.

Šta za tebe predstavlja posao kojim se baviš?

- Posao kojim se bavim za mene, pre svega, predstavlja, mene. Zaista ne znam šta bih drugo mogao da radim a da nije televizija. Koliko god nekada proklinjao jutro i što moram da ustanem da idem na posao, opet na kraju dana osećaš tu unutrašnju satisfakciju što si ti na neki način nekome pomogao tako što si mu saopštio vesti, dešavanja i ušao si u živote drugih pa i kroz male ekrane. Zaista je čudan i lep osećaj kada znaš da te gledaoci puštaju u svoje domove, što nije mala stvar.

Kako si počeo da se baviš ovim poslom i kada se javila ljubav prema novinarstvu?

- Verovala ili ne, čak od trinaeste godine sam ja u novinarstvu zato što me je moja tetka Sanja koja je tada radila na radiju Foči, ubacila u taj lokalni radio da radim dečju emisiju i tako je sve krenulo. Krenuo sam sa dečjom emisijom, posle kad sam stasao krenuli su angažmani u smislu komentara sportskih utakmica, Dan grada, Dan opštine, Nova godina i to je sve bilo deo mene. Ja sam uz nju odrastao, ona je kasnije postala novinarka i voditeljka državne televizije, i ja sam odrastajući uz nju, pošto mi je ona bila kao druga mama, zavoleo novinarstvo i pronašao se u tome. Nisam nikada preterano hteo da budem pred kamerama nego sam voleo pisano novinarstvo. Mislio sam uvek da ću da radim u štampi, cilj mi je kao detetu bio da radim za neke novine. Igrom slučaja krenulo je sa radijom, kasnije kada sam došao u Banja Luku dobio sam prvi posao sa 20 godina na televiziji i to za Dnevnik tako da sam jako rano samleven u svemu tome i posle nije bilo povratka. Posle te je centrifuga uhvatila i samo je krenulo posao za poslom.

Da li ti je san da jednog dana imaš svoju emisiju u koju ćeš dovoditi političare?

- Baš sam o tome razmišljao i pričao sa jednom koleginicom Jovanom koja radi sa mnom. Planirali smo nešto vremenom, ako se otvore prilike, da na Kuriru napravimo emisiju koja bi dovodila političare, ali ne na svakidašnji tok šou način pošto imamo recimo Usijanje koja je jako gledana emisija. Jovana i ja smo planirali neku emisiju, ali ne bih sad puno da otkrivam, koja bi se možda bavila političarima ali kroz neku drugu perspektivu. Mislim da treba da prođe još vremena da mene gledaoci upoznaju i da ja upoznam Srbiju na ovaj način, televizijski, pošto nisam ovde živeo ceo svoj život već tek od nedavno. Biće prilike ako bog da jednog dana, ali definitivno da.

Da li si pre za rad na terenu ili studijski posao, kao što je trenutno slučaj?

- Ja sam veliki deo svog bavljenja novinarstvom proveo na terenu, tako sam zapravo i počeo, od pijačnih terena pa do Skupštine. Teren mi nije nepoznata stvar i volim ga zaista, dosta sam putovao celom Bosnom, Srbijom i regionom. Igrom prilika sada sam izabran da budem tv lice Kurira. Nekada zna da bude monotono, požalim se ja ali imam urednika Marka koji razume sve moje želje i hirove, on me nekada i zna poslati na teren jer ja ne bežim od toga i volim da uskočim svojim kolegama koji su reporteri sa terena. Kada su bili protesti, ja sam se dobrovoljno javio da idem na proteste gde je bilo mučno i naša tv ekipa je bila napadnuta, ali ja sam to podneo stojički i to je taj adrenalin za koji svi mi novinari živimo i ponekad mi to nedostaje kada sam u studiju.

Živeo si u Foči, Banja Luci, Beogradu... Koji grad najviše osećaš kao svoj grad?

- Joj, da, kada me neko pita odakle sam, zaboli me glava. Rođen sam u Sarajevu, odrastao u Foči, najveći deo svojih tinejdžerskih dana sam proveo u Banja Luci pa živeo u Sarajevu, sada živim u Beogradu, Amerika je ostavila veliki pečat na mene. Foča je Foča. Foča je u srcu, tamo su mi prijatelji, u Foči mi je rodbina. Moja porodica je mene uvek odgajala da budemo svi zajedno i svi se jako držimo zajedno. Evo jedan zanimljiv podatak. Mi imamo porodičnu grupu na Vajberu gde su mama, tata, tetka, baka, tetkina deca, sestra, brat i ja, znači nekih 12 članova. Mi se svakodnevno čujemo preko te porodične grupe. Mi smo svi jako povezani, čak i mamin brat koji živi ovde, ja njega gledam kao drugog oca. Za mene je porodica svetinja i mislim da svima porodica treba da bude svetinja i zbog toga je meni Foča moj grad.

Šta za tebe predstavlja dom?

- Dom je tamo gde ti je srce. Ovaj stan za mene nije dom, on je za mene sada mesto boravka. Moj dom je dole gde su moji roditelji i prijatelji. Mi nekada toliko žurimo da odrastemo da zaboravimo da naši roditelji stare i da je život tek pred nama a njihov život polako ide drugom, silaznom putanjom. Ovim putem apelujem na sve mlade i sve moje vršnjake da ne zaboravimo one koji su nas naučili životu i da nikada ne povišavamo ton na one koji su nas naučili da pričamo, a to su naši roditelji, bake i deke. Tamo je moj dom, tamo gde su oni.

Koliko tvoj privatni život trpi zbog poslovnih obaveza i koliko često stižeš da ideš kući da posetiš tvoje?

- Mnogo trpi. Često pričamo o tome koliko smo mi pre televizije živeli i izlazili. Ne pre ove televizije nego generalno pre nego što smo ušli u televizijske vode. Ali to je cena tog života. Mi zbog televizije dosta propuštamo, dosta ispaštamo, dosta toga ne možeš da uradiš, da odeš.. ne možeš ni da se opustiš kad odeš u kafanu jer te uvek neko gleda, uvek te neko može prepoznati, da ne kažem kući kada sam bio, pa pre nekoliko meseci sigurno. Dosta, dosta ispašta i kuća i privatan život.

Kako izgleda jedan tvoj slobodan dan?

- Većim delom ga samo prespavam. Sedim kod kuće, listam kanale, na Instagramu, na društvenim mrežama, odem ponekad da prošetam po Vračaru, do teretane, napunim frižider ako je prazan pošto je uglavnom prazan jer se retko setim da odem i nakupujem osnovne namirnice jer sam se u zadnje vreme dosta ulenjio, samo zovem dostavu. Operem veš, uključim mašinu, tako da moj slobodan dan tako izgleda. Odem do hrama, često odem do pijace, odem do teretane, sada izbegavam te zatvorene zbog korona virusa pa idem na ove otvorene.

Šta za tebe predstavlja duhovnost?

- Pa, duhovnost za mene, pre svega, prva asocijacija je porodica i moj dom gde sam odrastao, a to je Foča. Ja potičem iz jedne jako partijahalno vaspitane porodice gde su sve te porodične vrednosti zaista na ceni i uvek sam tako vaspitavan da pre svega verujem u boga i da poštujem sve te hrišćanske vrline. Dakle, ne čini loše, ne čini zlo, ne misli drugima zlo, ne poželi ništa što je tuđe. Zaista sam svojim roditeljima sada, iz ove perspektive, zahvalan na tome i pre svega svojoj pokojnoj baki koja me je uvek učila da poštujem boga i poštujem druge i da budem dobra osoba. Ne znam da li sam uspeo u tome svemu da budem baš baš dobra osoba kako je ona želela ali se isto tako nadam da je nisam razočarao jer kada je baka, sećam se, možda je sad ovo malo previše tužno da spominjem, ali kada je bila na samrti ona mi je rekla da sve, šta god da budem radio, radim spominjući boga tako da to mi je ostalo urezano od bake i taj neki njen amanet, što bismo mi rekli u Bosni, tako da je duhovnost za mene jedna bitna stvar u životu.

Koliko često posećuješ crkvu? Verujem da zbog obaveza nisi u prilici da toliko često dolaziš?

- Zaista radimo svaki dan tako da prerano mi je da ustajem i da idem pre jer sam poznat kao osoba koja može da spava do beskonačno tako da gledam vikendom kada sam slobodan da odem ili u prolazu pošto je Kurir odmah tu iza Crkve Svetog Marka, da barem u prolazu uđem i zapalim sveću u spomen baki i svih svojih koji nisu danas sa mnom, koji nisu živi i naravno za zdravlje moje porodice.

Kao što smo se već uverili, vaspitan si u religioznom duhu, a s druge strane voliš da posećuješ rejvove, žurke, Exit i slično. Možeš li nam objasniti taj spoj nespojivog?

- Ja sam spoj velikih kontradiktornosti sam po sebi, uvek i bio i ostao, a smatram da to nema apsolutno nikakve veze. Naći će se sigurno zlobnih jezika koji će reći „Ma da, vidi ga, pali sveću i ide u crkvu, a uveče se opija“. Neka baci kamen onaj koji nije grešan od nas. Smatram da to nema apsolutno nikakve veze sve dok mi živimo po principima nekih istinskih vrlina i istinskih vrednosti a to su – ne čini nikome zlo i ne uzimaj nikome ništa. Volim da izađem, volim i da popijem kao svaki mladi čovek. Ne kažem da sam bezgrešan ali opet se trudim da na kraju dana legnem mirne glave, čiste savesti i da svako jutro ustanem sa pozitivnim mislima i dobrom vibracijom i prema sebi pre svega, a i prema drugima. Ti si zapravo refleksija tvog sveta, tako se ophodiš i prema drugima. Dakle, psihologija ogledala. Ja počinjem uvek prvo od sebe, da sebi mislim dobro, da sebi ugodim dobro i da gledam sebe kao nešto dobro a tek onda se tako i ophodim prema drugima. Taj spoj religije i ove moje druge strane nije uopšte upitan jer svako živi onako kako misli da je pravilno.

Šta za tebe predstavlja sport?

- Sport za mene predstavlja stanje, pre svega, duha. U zdravom telu je i zdrav duh. Nisam neki profesionalni sportista niti se bavim sportom profesionalnim nego pre svega za sebe, održavanjem svoje kondicije ali pre svega psihe jer kad god sam negativan ili nabijen nekim stresom, besom, odem u teretanu, pa makar to bila i teretana na otvorenom da izbacim svu tu negativnu energiju jer smatram da je to najbolji način. Em održavaš formu, em održavaš zdrav um, em održavaš svoj fizički izgled a da se ne lažemo u ovom poslu je fizički izgled nešto što nije najbitnije ali nije ni nebitno tako da ulažem u sebe u svakom smislu – mentalno i fizički kroz sportske aktivnosti pa makar to bilo i jutarnje džogiranje od 15 minuta, samo da ne sediš kod kuće čitav dan, pogotovo sad u vreme korone i nemamo nekog izbora.

Koliko dugo se baviš sportom, kada si razvio sportski duh u sebi i u kom sportu se najviše pronalaziš s obzirom na to da si pomenuo da si dobar i u plivanju, atletici..?

- Nisam se nikada profesionalno nijednim od sportova bavio, ali fitnes, tj. teretana je nešto što praktikujem svakodnevno, a neko ozbiljnije bavljenje fitnesom je krenulo krajem srednje škole kada sam već razvio neku svest koliko je to zapravo bitno. Do tada su uvek bili sporadični treninzi i trčanje, atletika, a sad to pokušavam da dižem i gledaću kroz naredni period i godine da to bude na još ozbiljnijem nivou jer smatram da je sport zaista bitan i predlažem svima da barem izdvoje 15 minuta neke šetnje, trčanja, nije na odmet.

Kako izgleda trening u doba korone? Da li ideš u teretanu ili si pre za opciju treninga na otvorenom?

- Preležao sam koronu, nažalost ili na sreću, s obzirom da sad imam antitela, pre desetak dana tako da poslednjih mesec dana ne idem na trening, možda i više jer sam preokupiran obavezama na poslu ali kad god imam vremena dođem ovde na Tašmajdanski park ili na Čuburski park gde živim i odradim neki strit vorkaut barem pola sata.

Da li odlazak na pijacu predstavlja deo tvoje svakodnevne rutine?

- Kao i za crkvu, ne mogu da kažem da idem svaki dan, ni u crkvu ni na pijacu. To sam isto tako od roditelja naučio, od mame pre svega, da kad god mogu radije idem na pijacu da kupim voće od ljudi sa sela nego da to kupim u velikim supermarketima. Em je svežije, em tako pomažemo našoj poljoprivredi, našim seljacima, em znamo šta kupujemo. Sigurno je ovo naše domaće voće iz Srbije nego da kupujemo voće iz uvoza tako da ova pijaca mi je stvarno blizu i Kurira i mesta gde živim tako da gledam da bar dva, tri puta sedmično kupim voće koje je jako bitno da svi konzumiramo.

Kada si odlučio da se okreneš zdravoj ishrani, kada si shvatio da je to zaista važno?

- Od malena se hranim zdravo zahvaljujući majci koja je uvek gledala da naša ishrana bude raznovrsna i izbegavala je meso kad god je mogla, to sam mrzeo kao mali. Ubacivala je uvek brokoli, uvek neko povrće što se nama kao deci činilo kao bljak u to vreme ali sada shvatam koliko nas je od malih nogu pokušavala naučiti pravilnim i vrednostima i pravilnim načinima života, tj. ishrani. Kada sam stao na svoje noge, odselio se od kuće sa nekih 18 godina, nastavio sam tim stopama jer sam prosto veliki perfekcionista i volim da sve što radim, pa makar bila i prehrana i kuvanje, da to bude najboljeg kvaliteta i samim tim i najzdravije.

Ko je zapravo Stefan Stanković i šta je ono što bi voleo da svet sazna o tebi?

- Ja bih voleo da ljudi upoznaju mene kakav jesam zaista van malih ekrana a to je zapravo da sam ja najpristupačnija osoba ikada. Ljudi ponekad pogreše i misle da sam jako uobražen, nedodirljiv i bahat. Verovatno odajem taj gard. Nekoliko kolega sa televizije mi je to reklo, kao "Mislili smo da nema šanse da s tobom neko progovori" međutim, ja sam velika, onako da kažem budala, a i veliki skup kontradiktornosti, najpristupačnija osoba ikada koja bi sela sa najobičnijim čovekom sa ulice, da ne kažem beskućnikom da sedi i da priča celo veče. Ljudi zaista imaju taj prvi utisak o meni koji je često pogrešan a ja sam osoba koja je jako veliki porodičan čovek, veliki vernik, hrišćanin i nacionalista. Kada kažem nacionalista mislim po onom Vujaklijinom rečniku. To je osoba koja je rodoljub, koji je veliki Srbin, veliki borac za svoj narod, pravdu i prava svog naroda koja su zadnjih decenija, s pravom mogu da kažem, ugnjetavana i potcenjena i da veliku nepravdu vekovima nosimo na našoj grbači. Ja uvek uz svoje ime volim da dodam i Srbin. Stefan Srbin Stanković, to sam ja zapravo.

Bonus video:

(Bojana Petrović)