SRBIJA ĆE PLAKATI ZBOG JEZIVE ISPOVESTI EVE RAS! Muž joj je izdahnuo nakon 33. infarkta, uzrok ćerkine smrti ne zna

Odigrala je više od stotinu uloga, ali i ostvarila svetsku slavu s filmom "Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT". U Srbiji je postala zvezda zahvaljujući serijama Siniše Pavića. Pored glume, diplomirala je i dramaturgiju i obavila nekoliko romana

Ja sam kao Salvador Dali, sećam se i vremena kad sam bila fetus. U majčinoj utrobi imala sam sestru bliznakinju, koja se rodila mrtva. Kad sam progovorila sa godinu i nešto, tražila sam svoju sestru i imenovala je imenom Temura. Zamislite one nepismene seljake u Vučitrnu, predgrađu Subotice, da slušaju bebu kako to priča, a svi znaju da sam se rodila s mrtvom sestrom. Tražila sam je jer mi je obećala da će biti zvuk violine. To sam opisala u svom romanu, koji sam nazvala po njoj, "Temura".

Početak

Sve što su ljudi u mojoj okolini pričali, ja sam pamtila kao dete. To je bilo vreme posle Drugog svetskog rata, nije bilo struje, petroleja, ničega. Zato stalno pričam da sam ja rođena glumica. Dok sam igrala u pozorištu, mogla sam da uskačem u uloge bez probe jer sam ja te predstave gledala uživo, bile su mojoj glavi. Razlika je samo u tome što sam morala da budem na sceni pred publikom.

Otac i majka su se razveli pre nego što sam se ja rodila, zato ja imam toliko imena - Eva Marija Balaša Vagner. Moj otac Robert se oženio mojom majkom Marijom da bi mogao da bude oženjen čovek i da niko ne postavlja pitanje da je on homoseksualac. Jer, četrdesetih godina u prošlom veku, to je bilo strašno. Viđala sam ga do 1943, dok nije otišao u partizane, pa onda neko vreme nisam. Majka nikad nije htela ružno da priča o tati iako ga je mrzela do kraja života. Proganjala ga je, kvarila mu poznanstva, karijeru, sve gde je mogla da mu naudi. Htela je da mu se osveti jer ga je mnogo volela, bila je povređena što ju je ostavio, a on jadan nije mogao da živi u braku s njom i rekao joj je zašto. I znate šta se desilo? Mama je umrla 15. septembra 1986. u 71. godini, a otac, kad je čuo za to, počeo je da se opija iako dotad nikad nije pio. Sahranili smo ga 11. novembra iste godine. Bio je lekar i tačno je znao kako se od alkohola može umreti. Jednostavno, od griže savesti nije mogao da živi.

Odrastanje

Odrasla sam sa bratom i dve sestre, koje mi nisu biološke sestre, ali za mene su više od toga. Majčina najstarija sestra se razvela, pa preudala, a njen novi muž nije hteo da s njima živi njeno dete iz prvog braka i moja mama je uzela Margitu da bude moja sestra. A deka i baka, mamini roditelji, umrli su 1947, a imali su ćerku od sedam godina, koja je ostala siroče, pa je mama i Justinu uzela kod nas. Živi su i danas, njih dve su u Jerusalimu, a brat mi je Americi. Otkad sam ostarila, ne idem kod njih, ne želim da putujem. Puno mi je srce u Beogradu, što bih ja išla u Ameriku da se prilagođavam nečijoj dnevnoj sobi (smeh).

Loš đak

Detinjstvo mi je bilo lepo i pored tog rata i nemaštine. Ja nisam bila ješna, morali su da me nagovaraju da nešto pojedem. Jela sam samo zato što sam volela majku, sestre i brata, i onda kad me oni nagovore, ja im ispunim želju i nešto popijem i pojedem. Sećam se, imala sam osam godina, vraćam se iz škole i ulazim u dvorište, a iz drugog dela se čuje glas moje majke kako viče: "Ostavite makar jednu knedlu Evi." U kuhinji njih troje sede, a na jednoj maloj tacni okrugla knedla za mene. Brat i sestre čekaju da vide da li ću ja pojesti to ili će je oni na kraju podeliti (smeh). Obožavala sam ih. Volela sam da gledam kako i koliko jedu, uopšte me nije zanimalo da ja jedem, nego da gledam kako oni to dele na tri dela i jedu.

Bila sam loš đak u školi. U trećem razredu sam dobila prvog keca zato što sam maznula bicikl od komšije, naslonio ga je na naš zid. Nije mi bilo važno šta će biti kazna, nego to što ću tri-četiri sada ludački da vozim taj bicikl. Išla sam do Feketića, da vidim tetke, strine, teče. Inače, nisam bežala sa časova, nego sam sve slušala i tako sam uvek znala za trojku. Imala sam i petica, sve zavisi šta me je zanimalo u nekom trenutku. Moja najbolja drugarica Đurđica Horvat bila je đak generacije. Uvek se brinula kakvu ću ja ocenu dobiti jer je znala da nisam uvežbala gradivo, da nisam spremna. U gimnaziji sam isto bila prosečna. Imala sam profesorku Jolandu Šturc, ona je bila bečki đak, kao i ostali profesori, i ona je primetila moj dar za glumu. Predavala je mađarski i često nam je davala da naučimo nešto napamet, pesmu ili neki monolog. Kad god bih ja recitovala, ceo razred se skameni i sluša. Ispostavilo se da oni razumeju to što ja pričam, ali ne razumeju kad čitaju sami.

Gluma kao druga opcija

Nije mi bila želja da studiram glumu. Prvo sam otišla na likovnu akademiju, to sam htela da upišem jer sam imala dara za slikanje i crtanje. U školi sam svima slikala radove i tako zarađivala za užinu i džeparac. A iz likovnog sam imala trojku. Tek na kraju četvrte godine gimnazije profesor me pozvao u kabinet i saopštio mi da je sve vreme znao da ja slikam drugim đacima, prepoznavao je moje radove, i da mi je zato uvek davao trojke. On mi je i rekao da mi je mesto na likovnoj akademiji. Tamo sam ušla u uži izbor, ali... Ja sam rabinova unuka, dotad nikad golog muškarca nisam videla. Drugog dana crtanja uđe čovek u prostoriju i skine mantil, ostane go golcat, a profesor kaže: "Nacrtajte ga." Bila sam puna samopouzdanja, mislila sam da ne moram to da nacrtam jer su me do tada neprestano hvalili da sam talentovana, najbolja. Napustila sam prostoriju, ubeđena da sam primljena, ali nisam se potresla kad su mi rekli suprotno. Samo sam uzela dokumenta i otišla 300 metara niže, na pozorišnu akademiju. Tri sata sam recitovala pesme na mađarskom profesoru Mati Miloševiću, koji je bio oduševljen, to ga je podsetilo na njegovo detinjstvo jer je, sticajem okolnosti, sedam godina je živeo u mađarskoj sredini. Odmah sam znala da će me primiti. Tad je Bekim Fehmiu bio na četvrtoj godini akademije i došao je do mene, rekao: "Da te vidim, ti si ta koja je tri sata recitovala."

Prva nepravda

Zoran Radmilović je bio sa mnom u klasi, na trećoj i četvrtoj godini. On je prvo studirao medicinu, čini mi se, hteo je da ispuni očevu želju. Ali vremenom je shvatio da neće da bude doktor, nego glumac, pa je upisao akademiju i posle druge godine morao je da ide u vojsku. I tako je sa 30 godina upao u moju klasu. Kad smo završili akademiju, Zoran i ja smo zajedno igrali diplomsku predstavu, na koju su došli svi upravnici svih pozorišta iz cele Jugoslavije, to je inače tako išlo. Dobili smo nesvakidašnje ovacije. Običaj je da upravnici nakon predstave sačekaju mlade glumce i ponude im angažman. A meni niko nije ništa ponudio! Ni danas ne znam zašto. Strašno me je pogodilo to, bila sam siromašna, bez para, očajna. Sedela sam pred rektoratom i plakala pet sati, sve dok nije naišao Boba Selenić, tad je bio umetnički direktor "Avala filma" i poznavali smo se jer sam ja već igrala u nekim filmovima kao student, novine su uveliko pisale o meni. Pita me šta mi je, šta se desilo i ja mu kažem da jedino Aca Hrnjaković i ja nismo dobili angažmane. A on meni: "U koje pozorište hoćete da idete?" Istog dana smo bili u Novom Sadu i potpisali ugovore. Ali ja sam se tamo zadržala samo dva meseca jer sam se udala za Radomira Stevića Rasa.

Sudbonosni susret

E, a kako sam ga upoznala... Pa posle te diplomske predstave Hrnjaković mi kaže: "Sad ćemo ti ja i da obiđemo sve bircuze, naći ćemo nekog da nam plati bar pivo, ako već nismo dobili posao i tu večeru od upravnika pozorišta." Prošli smo ceo Dorćol i šire, ali ništa. Onda smo krenuli kući, stanovali smo oboje u Resavskoj ulici i, prolazeći pored restorana "Madera", Aca kaže da mu se učinilo da je video Rasa unutra i hoće da uđemo. Ja mu govorim da ne poznajem tog Rasa, a Aca viče: "Ma to nije važno, on je majka za češatore, on će nam platiti pivo." I Hrnjaković mene upoznaje sa njim, kaže: "Ovo je Eva", a Ras samouvereno: "Nije, Aco, ona je Eva Ras. Još prošle godine sam odlučio da se njom oženim." A ja ljuta, besna, da neko koga ne poznajem oštri ku*ac na mene. Bila sam van sebe, nisam htela da mu se obratim. On meni govori da se ne ljutim, da će do kraja života biti sa mnom, kako sam ja najlepša... Kad smo pošli kući Aca i ja, Ras ide za nama. Neće da me ostavi dok me ne ubedi da se udam za njega. To je trajalo od utorka uveče do subote u podne, kad smo se venčali. Nisam se zaljubila u njega odmah, ali, kao velika Jevrejka, razmišljala sam kako je on veliki slikar i da će mi biti dobro s njim, ha-ha-ha. I to sam mu i rekla. Kazala sam mu da ću se udati za njega, ali da ga ne volim, a on kaže: "Pa to je divno. Ja sam već dva puta bio u braku i te žene su govorile da me vole, a nisu me volele." Do kraja mi je govorio reči koje bi svaka žena volela da čuje. Umro je u 51. godini, tako što je jednog dana došao kući, skinuo mantil i pao. Srce. Sudska medicina, forenzičari, našli su 32 ožiljka. Znači, imao je toliko infarkta, a taj poslednji, 33, bio je smrtonosan.

O ćerki

Posle šest godina braka dobili smo ćerku Krunu, 9. januara 1969. Mi smo sve vreme hteli da imamo dete, ali sam ja gubila bebe. Jednom, baš kad sam imala spontani, snimala sam film "Čovek nije tica" u Boru. Pravo iz bolnice "Narodni front" sedam u kola i idem u borski rudnik, penjem se na dimnjak, vozim lokomotivu, a krvarim. Kruna je sa dve i po godine čitala titlove na televiziji. To je moja mama primetila i rekla nam. Nas dvoje u šoku, a ona gleda u nas i čeka šta ćemo mi reći. Ras joj kaže: "Čudimo se što znaš da čitaš", a ona mu odgovori: "Ja znam i da pišem." Pa kako to, pita je Ras. A ona mu kaže: "Pa vi znate, pa moram i ja da znam", ha-ha-ha. Bila je odličan đak, obožavala je da ide u školu. Za vreme studiranja filmske režije dobila je stipendiju Francuske, jer je sa pet godina znala njihov jezik. Pitali su Gorana Paskaljevića zna li nekog ko bi studirao filmsku režiju kao gost-student u Parizu, i on se setio Krune, pa su je tako pozvali. Goran je bio očajan kad je Kruna preminula u Parizu. To je bilo strašno. Taj dan je trebalo da idem na premijeru u Suboticu i čekala sam kola da dođu po mene. Zvoni interfon, ja kažem da ću odmah sići dole, a oni odgovore: "Ne, mi ćemo doći kod vas." Tri policajca su došla u moj stan i pitaju me da li je moja ćerka bila u Parizu, a ja kažem: "Pa ona je sada tamo", a oni meni kao iz topa: "Pa ona je umrla!" Tako sam ja saznala. I, naravno, oni ništa ne znaju o tome, nego su me poslali da idem u Ministarstvo spoljnih poslova da mi oni kažu. Ali ni tamo ništa nisu znali. Pa su mi portiri rekli, onako, da me uteše valjda: "Ako niko ništa ne zna, možda je vaša ćerka i živa." To me je nekako držalo u nadi da zaista jeste. Na kraju su mi u policiji u Ljermontovljevoj rekli da je umrla, posle tri dana. Bio je to 3. jul 1993. Jedva sam uspela, uz pomoć ministra spoljnih poslova i još nekih ljudi, da deportujem Krunino telo i da je ovde sahranimo. Uz kovčeg smo dobili i nalaz obdukcije, francuska policija ništa nije otkrila i zapisali su da je umrla prirodnom smrću. Ja sam kasnije pričala nekim mojim kumovima da se ona tamo u Parizu možda upetljala u neke mračne stvari, politiku, i da je zato francuska policija napisala onako u izveštaju. Onda mi je moj kum Milenko Vučetić, pisac, rekao da pričam radnju kao iz filma "Nikita" i da to nema veze sa realnošću. Ne znam, tako je Bog hteo.

Crni talas

Komunisti su bili ogavni. Mi nismo ni znali da postoji takozvani crni talas i da smo mi deo toga sve dok drug Tito nije pomenuo u svom govoru da postoje neki umetnici koji podrivaju socijalistički sistem. Dušan Makavejev je bio genije. Na Kanskom festivalu smo sa filmom "Ljubavni slučaj" bili leva kategorija, a tamo smo upali jer je on poznavao nekog čoveka koji ga je ubacio preko veze. Ali sasvim slučajno je na prvu projekciju došao Leluš i još neki francuski reditelji i oduševili se filmom, pa je Leluš dao izjavu u vestima i novinama da je to čudo od filma, da je video glumicu lepšu i bolju od Brižit Bardo. Tako smo mi postali zvezde Kana. Film je kupljen za distributere i prikazivan je širom sveta, ogromno interesovanje je vladalo. Ja sam bila u američkom Plejboju tada. I dok smo mi bili u Kanu, komunjare su organizovale premijeru našeg filma bez nas. Novine su ovde pisale kako je to promašen i usran film. A onda je genijalni Makavejev po dolasku u Beograd i on organizovao premijeru, gde smo doživeli ovacije, i za nedelju dana je bilo 100.000 gledalaca u Beogradu. Širom planete smo izazivali histeriju.

A zanimljivo je da smo Slobodan Aligrudić i ja bili neprijatelji, nismo bili u dobrim odnosima, ali se to na filmu "Ljubavni slučaj" nije moglo videti. On je hteo posle mog prvog razvoda da mi bude dečko i da mi prvo veče skine gaće. Ja sam se udavala pre Rasa, to su oni studentski, glupi brakovi. Tako me Aligrudić jednom prilikom pozvao da idemo u bioskop i, čim smo izašli, on navali na mene. Ja ne dam. A on meni kaže: "Pa ti više nisi nevina." Rekoh: "Je*i se! Ako nisam nevina, to ne znači da sam drum i da možeš da pređeš preko mene. Marš u pi*ku materinu." Pokušao je još četiri-pet puta, svaki put prostački, vređao me. Pravio mi je i smicalice na snimanju. Kad smo snimali one scene gde mu ja dajem grožđe iz kantice, kapljala je voda, pa je on u pauzi rekao: "Evo, vidiš", i pokazuje mi fleku na čaršavu, "ja sam svršio." Želeo je pošto-poto da me nadigra u filmu, ali ja sam znala da on mene ubija u filmu i, po dramaturgiji, ja sam glavna, a ne njegov lik. Eto, to je bila vrhunska gluma. Dva umetnika koja se ne podnose igraju ljubavnike i oni su veći nego Romeo i Julija. Morala sam da psujem dok pričam o Aligrudiću, ali šta ima veze, pa svi psuju. Pogledajte američke serije, sve samo psovke, to je sad in. A ja sam uvek bila moderna.

Još jedna želja

Doživela sam sudbinu balkanskih udovica posle Rasove smrti. To znači da niko neće da vas gleda kako se koprcate. Siniša Pavić je bio drugačiji. Došao je kod mene 1993. i pitao me da li ću moći da radim, hteo je da mi piše ulogu u "Srećnim ljudima". Znala sam da je to najveći dar koji sam mogla da dobijem posle tragičnog događaja i smrti ćerke i da ne smem da to izneverim. Ispostavilo se da mi nije napisao samo ulogu, već me je napravio TV zvezdom. I to traje do danas. Igrala sam u svim njegovim serijama, osim jedne. Volela bih da, pre nego što umrem, odigram jednu jako tešku glumačku ulogu. Ne znam šta bi moglo to da bude. Ali sad me zvao Ahmet Imamović iz Sarajeva i ponudio mi je nešto, jevrejska tema je u pitanju i treba da govorim na aladinu. To govore Jevreji na jugu Španije, a ja ne znam nijednu reč da kažem na tom jeziku. Pitala sam Ahmeta da li mogu na srpskom to da izgovorim, a ona kaže da ne može. Inače, trebalo bi da igram majku čiji sin umire od raka, a ona se jadna nada da ipak ima spasa za njega i da će se desiti preokret. Prihvatila sam.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Kurir)