Da li mu je nedostajao otac? Kako se zaljubio u sadašnju suprugu? O roditeljstvu i poreklu Popović je otkrio sve

Autor emisije "Dedovina" Milan Popović za portal Espreso je otkrio prvi put neke detalje iz privatnog života, kako je upoznao svoju sadašnju suprugu, koleginicu sa RTS-a Mariju Popović, zatim kakav je roditelj i da li je on dobar uzor svom detetu, ali i kako gleda na konkurenciju, na svoje kolege i šta smatra svojim najvećim uspesima.

Na početku moram da te pitam, gde je tvoja dedovina? Da li si uspeo da sačuvaš dedovinu?

– Ej, ja jesam! U Mihajlovcu kod Smedereva je jedino mesto gde ja mogu da računam tu dedovinu koje sam ja svestan. S tim što sam ja na jednoj dedovini rastao. Ja sam rođen u Gradu svetlosti, pa sam doveden u selo bez rasvete. Rođen sam u Parizu, pa kada su se moji razveli, majka sa sa mnom vratila ovde. Njih dvoje su bili u dobrim odnosima posle razvoda i kada su se šalili, na stanici, kada je razvod bio definitivan i kada je ona kretala za bivšu Jugoslaviju, oni su me pitali gde želim da ostanem, a ja sam pružio ruke i da želim da ostanem u Francuskoj, ali su me ipak doveli ovde. Imam jako lepu dedovinu. Ali imam jako lepu dedovinu. S očeve strane to su njiva i imanje tamo, ali ja imam dedovinu u selu Mihajlovac, to je sa majčine strane. Ustvari ne smatram dedovinu kuću dedinu. Ti kada bi sada došao tamo, to je poslednja kuća u sokaku, ali ja dedovinu smatram kada se pređe čitavo dvorište i kada se pređe ograda, tamo je dedin vinograd, tamo je 300 stabala voćnjaka, pogled je tamo lep, ispod nas je malo valovito i imam jedno drvo ispod koga deda i ja sedimo otkad znam za sebe. I evo sada smo sedeli kada smo bili tamo. Deda ima 88 godina. I to drvo ja smatram svojom dedovinom, te dve stolice, taj sto i taj vinograd.

Koliko si imao godina kada su se tvoji roditelji razveli?

– Imao sam dve godine.

Pa, baš si mali tada bio...

– Pa, ja sam im posle rekao, kada sam bio tinejdžer, da meni nije jasno kako su oni mislili da njima taj projekat uspe. Između njih je 18 godina razlike. Otac je stariji od majke. Tako da ja ne znam kako su oni mislili da im brak uspe, jer su oni bili svesni da će do razvoda kad-tad da dođe.

Koliko su oni godina bili u braku?

– Tri godine su bili, ali na moju sreću, oni su ostali u dobrim odnosima posle razvoda.

Nije ti falilo ljubavi i ni s majčine ni s očeve strane?

– Falilo mi je društva sa očeve strane. Zato što je on dolazio zimi i leti, a onda kada se promaši zima, onda samo leti. On i ja sada imamo više odnos kao drugari koji piju piće i nešto ćaskaju, nego da imamo tu povezanost... Jer mi nismo prošli taj period kada ti kukumavčeš ocu, on te teši, ali mislim da smo mi, što smo doživeli razvod roditelja kada smo bili mali, u mnogo boljoj poziciji od one dece koja su razvod roditelja doživeli kasnije, u nekom tinejdžerskom periodu kada ti gledaš neke svađe, ne verujem da je svaki razvod prošao bez neke trzavice. Ja ničega nisam svestan, ja ceo život znam da su oni razvedeni.

Kako ste se Marija (Popović) i ti upoznali? Kako si upoznao svoju suprugu?

– To je malo komična priča. Marija je studirala dva fakulteta, bavila se sportom i u jednom trenutku je ona rekla da želi da se obučava za medije. I moja tašta je to pomenula svojoj drugarici, koja inače radi u televiziji, a ona je znala da u tom periodu je bila samo nekolicina nas koji su u Beogradu obučavali mlade ljude. I ona je igrom slučaja bila sekretarica režije na mom serijalu "Dosije zatvor". To je bio jako nezgodan period u mom životu, radio sam dva posla da bih uopšte preživeo u to vreme, radio sam u ANEM-u i u RTS-u, i to kao honorarac mislim. I sve je to prošlo, mi smo završili taj projekat. I mene ta koleginica, koja me je upoznala sa Marijom, zamoli, jer ima drugaricu koja bi želela da je neko obuči jedno dve-tri nedelje da bi radila u medijima. I ja sam sve vreme bio: "Jao, rado, ali ja sam stvarno u haosu." I nakon četiri-pet puta što me je pitala za nju ta koleginica, ona mi vikne: "Donela sam ti biografiju i da vidiš šta je sve radila u životu i da proveriš šta je zanima od oblasti." I ona kako je otvorila rokovnik, sa jedne strane njen CV, a s druge strane Marijina slika, a ja kao iz topa kažem: "Počinjemo!" A ona kaže: "Nemoj da te sanjam!" I ja prvi put kada sam se video sa Marijom, ja sam njoj na kraju večeri rekao: "Mi imamo problem, ja sam se zaljubio." I onda sam kasnije kod drugara rekao: "Upoznao sam suprugu." I oni mi kažu da ako sam ja upoznao suprugu, da će se i svi oni oženiti. I tako da sam ja njoj to odmah iskreno rekao, ali smo mi počeli da se zabavljamo tek posle 11 meseci i ubrzo posle toga smo se i uzeli.

Marija i ti imate ćerku. Ćerke za svoje idealne buduće momke ili supruge, često gledaju ideal muškarca po svome ocu kako se on ophodio prema svojoj ženi.

Da li smatraš da tvoja ćerka pred sobom ima dobar primer kako muškarac treba da se ponaša u porodici i kako treba da se ophodi prema svojoj supruzi?

– Ono što je dobro, ja mislim da je Sofija zadovoljna kako se ja ophodim prema njenoj majci. I mislim da je ta stvar kod nje izgradila čvrste stavove da muškarci ne smeju da se ophode loše prema ženama, da nema grubosti, svađe se dešavaju u brakovima, ali da ona gleda kako se Marija i ja vređamo - to kod nas nema. Mislim da smo uspeli da u nju usadimo nultu toleranciju na loše ponašanje prema ženi. S druge strane, ona je rasla u takvoj porodici da je usadila da ni ona ne sme da radi ono što ne želi da drugi rade njoj.

Kada ti je bilo najteže kada si radio neku priču za emisiju "Dedovina"?

– Teško je, kao kada smo mi radili jednu priču, u toj porodici je dete koje se izlečilo od karcinoma... I za nas je tužna informacija kada dobijamo informaciju da je borba ponovo, da je taj dečak opet u istoj borbi, e to je strašno. I inače "Dedovina" je više fizički težak posao. To je po 12 sati dnevno fizičkim posla. Za mene je mnogo psihički bila teža priča kada smo radili serijal "Zadnja kuća Srbije". Jer ta emsiija je prvi put pokazala koliko Srbija umire, ne rađa se i koliko narod odlazi. Više dana posle puta mi je trebalo da se oporavim, nego broj dana koliko sam proveo na putu. Vi kada odete, vi samo gledate da vaša država kopni, a "Dedovina" je pozitivna priča i poruka ljudima da sačuvaju imanje svojih predaka, jer nikada se ne zna kada će im biti ponovo potrebno. I uvek ima taj neki pozitivan ishod i zato mi nije teško da radim "Dedovinu".

Kako godine odmiču, sve su udaljeniji članovi porodica. I to ne samo bake i deke i unuci, već čak i deca i roditelji. Da li kroz ovu emisiju uspevate da ukažate i na te veze koje su važne da se očuvaju? Ne samo uža porodica, nego da se sačuvaju mnogo šire porodične veze?

– Za mene je najveći uspeh... Ja nikada nisam imao običaj da se slikam za magazine kao TV lice, jer smatram da u tim pričama nemam šta da ponudim. I ako me prepoznaju na ulici, to za mene nije neki događaj. Međutim, ono što me oduševljava je to što deca žele da se slikaju sa mnom, to me oduševljava, a mi nije pokazatelj da sam ja njima mnogo u životu važan, već da oni gledaju "Dedovinu". To je nama dokaz da smo mi uspeli da dopremo do njih, da oni nađu tu vezu između sebe i onih pre njih. To je upravo to što si me pitao. Oni gledaju i zato što se tu nešto pravi, nešto se pravi novo, jer za mene je ta bolna priča ne taj odlazak ljudi, već umiranje nacije. Nama treba neki fundament i da se obnovimo kao narod. E zato mi jedan od narednih mojih projekata morao da bude promocija rađanja. I znamo da je sve veća empatija čak i među komšijama. A s druge strane ova emisija ukazuje i na tu vezu između komšija, jer oni svi zajedno pomažu da se popravlja kuća.

Nekada ljudima nije bilo potrebno za sve da angažuju radnike, već bilo je dovoljno komšije jedni drugima da pomažu, bilo da je u pitanju utovaranje drva u šupu ili da su u pitanju neki radovi na kući ili u polju...

– To je u stvari centralni motiv, jer to pokazuje da se nismo otuđili potpuno. Najviše se radujemo, kao što smo sada imali, kada se njih 40 organizovalo da pomogne zbog ljubavi prema nekome. Ne živimo mi kao domaćice sa Beverli Hilsa da plaćamo sve, da plaćamo za svakog radnika... Naši dedovi su bili pametniji. Lakše je da ja pomognem komšiji, pa da onda on posle pomogne meni. Sve je nenormalno skupo, i lakše je ovako da ti pamtiš, pa da vratiš.

Je li se porediš nekada sa Tamarom Grujić i emisijom "Radna akcija sa Tamarom"?

– Ja te sve emisije koje su humanitarnog karaktera maksimalno podržavam. Tamara ih najduže radi i ona je gomilu tih poslova uradila i pomogla mnogim porodicama, kao i što imate organizaciju "Srbi za Srbe", koja vam kamera pomaže mnogima. To su sjajne akcije.

Je li ti se dešavalo da nekada dođeš na snimanje i da radite i onda pogledaš i konstatuješ da ovome nema spasa i da tu ne može ništa da se popravi. Je li ti bude žao tada?

– Jeste, imali smo jednu priču u Crnoj Travi, e to je bio više slučaj za Tamaru nego za nas. Jednostavno mi smo tada bili iskreni, da mi to ne možemo da izvedemo, jer ako ti neko kaže da ne može da dovede više od petoro ljudi na mobu jer je pasivan kraj, i ti treba da mu daš 3.000 evra za radove, a njegovi radovi su realno za 15.000 evra sa 20 ljudi. Dakle, bolje da budeš iskren i da kažeš da ne možeš to da uradiš.

Je li ti bude žao tada?

– Kako da ne bude, ali nismo mogli da dajemo lažnu nadu jer mi to ne možemo da izvedemo.

"Dedovina" je jako dobro gledana, pa i emisije kao što je "Sasvim prirodno", pa i ta pomenuta Radna akcija sa Tamarom". Koliko to pokazuje da ljudi sve više žele da gledaju zapravo emisije u kojima prepoznaju svoj život, a ne emisije koje se bave temama kao da ono oko njih ne postoji?

– Mediji imaju problem, to je problem za sve medije. Vreme one proste zabave je prošlo, prosta primitivna zabava, to vreme je prošlo. Svi mi koji izginemo na terenu, publika nas nagradi. Jer to su emisije koje se rade na terenu, bilo da radi Joca (Jovan Memedović), Tamara, Branko Stanković iz "Kvadrature kruga"... Imaće mediji problem jer publika želi da mi malo izađemo napolje, da prikažemo šta se dešava oko nas, a mi imamo sve manje ljudi, a to znači i sve manje sposobnih ljudi da donesu nešto zanimljivo.

Bonus video:

(Espreso/M.V.)