DEJAN STOJILJKOVIĆ OBJASNIO: Samo NEUSPELI PISCI i NESHVAĆENI PESNICI imaju PROBLEM S KIJOM

U trećem delu intervjua za naš portal, popularni niški pisac i scenarista Dejan Stojiljković osvrnuo se na nastavak serije čiji jedan od kreatora - "Senke nad Balkanom", ali i beskompromisno progovorio o situaciji u srpskoj kulturi kroz prizmu "fenomena Kija" nakon Sajma knjiga...

Zahuktalo se snimanje nastavka "Senki nad Balkanom", koliko smeš da se upustiš u spojlovanje nove sezone - šta nas očekuje?

- Mogu da kažem da smo otišli korak dalje. Scenario je, po meni, bolji nego za prvu sezonu. Imamo nov zaplet - novu seriju ubistava, zaveru VMRO i ustaša vezanu za atentat na kralja Aleksandra, podizanje spomenika Neznanom junaku na Avali. Tu su i novi likovi: knez Pavle (igraće ga Vojin Ćetković), Ivan Meštrović (igraće ga Filip Šovagović), Anton Korošec, kao i neke druge istorijske ličnosti. Javnost je već saznala da se ekipi priključila Vesna Trivalić. Ona igra jedan zanimljiv lik - podnarednicu Draginju koja se sa sinom doselila u Jatagan Malu. Taj lik sam koncipirao kao posvetu Milunki Savić. Imamo i novu bandu, suparničku, to su Pištoljmalci koje predvodi lik po imenu Bata Raka, igra ga Nenad Okanović.

I ti si bio na neki način uključen u zbivanja oko "Kijine knjige" na minulom Sajmu knjiga, barem kao komentator na društvenim mrežama, pa me zanima na kojem nivou se danas nalazi ono što zovemo kulturom u Srbiji i šta je to zapravo kulturni prostor u svetu u kojem je Kija glavna zvezda naslovnih strana i dekstopova?

- Uvek se na sajmu desi takva neka pojava, setimo se ranijih godina. To je prosto nusproizvod izdavačke indrustrije i normalna stvar u drugim zemljama. Samo što kulturna javnost u Britaniji ne misli da je Dejvid Bekam postao pisac zato što je izdao biografiju. Ja za gospođicu Kiju nisam čuo u životu dok nije krenula ta tarapana pred sajam. Sad, iskreno da vam kažem, koliko je uloženo u njenu promociju i reklamu - i nije se baš proslavila. Sa svim onim vajbom i pričom, njena knjiga je, realno, morala bolje da se proda, tako da je u suštini, kad sad sve sumiramo - prilično podbacila. Ali oko toga neka trlja glavu onaj koji je uložio u nju novac koji mu se, očigledno, neće vratiti. Meni je istovremeno fascinantno i bizarno da su se njome, sem onih kojima je za to plaćeno, bavili i ljudi koji sebe svrstvaju u neku kulturnu elitu. Lako ih prepoznajete po tom stavu "sudnjega dana" tj. da stalno nešto kmeče i kukaju kako je kultura propala, kako je omladina nepismena i kako u Srbiji da ih citiram "niko ništa ne čita". Uglavnom se radi o neostvarenim piscima, umišljenim pesnicima za čiju poeziju nikog nije briga, urednicima propalih državnih izdavačkih kuća... Njima je za njihove lične neuspehe, eto, kriva gospođica Kija. Jer da ona nije izdala knjigu - Srbi bi čitali njih i njihova "dela" a BIGZ bio i dalje bio najveći izdavač. U stvari, sitaucija je nikad bolja. Srbi čitaju više nego svi ostali u regionu. Lagunin klub čitalaca broji 600. 000 članova. Klasici nikad aktuelniji, Andrić, Crnjanski, Sremac, Selimović, Pekić su i dalje bestseler pisci. Gospođica Kija bi verovatno dala sve da ima tiraže jedog Velikića ili Basare. Na nedavno završenom sajmu je najveći red bio za potpisivanje knjige Pitera Breta, gde je u jednom trenutku bilo oko 500-600 ljudi. Ali nekom očigledno odgovara da kreira lažnu sliku, da žmuri na svu onu silnu decu i tinejdžere koji su došli da im knjige potpišu čika Ljuba Ršumović i Uroš Petrović a da galame o "propasti" književnosti jer je neka blogerka uspela da okupi petinu od toga, pa se to slikalo i izašlo po tabloidima. Jer, zaboga, to što je došlo trista dece da se druži sa Urošem Petrovićem - to nije vest. Da remiziram - gospođica Kija nije deo kulturnog prostora. Niti to može postati. I ja ponekad zaigram basket - ali to ne znači da mogu sebe da zovem košarkašem. Nije pisac svako ko je napisao i objavio knjigu.

Deluje da si se ti odlično uklopio u tržišne tokove i da si svoj talenat za pisanje preobratio u uspešan biznis. Da li sebe doživljavaš i kao preduzetnika ili se osećaš isključivo kao pisac?

- Ja, de facto, jesam preduzetnik jer imam svoju agenciju koju sam morao da otvorim kako bi imao zdravstveno osiguranje. Plaćam sam sebi svakog meseca doprinose i ostale dadžbine. Sam sam sebi šef i direktor. Za mene i mnoge druge moje kolege nije bilo mesta u raznim kulturnim institucijama jer nam nedostaje ono presudno - podobnost. Jedan polupismeni kadrovik sa članskom kartom partije na vlasti vredi više nego tri srpska pisca. Nije to tako samo sad, sa ovom vlašću, nego je već tako više od dve decenije. Najveći problem naše kulture je upravo ta partokratija, tačnije politika u kulturi, gde su kulturne institucije mesta za potkusurivanje koalicionih partnera. Stranke misle da su pozorišta, domovi kulture i biblioteke njihove privatne prćije sa kojima mogu da rade šta hoće. Evo rečitog dokaza - u Nišu su nedavno probali da u Upravni odbor narodne biblioteke "Steva Sremac" na silu ubace auto-lakirera. Za silne niške pisce tamo nema mesta, ali za aparatčika sa članskom kartom ima. Zato mojim kolegama i meni ne ostaje ništa drugo nego ono narodno "u se i u svoje kljuse". Ja više od deset godina živim isključivo od pisanja. Pišem romane, priče, eseje, scenarija, dramske tekstove, objavljujem u inostranstvu, držim promocije, uređujem... Od toga izdržavam porodicu, bez iluzije da sam nekakav veliki, neshvaćeni umetnik, pisanje je zanat kao i svaki drugi i kada mu tako pristupiš stvari postanu mnogo lakše. A mislim da ne treba da govorim o tome koliko je neprocenjivo kada se u životu baviš poslom koji voliš. To je retka privilegija danas u Srbiji i zbog toga sam beskrajno zahvalan Bogu na ovom zrnu talenta što mi je podario.

BONUS VIDEO:

NABIJAO SI ME NA ONU STVAR I GOVORIO DA SAM SLOBINA J*BAČICA: Luna Đogani ne sluti da joj dolazi Sloba, pa napala Mikija (VIDEO)