DA LI PREPOZNAJETE GLUMCA SA SLIKE? Bio je jedan od najboljih frajera, bivši hokejaš i bokser - sada legenda

Josif Tatić rodio se u proleće 1946. u Novom Sadu. Detinjstvo je proveo takoreći u pozorištu. I majka, i otac bili su profesionalni glumci, oboje članovi ansambla Srpskog narodnog pozorišta. Kako je sam, decenijama kasnije govorio, mogao je da postane glumac ili sportista, treće nije postojalo.

Svoju prvu ulogu na pozorišnoj sceni igrao je kao petogodišnjak. Hajde što je imao samo pet godina kada su ga roditelji ubacili u operu "Madam Baterflaj", na sceni Srpskog narodnog pozorišta, to i ne bi bilo toliko neobično da nije bila u pitanju uloga - devojčice!

Da, Tatićeva prva rola bila je kćer madam Baterflaj.

Kao tinejdžer, pošto je za ozbiljnije bavljenje glumom još bilo rano, trenirao je razne sportove, među njima, hokej na ledu i boks. Međutim, ta njegova dilema rešena je prilično brzo, čim je postao punoletan. Tale je rešio da se prijavi na Pozorišnoj akademiji i, ako ga prime, njegova budućnost biće izvesna, preciznije - umetnička, ne sportska. I primili su ga, a jugoslovenski sport izgubio je talentovanog hokejaša, te olimpijske 1964.

Lane Gutović, Dragan Zarić, Ivan Bekjarev, Ceca Bojković... bila je sjajna ta Taletova klasa. U njoj su bili i Branko Cvejić i Faruk Begoli sa kojim je Tale bio više od kolege, bili su iskreni prijatelji, sve do Begolijeve smrti (2007). Skoro čitava ta družina bila je poznata kao "Bojanove bebe", po legendarnom reditelju Bojanu Stupici koji ih je zavoleo i puno pažnje poklanjao njihovom glumačkom sazrevanju. Uostalom, većina su postali članovi Jugoslovenskog dramskog koje je u to vreme bilo stub savremenog teatra na ovom prostoru.

Tako se, tog varljivog leta ’68. Tale i definitivno preselio u Beograd, završio studije i zaposlio u JDP-u. A godinu ranije već se okušao pred filmskim kamerama, igrajući jednog od vojnika u crnotalasovskoj melodrami Puriše Đorđevića "Jutro". Minijaturna rola u uniformi prošla je gotovo neopaženo, crnomanjasti, naočiti momak nije mogao da ostavi dublji trag u filmskoj poemi koja danas važi za jedan od najinventivnijih filmova domaće kinematografije.

Josif Tatić je tako postao jedan iz grupe tih novih, perspektivnih glumaca od kojih se, s pravom, očekivalo da obeleže nastupajuće sedamdesete. Imao je lice koje kao da je izašlo iz francuskih krimića Kloda Šabrola ili Robera Bresona; u isto vreme i muževan, i neprilagođen, i ćutljiv i plahovit, bio je, poput Dragana Nikolića, kao rođen za savremene filmske (anti)junake iz kojih izbija nesavršenost, otuđenost i naravno, bunt, poklič. Ako je Gaga bio beogradska verzija Godarovog Belmonda, buntovnika par excellence, Tale je bio negde na pola puta između Alena Delona i, recimo, Vorena Bitija (kao neprilagođenog Klajda u antologijskoj krimi priči "Boni i Klajd" Artura Pena).

Jednom rečju, već tako mlad, Tatić je bio ultra savremen glumac, ako je suditi po njegovoj ekspresivnosti, što je za filmskog glumca možda i presudno. On sam isticao je da mu je najveći uzor Hemfri Bogart, najviše zbog njegove sposobnosti da "u desetak sekundi izgovori bez napora gomilu glupih rečenica, a da ni ne trepne". Tatić je uistinu pokušavao, i u dobroj meri uspevao, da u svojim interpretacijama gaji tu ležernost, da bude jednostavno - kul.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Mondo)