MNOGO PUTA JE BIO GLADAN JER JE VOLEO DA LUMPUJE: Životna priča Marka Nikolića je za FILM! Od studenta do KUVARA...

Istaknuti glumac i ljubimac nacije Marko Nikolić preminuo je 1. januara, a pre 4 godine suočio se sa velikim zdravstvenim problemom zbog kojeg je bio prinuđen da promeni navike i ishranu, te se tradicionalnih gurmanskih jela sećao sa zadovoljstvom.

– U Kraljevu, gde sam se rodio i odrastao, kuvala je majka Leposava Nikolić, koliko je stizala jer je imala gomilu obaveza – priseća se Marko. – Radila je kao glumica i učiteljica. Pravila je uglavnom srpska jela, a budući da je bila poreklom iz Sombora, rado je spremala i vojvođanske specijalitete. Pamtim njene šufnudle, koje su mogle biti predjelo ako su bile slane, ili klasičan desert. Mi smo ih uglavnom jeli kao predjelo. Za Uskrs smo obavezno imali đevrek, ni nalik ovom turskom koji se danas nudi. Taj stari bio je od mekog, laganog testa, drugačijeg ukusa i narandžaste boje. Mene je zanimalo kako se prave stvari, bicikl i kola, pa i hrana.

Dolazak u Beograd, na Fakultet dramskih umetnosti, bio je početak velike životne i kulinarske škole.

– Isprva sam isključivo kupovao gotova jela u konzervi, otvarao ih i u njih umakao hleb. Posle, kada sam već zarađivao, iznajmio sam stan i doneo čuveni “Patin kuvar” koji je moj deda prota Marko, po kom nosim ime, poklonio majci. I danas ga čuvam. U tom kuvaru sadržani su svi recepti za domaća jela i svi počinju istom rečenicom da se na vrelom ulju izdinsta luk. Hranu sam spremao po njemu i po sećanju kako su to radile mama i baba. Boraniju bih, na primer, prvo sručio u vanglu, seo, stavio je u krilo i dobro očistio, onda kroz đevđir oprao, i tek potom prelazio na kuvanje. Ribu, koju sam ranije lovio i poklanjao prijateljima, tada sam počeo i da pripremam. Brzo sam naučio da riblja čorba nije nikakva filozofija i da se sasvim jednostavno kuva. Neko kaže da je potrebno ubaciti i petnaest vrsta ribe, međutim, nije tako. Dovoljne su dve-tri, ali zaista dobre i kvalitetne ribe. Ja obično stavljam soma, smuđa i šarana. Začini su neizostavni, naravno. Ne znam šta je problem s čovekom koji ne ume da napravi riblju čorbu.

Kulinarstvo je toliko dobro savladao da je često bio učesnik ozbiljnih takmičenja.

– Rivali su mi uglavnom bile javne ličnosti, kolege iz sveta umetnosti. Sećam se jednog ekstra meča u “Mažestiku”, na kome su učestvovali čuveni scenograf i slikar Živorad Žak Kukić, inače maestralan kuvar, neponovljivi Vojislav-Voki Kostić, Milan Špiček, Libero Markoni i još nekolicina beogradskih kafanskih majstora. Pobednika se i ne sećam, jer smo samo jeli, jeli, jeli i ponešto pili, pili, pili. U okviru manifestacije “Ulica otvorenog srca” u obližnjim restoranima kuvali su glumci iz serije “Bolji život”. Ja sam u “Šumatovcu” spremao paprikaš sa noklicama i četiri vrste mesa za neke mladence i njihove svatove. Svi su bili prezadovoljni. Na jednom takmičenju u pravljenju riblje čorbe osvojio sam drugo mesto, dok je pobednik bio stari Mađar iz Bačke. Pitao sam ga u čemu je njegova tajna i on mi je pobrojao sve sastojke koje i ja stavljam i na kraju dodao da je “za dobru čorbu važno da je onaj ko je jede zdravo gladan”.

Da gladan čovek ne mari mnogo za ukus, uverio se u studentskim danima.

– Ko nije iskusio glad ne zna da ceni hranu. Ja sam to osetio kada sam bio student. Nije da moji nisu imali i da mi nisu slali novac i namirnice, ali ja sam voleo da ludujem. Znao sam da ispratim devojku koja je živela na Zvezdari, a onda svratim u “Lion” i poručim tatar biftek. Konobari su prvo tražili da vide ličnu kartu, potom i da pokažem novac. Kada bih sve to učinio, dobijao sam ono što sam naručio i uživao u lepoj atmosferi i jelu, a zatim danima nisam imao ni za šta. Snalazio sam se. Kupovao sam za sitne pare kupone za studentske menze, dok sam se u kafanama “Bosna” i “Stari grad” hranio na bonove. Seo bih sa prijateljima, a konobarica bi nasula supu i stavila na sto korpu punu hleba. Posle bi došla druga da pita šta ćemo za glavno jelo. Bon su uzimali na kraju i mi smo to vrlo dobro znali. Umakali smo hleb u supu koja je obično bila preostala od prethodnog dana, samo malo dokuvana sa nešto rezanaca i začina. Pre nego što bi stiglo glavno jelo pobegli bismo noseći sa sobom ostatke hleba. Sutradan bismo to isto uradili u drugom restoranu. Kada bi mi moji poslali novac ili bi stigao honorar iz studentske zadruge od pranja prozora ili uređenja štandova na Sajmu, opet bih sve brzo potrošio.

Kad je završio školovanje, više nije morao da brine kako će obezbediti tri obroka dnevno, imao je para za sve, pa i za začinjene specijalitete srpske nacionalne kuhinje i čašicu pića. Tako je bilo sve dok mu nije dijagnostikovana opaka bolest, posle čega je slavni glumac odlučio da raskine sa starim navikama i okrene se zdravom životu.

– Voleo sam svu hranu, nešto više, nešto manje, ali sve sam jeo. Najdraži su mi bili škembići u saftu, ili spremani na italijanski način s parmezanom. Uživao sam i u ljutom, posebno u salati od pečenih paprika sa belim lukom, ali sam je često izbegavao zbog kolega u pozorištu. Moj jelovnik najviše su činili crevca, papci, kavurma i ostali bezobrazluci. Danas je, međutim, drugačije. Nakon što sam se pre tri godine ozbiljno razboleo, u potpunosti sam promenio način ishrane. Više ne konzumiram belo brašno, gazirano, konzervisano, suhomesnato, alkohol, beli šećer. Obroci su mi bazirani na svežem voću, povrću, ribi i ponekad belom mesu. Dan započinjem kašom od pet kašika raznih pahuljica, izuzev pšeničnih. Uveče ih potopim u dvesta pedeset grama jogurta sa dve kašike mlevenog badema i indijskog oraha, dve kašičice mlevenog lanenog semena i kinoe, osam kašičica čija semenki i četiri bucmaste iranske urme. Ne kažem da je jednostavno odreći se starih navika, ali kada se čovek sretne s tako ozbiljnim problemom, nije ni teško. Nedostaju mi slatkiši, domaće torte i sladoled, ali dam sebi oduška i “tresnem” ponekad pravi mlečni sladoled sa čokoladom – pričao je tada glumac Marko Nikolić.

Da podsetimo, Marko Nikolić rođen je u Kraljevu 20. oktobra 1946. godine. Glumu je diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Član je Narodnog pozorišta od 1970. godine. Igrao je u pozorištu, filmu i na televiziji. Televizijsku slavu je stekao glavnom ulogom u TV seriji "Bolji život" (1987, 1990), kao i ulogom Karađorđa, u nekoliko TV drama i u seriji Vuk Karadžić.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Gloria)