TUŽNA ISPOVEST MIODRAGA RADONJIĆA, ŽIVEO JE KAO U PAKLU! U detinjstvu nije imao za užinu, a onda se desilo ČUDO!

Upoznali smo ga kao inspektora u seriji "Ubice mog oca" i albanskog teroristu u "Balkanskoj međi", ali nam se pod kožu uvukao tek u ulozi Baće u "Južnom vetru"! Miodrag Miki Radonjić privatni život čuva daleko od javnosti, pa smo ga dugo ubeđivali da nam otvori dušu i ispriča ono što ne znamo o njemu. I, trud se isplatio, poznati glumac je u svojoj prvoj ispovesti, ekskluzivno za Hit, otkrio i više nego što smo očekivali.

Miodrag nije ni nalik Baći, koji često menja devojke i svakoj govori: "Koliko ćeš Srpčića da mi rodiš?" Glumac je već godinu dana u stabilnoj vezi sa Milicom Mikić, sa kojom bi voleo da osnuje porodicu. - U privatnom životu nisam ženskaroš kao Baća. Za razliku od njega, ja volim čvrstu i stabilnu vezu sa devojkom. Često menjanje partnera ne može da zadovolji moje emotivne potrebe. Čovek je stvoren da pored sebe ima nekog kome može potpuno da veruje i ko će da mu bude podrška, ali i da ga kritikuje kada zatreba - kaže Radonjić na početku razgovora i dodaje kako bi voleo da se skrasi pored sadašnje izabranice: - Milica i ja planiramo venčanje. Spreman sam da postanem tata i voleo bih da imam mnogo dece. Svoj intimni život čuvam za sebe i nisam neko ko mnogo priča o tome u javnosti.

Milica je po struci psiholog, a Miki i ona su se upoznali na jednoj proslavi. Naš sagovornik otkriva šta najviše voli kod svoje devojke: - Njenu neposrednost, sigurnost i otvorenost ka životu. Ona nikada ne ustukne pred nekim problemom ili preprekom. Veoma je stabilna i sigurna u sebe. Naši stavovi se podudaraju u mnogim situacijama i to je ono što nas čvrsto veže. Umetničku dušu glumac je nasledio od majke Branke, koja je završila muzičku akademiju. Pričom o njoj vratili smo se u Mikijevo detinjstvo: - Moj stariji brat Marko i ja rođeni smo u Zemunu. Razlika između nas dvojice je svega 14 meseci, on je rođen 1988. godine, a ja 1989. Majka Branka i otac Nenad, baka, deka i nas dvojica jedno vreme smo živeli u porodičnoj kući. Kasnije smo se 1993. godine preselili na Konjarnik. Te devedesete godine u Srbiji su zbog ratova i sankcija bile turbulentne, a Radonjićevi roditelji su se maksimalno trudili da svoju decu sačuvaju od ne tako lepe stvarnosti: - Sećam se da su nas, kada počne 'Dnevnik 2', roditelji odmah sklanjali u drugu sobu jer su vesti u to vreme bile izuzetno uznemiravajuće. Uglavnom, najviše je bilo priča sa ratišta. Na neki način smo brat i ja bili sačuvani od svega toga.

Kada je sredinom devedesetih pošao u prvi razred osnovne škole, nije uvek imao novca za užinu.- Sećam se da smo brat i ja od roditelja dobijali dva dinara. To je bilo dovoljno da kupimo kiflu i jogurt. Uzimali smo kiflu i unutra je punili majonezom, senfom i kečapom, da ne bude baš skroz prazna. Nije bilo pečenice i kačkavalja. Tada se od mojih vršnjaka niko nije izdvajao, svi smo bili u istoj situaciji. Niko nije nosio skuplje patike od drugih, već smo svi živeli u iluziji da je sve to tako normalno.

Dok se nije udala, Miodragova majka Branka živela je životom prave muzičke zvezde, a osamdesetih godina je na neki način bila povezana sa tada najvećom estradnom zvezdom Lepom Brenom. - Dok se brat i ja nismo rodili, mama je bila veoma uspešna u muzičkom poslu, bila je prvakinja harmonike stare Jugoslavije. Mnogo je radila po svadbama, čak je išla na turneje po Evropi i Americi. Tih osamdesetih godina njen menadžer je bio čuveni Raka Đokić, koji je tada zastupao i Lepu Brenu. Imao je samo dve klijentkinje, Brenu i moju mamu. Onog momenta kada se mama odlučila da osnuje porodicu, karijeru je ostavila po strani i posvetila se nama. Otac Nenad je završio građevinski fakultet i radio je na raznim mestima. Kada sam bio mali, bio je zaposlen pri vojsci, jedno vreme i u Novom Sadu, pa je iz Beograda putovao svakog dana kolima.

Miodrag se priseća da se često u njihovoj kući orila muzika i da mu je jedna od glavnih zanimacija u tom periodu bilo pevanje: - Mama je često svirala harmoniku ili klavir, a brat i ja bismo pevali, naročito na slavama. Izvodili smo narodne pesme od "Stani, stani, Ibar vodo", pa sve do "Hej, momci mladi" grupe "Legende", uz koju smo i đuskali. Popularni glumac kaže da je tokom osnovne škole bio nestašan i da zbog loše ocene iz vladanja nije dobio Vukovu diplomu.

- Dešavalo se da se pobijem sa nekim, ali nikad nisam uzimao ciglu da tom nekom razbijem glavu. To se retko dešavalo u mojoj generaciji, što se ne bi moglo reći za današnju omladinu. Danas osnovci sa sobom nose boksere i noževe, a toga nije bilo u moje vreme, bez obzira na to što smo odrastali u mnogo opasnijem trenutku, a i država je bila u većem haosu. Znao sam da se pobijem, ali sam isto tako znao i da zaštitim slabije od sebe. Imao sam sve petice, osim iz vladanja i zbog toga nisam mogao da budem vukovac.

Prva ljubav mu se dogodila u sedmom razredu osnovne škole. - Sa prvom devojkom sam se smuvao na ekskurziji u sedmom razredu, tada sam se prvi put i poljubio. Ta veza je trajala oko meseca dana. Prvo seksualno iskustvo imao sam u srednjoj školi. Ispričaću vam i jednu zanimljivu situaciju iz vrtića. Vaspitačica je jednu drugaricu i mene zatekla gole u kabini toaleta. Stajali smo tako jedno naspram drugog i gledali se. Imali smo svega pet godina. To je bio pravi skandal u to vreme. Zvali su moju majku, koja se šokirala i baš me je izgrdila zbog toga. Ljubav prema sedmoj umetnosti bila je tu tokom čitavog njegovog odrastanja, tako da je upis na FDU bio logičan korak. - Moja pokojna baka Danica je stalno na video-kasetama snimala seriju "Bolji život" i puštala je meni i mom bratu kada smo bili nemirni. Ne samo tu seriju nego i "Srećne ljude" i "Vruć vetar". Brat i ja smo često kao klinci ponavljali replike iz tih serija i na taj način smo se igrali glume. Obožavali smo Poparu, koga je glumio Zoran Rankić, on nam je bio omiljeni lik u seriji.

Naš sagovornik priznaje da je u jednom trenutku svog života bio na raskrsnici i poželeo da odustane od profesije koju je izabrao. - Hteo sam da batalim sve i odustanem od glume. U jednom momentu sam posumnjao u sebe, u smislu da li sam uopšte rođen za ovaj posao. Zanimalo me je i kakva će biti moja perspektiva. Kad god sam se tako osećao, na kraju sam ipak pronalazio snagu u sebi da nastavim dalje. I onda kada niko nije verovao u mene, ja jesam. Da nije tako, onda ne bih ni bio stvoren za ovaj posao - zaključuje Radonjić - piše Informer

Bonus video:

(Espreso.co.rs)