VODITELJKA JUTARNJEG PROGRAMA SE PARALISALA ISPRED KAMERE! Nikad iskrenije o jutarnjem programu i novom iskustvu!

Harizmatična voditeljka jutarnjeg programa Prve televizije Bojana Ristivojević osmeh nosi kao najbolje svoje oružje, kojim tera oblake negativnosti. Sluša svoje srce, a saveti rodbine i prijatelja uvek joj dobro dođu. Jutarnji program joj godi, pa joj nije poljuljao njen bioritam.

Prošlo je nekoliko nedelja otkako si se pridružila timu “Jutra”. Kako si se snašla? Da li si na početku imala tremu?

- Ne mogu reći da sam imala tremu. Sećam se da sam je imala samo prvi put kada sam izašla pred kamere i bila je gotovo parališuća... Sada sam samo osećala veliku dozu odgovornosti i želje da sve bude kako treba, a zbog toga sam zapravo prilikom prvog i drugog pojavljivanja u jutarnjem bila poprilično neopuštena. Više od godinu dana nisam radila, pa mi je bio potreban kratak period adaptacije.

Da li si se navikla na buđenje pre pet sati?

- Rano buđenje mi nije teško palo. Mnogi zaboravljaju da sam pre sedam, osam godina vodila jutarnji program koji je počinjao pre 5 i da sam se tada budila u 3.20 časova. Volim da ustajem rano, naročito tokom zime, kada je dan kraći.

Da li si na početku tražila savete kolega Filipa Čukanovića i Marijane Tabaković? Koliko su ti oni pomogli?

- Svi su mi pomogli, ne samo Filip i Marijana, urednici, novinari, reporteri... Svakodnevno ih pitam za mišljenje. Moje kolege znaju da sam timski igrač, i da mi znači da kao redakcija svi funkcionišemo dobro. Samo tako možemo očekivati dobar rezultat, ako se svi podjednako trudimo i poštujemo.

Da li te pogađaju kritike i komentari ljudi?

- Zahvalna sam bogu na tome što sam vremenom naučila da razlikujem dobronamernu kritiku od zlonamerne. Tako da me dobronamerna raduje, tera me da budem bolja i da se ispravim u onome u čemu grešim. Često od svojih saradnika i kolega tražim komentare i uvek kada me pitaju šta želim prvo da čujem, dobro ili loše, kažem loše da bih na tome radila (na ispravljanju). Još nisam upoznala nikoga ko je savršen, ko nikada nije pogrešio. Ko radi, taj i greši, a ko greši i shvati grešku, može i da je ispravi. Zlonamerna kritika koja ne proističe iz želje da budemo bolji (kao dobronamerna) nego iz namere da se neko uvredi nije nešto na šta reagujem. Ali ljudi imaju pravo da komentarišu, kao što i ja imam pravo da ne komentarišem i ne čitam.

Da li bi volela da imaš svoju autorsku emisiju i kako bi ona bila koncipirana?

- Ne razmišljam o tome trenutno jer sam maksimalno posvećena jutarnjem programu i to je ono u čemu sebe vidim. Radeći godinama na televiziji uspela sam da upoznam mnoge interesantne ljude, predele, čula razna priče o običajima, o nekim humanim delima, čudima i našu zemlju smatram najlepšom na svetu, a naš narod najboljim i najplemenitijim. Ako bih nekad u budućnosti imala autorsku emisiju, tome bih bila posvećena.

Uvek si pozitivna i nasmejana. Koliko te to tera napred?

- Rođeni sam optimista i trudim se da u svemu vidim dobro, ma koliko da me nešto pogodi. Šta god da se desi, uvek sebi kažem kako treba da budem srećna jer je moglo i nešto mnogo gore da me snađe. Mislim da nam se sve s razlogom dešava, kako bismo naučili sve što treba da znamo dok smo tu gde jesmo. U svakom slučaju svako od nas u svakom trenutku ima samo dva izbora, da bude srećan ili nesrećan. Ja sam izabrala ovo prvo.

Da li preispituješ svoje odluke?

- Ne preispitujem mnogo svoje odluke... Kada pogrešim ne doživljavam to kao nešto tragično, ne plašim se. Slušam svoj unutrašnji glas. Posavetujem se sa najboljim prijateljem, porodicom.

Šta može da te izbaci iz takta i kako tada reaguješ?

- Kako sam starija sve me manje stvari može izbaciti iz takta. Nekako sam sve tolerantnija, ali ono na šta nisam imuna je laž, ma koliko bila mala, bezazlena, to je nešto što ne podnosim.

Dosta vremena provodiš obilazeći lepote Srbije, ali i manastire. Koliko ti je bitan duhovni mir?

- Duhovni mir mi je najbitniji, naročito u ovom vremenu punom raznih iskušenja, korone, nervoze... Kao mala sam dosta vremena provodila u razgovoru sa kumom Branom, koji je bio sveštenik u našem selu. Sada je u penziji, ali i dalje se ispričamo kad god imam neku dilemu. Takođe sam obilazeći manastire upoznala mnogo braće i sestara, monaha i monahinja, divnih duhovnika koji su mi veliki oslonac i sa kojima se uvek rado viđam i savetujem. Mislim da je to ono što nam najviše kao narodu fali, vera u boga, u ljude, u dobrotu. Da se ne bavimo samo tračevima, da ne kritikujemo po ceo dan druge, da ne ističemo samo loše nego da konačno počnemo da vidimo dobre i lepe stvari, da o njima pričamo, da menjamo sebe, da mi budemo bolji. Da budemo za primer.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Pulsonline)