KLINAC IZ KO TO TAMO PEVA, SADA VOZI BUS KAO MIŠKO! Bio je i POLICAJAC i DI-DŽEJ, a ovo je njegova ŽIVOTNA PRIČA!

Devedesetih godina bio je di-džej, zatim policajac, a već godinama vozi autobus gradskog saobraćaja u Beogradu.

Nenad Kostić, mali muzičar iz “Ko to tamo peva”, kaže da i nakon nekoliko decenija od ovog ostvarenja na poslu sreće iste situacije nalik onima iz kultnog filma.

Nenad Kostić je 1980. godine išao u peti razred osnovne škole u Vrčinu, kad je od njegovog strica Miodraga, koji je svirao harmoniku, stigao poziv da ide sa njim da snima film u Delibatsku peščaru. Stric mu je objasnio da želi da učini njegovom prijatelju iz vojske Slobodanu Šijanu da snimi diplomski rad i da će učestvovati svi poznati glumci. Jedanaestogodišnji Nenad je pristao da ode na probu filma “Ko to tamo peva”.

- Prošli smo probu i onda je trebalo da potpisujemo ugovore. Dobio sam oko 1,5 miliona dinara, a recimo da je novi “fića” koštao četiri. Bilo je to dosta para za to vreme. Probali smo pesmu i nije izgledalo loše. E, onda smo krenuli na snimanje, a prema scenariju, trebalo je da budem ćelav. Kad su pokušali da me šišaju, počeo sam da plačem, nisam dao, rekao sam ako će da me šišaju, neka traže drugog. Neda Arnerić i Dragan Nikolić nisu dali da odem jer sam im se dopao - prisetio se jednom prilikom Nenad početka snimanja filma.

Problem je bio to što Nenad nikako nije uspeo da nauči da svira drombulje, instrument koji mu je kompozicija prepisala. Međutim, Šijan je napravio ustupak, pa je to snimljeno preko plejbeka. Anegdota na snimanju sa doajenima glume bilo je pregršt.

- Bata Stojković je trebalo da me ošamari u onoj sceni gde nas uhvate kao lopove. Šijan je insistirao na krupnom kadru i Bata je stvarno morao da me udari. Međutim, on me je toliko odalamio da je meni zazvonilo u ušima i suze su same krenule. Pobegao sam iz autobusa koliko me noge nose i sakrio se u Pančevu. Filmska ekipa me ceo dan tražila, a kad su me našli, Bata mi je doneo najveću bombonjeru koja je bila da se kupi i uz obećanje da me više tako neće udariti i nastavili smo snimanje. Sećam se i njihovih noćnih pijanki u kojima su prednjačili Pavle Vuisić i Štimac. Nakon jednog od noćnih skupova, dadoše mi zadatak da skupim sve staklene flaše, da se popnem na autobus i da ih bacam. Tad sam tek video da su doneli lovačke puške “bokerice” i da su hteli da vežbaju gađanje. Berček me vodio na sladoled, Dragan Nikolić se stalno šalio, a sa dvometrašima, odnosno decom od dede koji buši gume stalno sam igrao šah - pričao je u dahu Nenad.

Film je snimljen za samo 26 dana. Nenad nakon završene srednje saobraćajne škole počinje da radi kao di-džej po beogradskim diskotekama.

- Nakon što sam odslužio vojsku u Ljubljani, počeo sam da puštam muziku sa ploča i to sam radio punih šest godina. Onda se desilo ratno stanje, bio sam mobilisan na ratištu u Vukovaru. Po povratku prijavio sam se na posao u policiji i radio sam u patroli u stanici u Rakovici punih četiri godine. Onda su hteli da me pošalju na Kosovo i odlučio sam da napustim policiju. Otvorio sam igraonicu sa fliperima, stonim fudbalom, igricama i od toga sam zarađivao toliko da prehranim porodicu. U jesen 2002. vidim konkurs za vozača u GSP Beograd, dobijem posao i od tada vozim autobus na liniji 17. Izgleda da mi je autobus sudbina - uz smeh kazao je tada Nenad.

- Desi se da moram naglo da zakočim, pa putnici pričaju kao po scenariju iz filma. Čujem stalno “vozi Miško”, ili “kako voziš, nije krompir”, ali se samo nasmejem i nastavim. Nije ni čudo što je film tako uspeo, toliko raznih ljudi na malom prostoru, to je život - zaključio je on.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Blic)