ZA SVE NAS DOĐOŠE KOJI SMO DIPLOMAMA BRANILI PRAVO DA NE BUDEMO STRANCI! Andrija Milošević postideo BEOGRAĐANE!

Andrija Milošević nedavno je izdao prvu knjigu za decu "Kišni glistac", a gostujući u emisiji "Veče sa Ivanom Ivanovićem" podelio je zadovoljstvo rezultatima i uticajem koji njegov rad već ostavlja na deci.

- Izdali smo tu knjigu, ide super! Ja sam ljudima sa kojima sam to dogovarao rekao da neću da promovišem samo moju knjigu, nego kompletno stvaralaštvo za decu. Na mojoj promociji sam promovisao jednog dečka, bio mi je i Ljubivoje Ršumović i rekao sam mu: "Ljubivoje, ja tebe kad zagrlim, zagrlim sopstveno detinjstvo!" To se isto dešava kad zagrlim i Branka Kockicu (smeh)

- U životu se dešavaju razne stvari, ja sam prilično emotivan čovek i ne umem baš da verbalizujem emociju na pravi način. Meni kad se nešto loše desi, uglavnom sam hladnokrvan. Onda, posle mesec dana me udari. Tako da sam samo verbalizovao sopstvene emocije u određenim momentima - kad me nešto dotakne, da li sam se posvađao sa majkom pokojnom, da li se nešto desilo, da li sam imao neki problem koji je stvarno drastičan u životu... ja sam tako to pisao i na kraju je ispalo... Ja dam nekim ljudima i oni uglavnom plaču (smeh) - rekao je Andrija, a potom je izrecitovao svoju pesmu za odrasle.

- To je pesma koju sam napisao za dođoše, ajde tako da kažem... Za ljude koji su otišli iz svojih malih mesta, da traže svoju sreću - kazao je, a onda je počeo.

"Za sve nas sa margine, iz malih mesta, čija su igrališta bespuća bila, čiji su očevi od muke pili, čije su majke zbog ljubavi trpele, koji pamte samo teške reči i vole selo svoje najviše u proleće.

Za sve nas koji su ljubili po studentskim domovima, za večite podstanare, za položene ispite i uvrede preko kojih smo prešli, za pijane studentijade i neprospavane raspuste.

Za sve nas dođoše, koji smo pobegli od detinjstva neplanirano i prebrzo, da bismo diplomama branili pravo da ne budemo stranci.

Za sve nas, kojima ništa nije teško, koji hranimo one naše tamo, jer volimo svoje. Za sve nas iz radničkih naselja propalih gradova, prigradskih opština nestale industrije, koji smo uskakali iz države u državu ne pomerajući se sa mesta, koji smo to što smo - koji nemamo ništa, a imamo sve.

Za sve nas kupiću jedan cvet.

Nek zamirišu studentske sobe, stare ljubavi, male tajne. Nek se uznemire umiri, opet proslave položeni ispiti, opet ožive stari profesori, zanjišu poljupci po parkovima, zaškripe klupe i odzvone uzdasi.

Pre nego što odem zasadiću ovaj cvet, u jednoj maloj prostoriji, za dušu."

- Ne znam šta da ti kažem, malo me je sramota... - rekao je Ivanović.

Bonus video

(Espreso.co.rs)