IMAO JE TRAGIČAN KRAJ, PEVAČ NAS NAPUSTIO PRERANO! Na rastanku mu rekla "Vidimo se sutra", ujutru je PREMINUO

Iako je prošlo dvadeset godina od smrti Milana Mladenovića, jednog od najznačajnijih umetnika bivše Jugoslavije, legenda o njemu živi sa istim žarom.

Šarmer koga većina žena i dalje smatra za prototip savršenog muškarca svojim nesebičnim radom ostavio je dubok trag u muzici koju rado slušaju pripadnici svih generacija.

Dečak iz vode umro je pre dvadeset šest godina, 5. novembra, nakon tri meseca borbe sa rakom pankreasa u jednoj novobeogradskoj višespratnici sa verom u bolju budućnost i sutra vredno življenja za one koji ostaju. Do samog kraja sačuvao je vedar duh iako je većina njegovih stihova obojena gorkim i oporim tonom.

Rana jesen 1989. Čitav Dom omladine pulsira u ritmu muzike, a samo nekoliko njih u publici zna da Milan Mladenović peva za nju, Maju Maričić. Ona je prethodnog proleća sasvim slučajno ušetala u njegov život, a onda je otputovala preko okeana. On je bio frontmen i gitarista EKV-a, jedna od zvezda jugoslovenske rok scene, a ona studentkinja istorije umetnosti.

Dok je čekao njen povratak, Milan joj je napisao pesmu “Srce”, a ona se vratila nakon godinu dana i ostala sa njim do samog kraja. I danas se kroz zadužbinu koja nosi njegovo ime zalaže za očuvanje Milanove umetničke, autorske i lične zaostavštine.

Mladenović je rođen 21. septembra 1958. u Zagrebu. Kao šestogodišnjak preselio se u Sarajevo, da bi 1970. sa roditeljima došao u Beograd i nastanio se u blokovima preko puta Sava centra. Njegov otac, poreklom iz Kruševca, bio je vojno lice, a majka Danica, rođena u Makarskoj, bankarski službenik.

"Sarajevo je verovatno mračno uticalo na mene. Bio sam strašno, ratoboran, istinoljubiv, mali… I stalno sam se tukao sa starijima od sebe. Oni su me naravno mlatili, tako da sam dolazio kući sav krvav, plačući i to je trajalo tih šest, sedam godina koliko sam živeo tamo. Jedno vreme mi je značio Aleksandar Dima. To je bilo negde u drugom osnovne. Tada sam pročitao celokupna njegova dela ispod klupe i od toga sam oćoravio, tako da sam nosio naočare zbog Aleksandra Dime, Žila Verna i tako tih ljudi. Kad sam bio četvrti razred osnovne škole, otac mi je kupio gitaru na kojoj je pisalo “tango”. Odlazio sam na časove kod čuvenog Gari Garinče. Od njega sam naučio neke akorde. Posle sam se preselio u Beograd. Stalno sam svirao, pravio neke svoje pesmice", pričao je Mladenović.

U Beogradu je završio XI beogradsku gimnaziju i sa školskim drugom Dragomirom Mihailovićem Gagijem osnovao “Limunovo drvo”, ali se bend raspao, pa je Milan sa Ivicom Vdovićem Vdom i Dušanom Kojićem Kojom oformio novi bend “Šarlo akrobata”.

Bez obzira na to što je postojao samo od aprila 1980. do oktobra 1981. eksplozivni trio “Šarlo akrobata” ostavio je veliki trag na muzičkoj sceni i neke nezaboravne numere.

"Mi smo bili grupa anarhista. Bilo nam je preko glave svih šablona i razbijali smo ih. Išli smo namerno na oštrici žileta".

Ovako snažne i suprotstavljene individue nisu dugo mogle da opstanu zajedno. Nesuglasice su ih razbile, a na ruševinama Šarla akrobate nastala je Katarina II. Milanu i Gagiju su se tokom 1982. priključili Margita Stefanović na klavijaturama, basista Bojan Pečar i bubnjar Ivica Vdović.

Ipak, dve godine kasnije zbog čestih sukobljavanja i obaj bend se raspao. Gagi je polagao pravo na ime benda, a Milan i Magi, Bojan Pečer i Firči odlučili su da osnuju novi bend sa sličnim nazivom - Ekatarina velika. Kroz njenu postavu prošlo je mnogo ljubitelja rokenrola, međutim najčešće promene dešavale su se za bubnjevima za kojima su bili Ivan Vdović Vd, Ivan Fece Firči, Ivan Ranković, Srđan - Žika Todorović, Marko Milivojević i drugi.

Do 1994. izdali su šest studijskih i jedan lajv album i niz antologijskih pesama kojima je EKV ostavila neizbrisiv trag na regionalnoj muzičkoj sceni.

Njihove svirke su bile uvek žestoke, pune energije i emocija. Bio je hroničar sumraka jednog vremena, a svojim oporim stihovima bez suzdržavanja i milosti dramatično je nagoveštavao zlokobna dešavanja.

"Moje pesme – to sam ja. One su odraz mojih životnih shvatanja i stremljenja. Motive za njih nalazim u realnim životnim surovostima, a tek ponekad dozvolim imaginarnim snovima da prošetaju kroz neki stih", istakao je u jednom od intervjua.

Devedesete su donele mnogobrojne promene. Po završetku albuma “Samo par godina za nas”, Todorović je napustio bend da bi se posvetio glumačkoj karijeri, a Pečar je otišao u London, gde je trebalo da se zadrži svega dve nedelje. Tek nakon godinu i po dana javio se Milanu da mu saopšti da ne planira povratak. Mada niko više nije ni računao na njega, Mladenovića je njegov odlazak mnogo pogodio. Taj događaj je označio početak kraja Ekatarine kakvu smo do tada znali. Na poslednja dva albuma kao autor muzike potpisan je samo Milan, dok je na prethodnim to uvek bio ceo EKV.

Mnogi misle da je njihov najmračniji album “Dum Dum”, koji je izdat 1991. Jugoslavija je bila pred raspadom i prbližavala se građanskom ratu. Njegovi bliski prijatelji napuštali su zemlju jedan za drugim, kako bi izbegli prisilnu mobilizaciju, o čemu govori pesma “Zajedno”, u kojoj su svi imenovani. Milanu je sve to veoma teško palo. Kad je i njegova devojka Maja otputovala u Pariz na završetak studija, on je njihov rastanak pretočio u stihove u pesmi "Anestezija".

Osećao se kao da je u anesteziji kad je shvatio da će i ona otići. Ali, njih dvoje nisu mogli jedno bez drugog, pa ni kilometri udaljenosti nisu uspeli da izbrišu ono što je zaista bilo sudbinski određeno.

Početkom 1994. Mladenović je sa Majom otputovao u Brazil, gde je sa dugogodišnjim prijateljem i saradnikom Mitrom Subotićem Subom i nekoliko brazilskih muzičara snimio album “Angel’s Breath”. Upravo tamo, Milan i Maja zajedno su napisali tekst za pesmu “Crv”. Materijal za spot pripreman je u Parizu. Ali, Maja ga je završila tek nakon njegove smrti.

Iako je imao nove planove i sebi utirao neki novi put, stvari su krenule tokom koji niko, pa ni on sam, nije mogao da predvidi. Mladenović je nakon nastupa Ekatarine Velike na festivalu u Budvi, u avgustu 1994, prebačen u bolnicu gde je ustanovljeno da ima rak pankreasa. Preminuo je samo 3 meseca kasnije, tog 5. novembra, neposredno nakon što je navršio 36 godina.

Pored njegovih roditelja, klavijaturistkinja EKV-a Margita Stefanović bila je jedini svedok tragičnog odlaska Milana Mladenovića. Ona je svojoj prijateljici opisala kako je izgledao njegov poslednji dan.

"Mada je navikla da se suočava s gubicima, doživela je smrt roditelja i mnogih prijatelja, smrt Milana je potpuno poremetila Margitu. Dan pre Milanove smrti, 4. novembra 1994. Magi je bila u svom stanu na Slaviji. Zazvonio je telefon. “Možeš li da dođeš do nas? Milan samo hoće tebe da vidi”, vapila je Milanova mama Danica. Magi je odmah uhvatila taksi i otišla do stana Mladenovića na Novom Beogradu. Milan je ležao u krevetu. Bilo je mračno. “Nemoj da plačeš, sve smo ovo znali”, rekao je Milan. Zatražio je da stavi glavu u krilo kod Margite i da ga mazi po glavi. To su često radili. Zaspao joj je u krilu. Ostala je nekoliko sati sama s njim. Na rastanku mu je rekla “Vidimo se sutra”. Nije joj ništa odgovorio. Samo ju je nežno pogledao. Sutra je preminuo" - ispričala je jednom prilikom Lidija Nikolić, autorka Margitine biografije “Osećanja. O. Sećanja” i njena bliska prijateljica, a preneo portal Nadlanu.

Imao je samo 35 kilograma. Njegovu smrt su pratile kontroverze. Govorilo se da je umro od droge, a neki su nagađali da je premunuo od posledica side.

Priča o Milanu Mladenoviću priča je o čoveku koji je svojom istrajnošću, energijom i iskrenom emocijom, bez želje da se dodvori kritičarima ili publici i ne praveći kompromise uspeo da stigne do vrha i tu ostane. I mada ga više nema, njegova poezija i njegov glas, jasan i čist, zauvek nas podsećaju da neminovno moramo ostati dosledni sebi.

"Ovaj razgovor bih voleo da završim porukom koja je upućena svima koji me (ne)vole: kroz život se moraju boriti protiv svega, samo protiv sebe – ne! Dakle borite se za svoju ličnu slobodu i demokratiju; ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo “opravdane” norme uguše i opterete. Borite se za svoj život!", rekao je za list “Ćao” 1989.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Stil)