TAKO JOJ I TREBA, BOLJE NIJE ZASLUŽILA, VREME JOJ JE DA OSETI BATINE: Ljudi, ko vam drma kavez? Hrabri ste samo preko tastature? Sram vas bilo

Ko joj jebe mater, dobila je šta je zaslužila.

Za bolje i nije.

Poznavajući je, ovo je malo batina koliko je trebalo da popije.

Sve po zasluzi.

Tri puta se udavala, vreme joj je da dobije malo po nosu.

Ovo su samo neki od najogavnijih komentara koje danas niste mogli da čitate na Espresu. Niste, jer smo ih obrisali.

Komentare su uglavnom pisale muškarčine. Heroji koji misle da je kul udariti ženu. Još bolje ako je poznata. Još bolje ako je lepa.

Jer, priznajmo jedni drugima, šta hoće ta Nataša Bekvalac više? Koji joj je ovo brak, treći? Koji muškarac po redu, šesti-sedmi? Šta, bila je s onim odvratnim albanskim tajkunom Ćazimom Osmanijem?

Pa onda krene nabrajanje. Jer, pobogu, šta ima Srpkinja da menja partnere, voli nekoliko osoba, zaljubljuje se i odljubljuje, bude na "sedmom nebu" i razočarava se? Greši u proceni muškarca?

Njeno je, bre, da rađa, da kuva i da čuva decu.

Kako ono beše:

Ovi odvratni balkanski stereotipi, koliko god delovali kao preterivanje, i te kako funkcionišu u našem društvu. Zapatili su se u mnogim muškim, a i u ponekoj ženskoj glavi.

Ovde se smatra da lepa, pametna, emancipovana žena nema prava na sve ono što je dozvoljeno mačo Srbinu.

Kad mačo prevari ženu, on je car. Još je veći car kad ga ne uhvati. A i kad ga uhvati, ona je kriva. Nije mu bila dovoljno dobra, pa je tražio na drugoj strani.

A žena?

Ona kukavna ima da ćuti, da ne dobije šamarčinu po ustima ili još gore, pesnaju u glavu. "Šamar dnevno, pesnica nedeljno". Ovu sam srpsku krilaticu čuo nedavno, kiselo sam se smejao, a u sebi mislio: e, frajeru, možeš ti s Balkana u amerike, engleske i francuske, ali Balkan neće nikad iz tebe.

Da se razumemo, da ne krenu plitki umovi da mi spočitavaju sukob interesa: ne poznajem gospođu Bekvalac. Video sam je jednom u životu, na nekoj vaterpolo utakmici, iz vremena kad je bila u ljubavi s Dačom Ikodinovićem, tad još uvek reprezentativcem Srbije.

Nikad nisam čuo sekund neke njene "pesme", prosto me ne zanima.

Pitanje dana ili veka, imajući u vidu koliko dugo ove ogavnosti pažljivo gajimo, glasi: kad se to desio momenat da "prosečno srpsko muško" u prebijenoj ženi ne vidi žrtvu, već nekog ko je to zaslužio?

Kad tačno zabaguje "prosečni muški mozak", pa mu dizanje ruke na ženu bude kul?

Da li taj i takav "prosečan Srbenda" i sam mlati svoju ženu, devojku, sestru, ćerku?

Biće da je tako, jer svako malo čujete negde kako je neko oplavio ženu od batina.

Uostalom, sigurne ženske kuće nisu izmišljotina 21. veka i patent s trulog Zapada, već okorela srpska zbilja. Niču kao pečurke posle kiše, jer Srbenda mlati u tri smene.

I zato, sledeći put kad s druge strane zida čujete ženu koja zapomaže u pomoć, ne pojačavajte TV. Kad vidite nasilje oko sebe, ne okrećite glavu.

Prijavite stoku ili mu zalepite šamarčinu. Istu onu za koju on misli da je u redu zalepiti je ženi.

Pa bila muškarčina uživo ili preko tastature. Još od vremena kad smo se uspravili i prestali da budemo majmuni, to je naša civilizacijska obaveza.

A može i ovako, da se poslužim još jednim komentarom danas sa Espresa:

"Ljudi, je l neko izvaljuje da se bliži Treći svetski rat, a mi raspravljamo o Nataši Bekvalac?"

Bližio se rat ili ne (naravno da nema ništa od toga), danas branimo pravo žene da ne bude zlostavljana. I danas, i juče, i sutra.

Jer - danas Nata, sutra neka od nama dragih žena, žena koje poznajemo i volimo.