IVAN IVANOVIĆ O STANJU U SRBIJI: Političari se plaše KOMIČARA, a klinci na bugarskom spidu nas uče šta je KOSOVO

Na pitanje - da li smo i kada prestali da se smejemo, te da li je bilo lako uz sve probleme i peripetije ostati pribran, smiren, fokusiran, i idalje nasmejan, Ivan Ivanović kaže:

- Znaš kako - moj problem počinje 2011 godine. Tada je izašlo na naslovnoj strani jednog tabloida da ja dobijam novac od hrvatske tajne službe da opustošujem Srbiju, a kao jedini dokaz za to im je epizoda moje emisije u kojoj su gostovalu Hrvati. Ja sam proglašen izdajnikom, i to je u najmanju ruku -baš onako bez veze. Međutim onda ti kreneš da dobijaš poruke, kako će da ti kolju dete i slično, i onda to već nije smešno. Završilo se tako što je BIA pratila moje dete i gde sam ja morao da potpišem da oni mogu da prate moje profile po društvenim mrežama i da mi prate telefon, da bi kao mogli eventualno nešto da nađu. Ja sam sve to nekako okretao na šalu. Čak i u razgovorima sa njima, gde su se i oni smejali. U takvim situacijama je bitan pristup i od toga zavisi sve. Ja mislim da mi koji se bavimo humorom i ne znamo drugačije da gledamo na stvari. Šta god da vidim u mom društvu i šta god da se desi, bilo meni ili nekom mom, prvo što mi padne na pamet je neka šala - objašnjava on i dodaje:

- Međutim na kraju, mislim i da mi koji smo komičari, nemamo to poštovanje u životu kakvo imaju recimo novinari informativnih emisija ili kulturnih programa i tako dalje, jer nekako je uvek ono - ma ajde, ko šiša klovna, vidi šta je rekao treba ga ubiti. To je na neki način tako. I mislim da mnogo više hrabrosti ima poslednje dve tri godine u onome što radi Kesić, u onome što radi Državni posao na neki način, naravno i ono što rade moji momci i ja sa njima. Mislim da smo mi neki mali heroji ovog vremena, zato što držimo taj neki žar, da makar i kroz humor kažemo ono što mislimo, i da kroz to makar skrenemo pažnju na ono što se radi danas, pa evo i ovo što se dešava Sergeju - osvrnuo se voditelj na hajku na Sergeja.

- Nadam se da će u nekom trenutku izaći neki novinari kojima će biti muka jednog dana i da će onda biti muka i ljudima. Ja sam recimo služio vojsku, bio imobilisan, i bio u nekom poluratu za ovu državu, iako se nisam slagao ni sa čim što je ova država radila, plaćam porez državi, moja generacija je generalno bačena u kontejner i onda dođe neki klinac od dvadeset godina, koji šmrče neki jeftin bugarski spid, da me uči šta je Kosovo. Mi na neki način to dozvoljavamo. Ono što nas negde najviše deli je taj neki elitizam, i Beograd posebno pati od toga. Da li komičar mora da bude rođen na Vračaru da bi ga cenili, da li je završio ovaj ili onaj faks. Ja sam na kraju zavrsio faks posle dvadeset godina i ništa nije pomoglo. Tako da je deo problema i na nama, to je sigurno. U nama kao ljudima, i u nama kao društvu. Ali kažem - humor bi trebalo da bude oslobođen bilo kakvih pritisaka jer jedino on može da leči ljude, i ništa drugo ne može da nas leči tako brzo, kao što humor može - zaključuje Ivan.

Na pitanje da li je odustajanje u Srbiji danas jedan od većih problema, on kaže:

- Pa jeste, zato što smo mi ovde u nekoj polurevoluciji već 25 godina. Kad se narod napne i izvede revoluciju do kraja, a ispostavi se da je bilo lažno i onda ajde Jovo nanovo. Istrošili smo se. Zato imaš situaciju, gde inteligentni ljudi koji nešto rade, zarađuju, žive pristojno, neće više da se bakću sa tim glupostima. Ali ja nisam skroz za tu opciju. Ja mislim da čovek mora da se bori za svoju slobodu, i ja se bavim humorom koji negde pokriva publiku od Subotice do Dimitrovgrada. Gledam da obuhvatim sve. Jer ne možeš isto da nasmeješ čoveka koji živi u Dimitrovgradu i u Novom sadu. Jednostavno, sve je različito. Za početak u Novom Sadu postoji pozorište, a ovamo ga nikad nisu videli. Ja mislim da ja tu obuhvatam sve i mislim da to dobro radim. Ima primera onih koji rade svoj posao i jednostavno prećutkuju i prave se ludi u razgovoru sa sagovornicima, posebno ako se od njih to zahteva. Evo recimo - Tomislav Nikolić je gledao u oči Oliveru Ivanjićević i izgovorio da okreće fiksnim telefonom tviter i da ne može da je dobije. Ona nije rekla ništa. Ništa! Nije čak promenila ni grimasu. Tako da to se dešava. Sagovornici govore jezive budalaštine i novinari prelaze preko toga kao da se ništa nije dogodilo. Mislim da je to ustvari problem. Onda to ostaje nama. Onda smo mi zatrpani materijalom. Onda mora moja emisija da traje dva sata, Kesićeva sat, ne možemo da postignemo. Ja ću morati sada da proširim na tri sata. Tako da ako se vratimo do humora, mnogo je dobro za nas ovo. Ali to nas ne čini srećnima. Zato što bismo mi voleli da oni budu srećni. Da mi teško radimo a da oni budu srećni - duhovito je obrazložio Ivan i nasmejao sve prisutne.

- I ovo je odlično. Ovako neku tribinu bi trebalo imati u Kruševcu, Kragujevcu, Požarevcu, Užicu... Dobro tamo bi nas neko već i prebio. Sergeja bi recimo prebili. Ali on zato nosi kacigu i kad siđe sa motora... iz bezbednosnih razloga. (smeh) Malo se šalimo ali to je realno. Mada trebalo bi da i mi odemo malo van Beograda, da malo pričamo sa ljudima, a da to ne bude politički obojeno - zaključuje Ivan i objašnjava kako crni humor međutim treba izbegavati, ali i da rijalitiji nisu nužno loši po mentalnu svest naroda.

- Crni humor je inače najbolje izbegavati, on je evenualno za u krugu prijatelja, a ovako nije baš najbolja stvar. Takođe ne mislim da su problem rijalitiji kao kategorija. Problem su "Zadruga" i "Parovi". Zašto to odvajam? Rijaliti programi u tom biznisu imaju neku ideju zbog čega su tu, šta su došli da rade, koliko dana treba da ostanu i koliku nagradu na kraju dobije pobednik, i to nije slučajno. Ja inače ne volim tu kategoriju, ali ako gledamo neke svetske rijaliti programe, postoji na primer rijaliti koji se zove "Child Genious" i glavna nagrada je stipendija na Univerzitetu koji je sponzor cele te emisije, a organizator je Mensa. Ja sam to predložio pre tri godine ovde da se radi regionalno, i dobro da me nisu bacili kroz prozor. U suštini, mi ovde imamo zatvorene ljude u nekom prostoru čiji posao jeste da pričaju gluposti, da se skidaju goli, da imaju seks, da se opijaju, povraćaju, da razbijaju kamenje o glavu i tako dalje. I mislim da je jedini način borbe protiv toga, da ljudi shvate da je to bolesno, i da su svi koji to gledaju - bolesni. Ja znam da se nekim tabloidnim novinarima neće dopasti to što pričam, jer njihova novina upravo živi od pisanja o tom smeću - da li je Kija imala gaće ili nije, uz sve te bombastične naslove tipa - Nećete verovati šta je Miki uradio, Produkcija odbrusila Staniji i slične gluposti, oni su samo blagi saučesnici u svemu što se dešava. Tako da treba da imamo bunt protiv ta dva programa, a ne protiv rijalitija generalno. Mnogo je lakše voditi borbu kad imaš konkretnog protivnika. Meni oni nisu protivnici. Prvo, taj rijaliti nije najgledaniji. Ovde se stalno lupeta po novinama - priča se o nekim milionima ljudi koji gledaju. Ne gleda milion ljudi, nisu čak ni u prvih pet emisija po gledanosti. Tako da nemojte da budete u zabludi. To je jedan finansijski dobar projekat, i sa biznis strane ja to razumem, sve ovo ostalo je potpuno neprihvatljivo i za najveću osudu. Ali ko to gleda - taj je idiot. Ja ne znam ko to gleda - zaključio je on.

Bonus video

(Espreso.co.rs)