sećanje
"Bilo je raznih iskušenja..." Sin muzičke legende otkrio koji savet mu je otac dao pred smrt!
Od malih nogu je kafana njegov život.
Milan Čolović je sada u orkestru Aleksandra Sofronijevića, a ovaj muzičar, koji je sin legendarnog Tomislava Čolovića, jednom prilikom za Espreso je otkrio kako je izgledalo njegovo detinjstvo i odrastanje pod popularnog oca.
– Kada smo bili mali brat i ja, otac nas je vodio na svirke. Tako smo i naučili da zarađujemo. Ja sam mnogo voleo da idem na njegove svirke. Ja sam ga molio da me vodi, što kasnije mislim da je bila greška. Zašto? Zato što sam prerano ušao u sve to, sa 10-11 godina. Ja naučim njegov repertoar, otpevam "Malog mrava", ne vidim se iza bubnjeva. On nas najavi, mi to odradimo vrhunski, ali šta ćeš, ne možeš da ideš kući jer moraš da čekaš kraj. To je bilo po pet-šest sati čekanje. Sutra odem u školu, drugi čas ja spavam. Ne mogu da izdržim. Prerano sam ušao u sve to. Skoro 30 godina već imam kako se bavim muzikom. To je nečiji radni vek. Nije lako ući u sve to i zarađivati taj muzički dinar, doživljavati neke stresove... Čas si najbolji, čas si najgori, čas valjaš, čas ne valjaš..
Da vam je živ otac, misliš li da bi bio ponosan na vas dvojicu zato se niste obrukali kao muzičari i što niste krenuli nekom stranputicom?
– Dobro je pitanje... Pa, bilo je tu raznih izazova i vetrova. Naročito posle tatine smrti, bilo je raznih iskušenja, pa onda da li početi neki drugi posao i da li se skloniti od ovog posla... Mi smo tada upoznali mnoge ljude, ali nekako nikada nisam bio ja taj koji će tražiti nešto za sebe, uvek sam pre bio neko ko bi nekome drugom pomogao. Bila je jedna situacija, vraćam se na detinjstvo... Bila je to jedna od tatinih boemskih večeri. Bilo je tu nekoliko ljudi oko tate, koji su pili za džabe... I ja mu kažem: "Zar nije dosta? Vidim da te ljudi koriste, aman!" On je meni odgovorio: "Šta ti misliš da ja ne znam šta oni rade? Zapamti! Dabogda imao i dao uvek, bolje ti njima nego oni tebi".
Kako je bilo tvojoj majci svih tih godina dok ti je otac bio živ?
– Pa, nije bilo lako. Ona je bila bankarski činovnik. Radila je tada u Narodnoj banci Jugoslavije i bila je značajna u toj instituciji zato što je školovana i zato što je mozak, ali iako je ona radila težak posao, ona je uvek stigla da spremi ručak, uvek nam je garderoba bila spremna i ispeglana... Trebalo je i izdržati to. Dođu nam prijatelji, uđe se u čašu do kasno u noć i to traje do četiri ujutro, a ona u šest treba na posao.
Je li ušao taj kafanski život u vašu kuću?
– Jeste! Bez ikakvih laži i dileme, jeste. Bilo je tu raznih situacija. Taj boemski život ili ga vodiš ili ga ne vodiš, a on ga je baš vodio, ali tata je bio izuzetno pametan, izuzetno je bio vispren, spretan, mudar, znao je svašta nešto. Mi smo imali fenomenalnu kuću koju je napravio. Ta kuća je i danas fenomenalna, samo smo je u međuvremenu prodali, pa smo uzeli nešto drugo... E, sada u vezi onog da li bi bio tata ponosan, ja sam uradio nešto slično. Napravio sam kuću u Kraljevu i sigurno bi bio ponosan kako sam to uradio i to sam sto puta pomislio. Da može da vidi kako sam uradio i na koji način, bio bi ponosan na mene, jer imam tu estetsku crtu na njega.
Znaš onu frazu da je svima dobar, a najmanje svojima kod kuće. Pa, da li je to bio slučaj i kod tvog oca?
– Pa, tako je kada uđeš u čašu, ali bio je dobar i za nas, daleko od toga da nije, ali da je nekada znao da povuče ručnu bilo bi mnogo bolje. Bilo bi bolje i za nas, ali i za njega samog. Mislim da bi se bolje sačuvao, jer sve te neprespavane noći, ta pijanstva, bacanje para, njemu novac nije bio bitan, zaista mu nije bio bitan i jednostavno to je bilo vreme kada se jako dobro zarađivalo, on je imao mnogo jakih nastupa, koncerata... Bilo ko da mu je tražio pomoć, ako je bio u prilici on mu je dao.
Dok si gledao kako je on živeo, da li si naučio neke životne lekcije šta ti ne treba da radiš?
– Jesam i hvala mu na tome. Ja se trudim da ga pamtim samo po dobrom i teško mi je i kada pričam o njemu, emocije mi naviru i razmišljam šta bih sve dao da je živ. Kada roditelja izgubiš, verovatno tek tada shvatiš ko si, šta si i gde si i koliko ti je on značio. Često toga nismo bili svesni toliko dok je bio živ. A što se tiče lekcije... Pred smrt mi je dao jedan savet, bukvalno mi je rekao ovim rečima: "Ponosan sam na vas, srećan sam. Samo nemoj da praviš greške gde sam ja pravio. Ne treba ti piće. Sada kada razmislim, mnogo toga mi je lepog donelo, ali i mnogo toga lošeg. Na mene si. Imaš nešto "iks" u sebi, od tebe će biti nešto. Ti možeš da napraviš posao, ali nemoj da praviš te greške koje sam pravio ja." I to mi je ostalo urezano u glavi.
Iz sadašnje perspektive, je li on tebi u sećanju ostao pre svega kao dobar čovek?
– Jeste bez ikakve sumnje. Kao izuzetno dobar čovek. Naravno, za sebe možda nije bio najbolji, samim tim i za ljude koji su bili pored njega, ali on je bio jako dobar čovek, imao je jako dobru dušu i bio je dobronameran, nije bio zlonameran. Hteo je svakome da pomogne. Te osobine smo brat i ja nasledili od njega i zbog toga sam ponosan.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
(Espreso/M.V.)
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
