TEŽAK RASTANAK OD SINA NAŠE POZNATE VODITELJKE: OTPATILA sam kroz MORE SUZA!

Voditeljka dve popularne emisije "Nikad nije kasno" i "Halo, halo" Dragana Katić (55) proživljava najlepše, a ujedno i najtužnije trenutke u životu. Jedan od njenih blizanaca Boban Živanović (22) postao je diplomirani inženjer, a budući da je početkom proleća dobio stipendiju nemačkog Univerziteta umetnosti "Anhalt", te da tamo uskoro odlazi na master studije, Dragana tvrdi da su joj osećanja vrlo pomešana.

Prvi put voditeljka i njen naslednik biće razdvojeni duži period, a koliko strepnje, neizvesnosti, istovremeno ponosa i radosti im donosi nova životna etapa, otkrivaju za "Story".

- Mislim da trenutni osećaj ne mogu da nazovem ponosom, jer sam na Bobana i njegovog brata Bojana ponosna od trenutka kada su počeli da se okružuju pravim ljudima i u školi pokazuju talente. Reč je o izmešanim osećanjima. Prisutna je sreća, ali i tuga, što bliske osobe koje su učestvovale u razvoju mojih sinova, mislim na baku i deku, nisu dočekale da vide njihove uspehe.

- Prvih nekoliko minuta nakon saznanja da je Boban dobio diplomu i da samim tim uskoro odlazi na master studije, protekli su bez moje reakcije, zavladao je muk. Narednih pola sata provela sam u suzama prisećajući se emotivnih trenutaka od porodilišta do danas. Fleševi su se samo nizali, a da bih se malo smirila, sipala sam sebi viski, koji inače ne pijem. Okončana je jedna važna životna etapa.

- Obojica postaju samostalni ljudi i samo na trenutak se čini da se majčinstvo tu prekida, dok se zapravo javlja u drugom obliku.

Bobane, da li je vaša reakcija bila slična Draganinoj kada su vam javili da ste položili poslednji ispit, od kojeg vam zavisi školovanje u Nemačkoj?

- Nisam se obradovao kako sam očekivao, verujem da je ona to proživela za oboje. Mislio sam da će dodela diploma biti grandioznija, međutim, nas nekoliko sačekali smo u redu da nam ispečatiraju dokumenta i dobili samo jedno stidljivo "srećno". Nisam imao utisak da sam nešto važno uradio. Osvešćenje sam doživeo tek kada su mi iz studenske službe javili da mogu da uzmem potvrdu za biro rada. Pomislio sam: "Eto, sad konačno mogu da radim, imam titulu".

Iz kog razloga ste odabrali baš Nemačku da tamo završite master?

- Tokom studija sam se družio sa starijim kolegama i manje-više radio šta su mi oni preporučivali. Čak sam na njihov nagovor postao član Udruženja studenata arhitekture, što me je profilisalo u vidu struke. Preko njih sam čuo i za stipendiju "DEAD" i poslao prijavu. Moram da priznam da se nisam nadao da ću je dobiti jer nisam imao najbolji prosek među kolegama.

- Baš naprotiv, na studijama sam doživeo otrežnjenje i shvatio da sam prosečan i da moram sam da se profilišem. Od detinjstva, svi u porodici su mi predviđali svetlu budućnost. Bio sam Bobanče pametnica. Sećam se da mi je baka uvek govorila da sam njen mali Tesla, tetka mi je titrala, što je uticalo na moje samopouzdanje i to da u osnovnoj školi budem đak generacije, a u srednjoj vukovac.

- Pretpostavio sam da će se to nastaviti i na fakultetu, ali sam pogrešio. Velika je to borba bila, stalno sam dramio, kao da radim najtežu stvar na svetu. Verujem da su jednim delom mamine suze radosnice usledile i zbog toga što je to napokon okončano (smeh). Potajno verujem da sam još uvek nezreo i da mi je taj master neophodan.

Dragana, brinete li se kako će se Boban snaći sam u inostranstvu? Koji savet ćete mu dati na rastanku?

- Već sam mu kazala da ukoliko primeti da mu se tamošnji sistem školovanja ne dopada, može slobodno da se vrati i da na to ne gleda kao na poraz. Više brinem oko nekih praktičnih stvari, kao što su da li će u novom stanu imati veš-mašinu, hoće li znati da je uključi, da li će nositi opeglane stvari, jer to ne voli da radi (smeh).

Bobane, imate li vi tremu zbog novog početka?

- Jedine dve stvari kojih se plašim u životu jesu zima i mrak. Upoznavanje ljudi, profesora, fakulteta mi je vrlo egzotično. To je internacionalna škola, koja podseća na kampuse iz američkih filmova, gde u jednom krugu imate sve što vam je potrebno, kafiće, teretane, trkačku stazu...

Razmišljate li možda da u Nemačkoj nakon studija ostanete da živite?

- B. Ž. : Možda će zvučati elitistički, ali ja sebe nikada nisam doživljavao kao Srbina. Jedno vreme sam baš želeo da odem odavde dok sam sada potpuno indiferentan. Pustiću osećaj da me vodi. Mnogo sam vezan za porodicu, prijatelje i grad. Volim da izlazim te mislim da će mi Beograd noću najviše nedostajati, iako ću boraviti u Dehau, koji je svega sat vremena od Berlina.

- D. K. : Lično bih najviše volela da se vrati u Srbiju i zbog posla putuje po svetu, međutim odluku će doneti sam. Nikada se nisam mešala u njegove i Bojanove odluke, usmeravala sam ih kroz razgovor, iznosila argumente, ali uvek podržavala.

Bobane, kako se vaš brat blizanac nosi s novonastalom situacijom i činjenicom da ćete živeti u različitim državama?

- B. Ž. : Verujem da će nam svima biti teško da se rastanemo. Bojan i ja retko kada jedan drugome govorimo da se mnogo volimo iako je to evidentno. Različiti smo, a opet vrlo slični, tvrdoglavi, pravedni i obojica želimo da menjamo svet.

- D. K. : I Bojan privodi fakultet kraju. Brilijantan je student sa prosekom 9,5. Osim toga, već radi u organizaciji velikih događaja i dobro se u tome snalazi. Poput brata, planira da master završi u inostranstvu, tako da ćemo, bože zdravlja, ovaj razgovor voditi i naredne godine u junu. Tada ćemo moja kuca Gita i ja ostati same. Znam da ću to otpatiti, ali nikada ne bih uradila nešto da ugrozim njihove snove.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Srbija danas)