Ko je bila desna ruka omiljene Srpkinje? Ljilji Dobrica Ćosić čuvao leđa, a devedesete je ovako preživela

Ljilja Jorgovanović, srpska novinarka i tekstopisa sa čuvenom Marinom Tucaković napisala neke od najvećih hitova domaće muzike. U jednom intervjuu za Kurir Ljilja se prisetila zajedničkog života i saradnje sa ženom koja je ostavila neizbrisiv trag u domaćoj muzici.

Novinarstvom ste počeli da se bavite u Studentu početkom osamdesetih. Kako pamtite te dane?

- Kao vreme kad sam bila najgluplja i najsrećnija, puna snage da se borim za svoje zablude. U to studentsko glasilo uglavnom su dolazili oni koji nisu imali dobre veze da pišu za "ozbiljne" novine, deca provincije željna da osvoje Beograd i svet. Ništa nisam želela da osvojim, pa ništa nisam ni osvojila. Borili smo se za pravdu i jednakost, branili sirotinju od bogataša socijalističkog kalibra, levičari s bradama do pupka i devojke koje se nisu šminkale ni doterivale. Iako su motrili na nas, znala sam da smo nebitni, kao da smo obdanište u kome nas gledaju vaspitačice. Zato nikad nisam volela omladinsku štampu, a ni studente kao privilegovani sloj društva. Broz je tek umro, krenule su grozne nestašice praška, kafe, higijenskih uložaka i restrikcije struje, a studenti su u mraku protestovali lupajući u šerpe. Dobili su struju. Ali samo za sebe. Pamtim da sam radila s neviđenim likovima, svi su za film: Momčilo Petrović, Branko Maširević, Stevo Batić, Dejan Đurović, božanstvena Tanja Nikolovski...

Karijeru novinara nastavili ste u novinama Mladost.

- Jugoslavija se raspadala na naše oči, a Mladost je bila jugoslovenska omladinska redakcija, sa urednicima iz cele Juge. Svađala sam se sa omladinskom štampom Hrvatske i Slovenije, Poletom i Mladinom. Slutila sam da kroz njihove tekstove ove dve republike guraju svoje stavove za otcepljenje. Uživala sam da ih vređam. Putovala sam i pisala o nacionalizmu sedam i po godina, a onda je došao Milošević i stavio tačku na Mladost. Koji intervju ili članak biste izdvojili iz tog perioda da vam je ostao u sećanju? - Nikad neću zaboraviti osvećenje crkve u Jasenovcu, dolazio je patrijarh German. Voz iz Beograda stao je pred svitanje na neku poljanu u Novskoj, a iz voza su kroz maglu silazili ljudi u šajkačama i opancima, rodbina pobijenih. Hrvatske vlasti nisu hteli da otvore hotel "Sava" i smrzavali smo se dok sunce nije izgrejalo. Prvi put sam tamo odgledala dokumentarac o Jasenovcu i život više nije bio isti. Posle je Aleksandar Tijanić odvezao Milomira Marića i mene u hotel "Interkontinental" u Zagrebu. Horor i luksuz su se pomešali, a tako je vala i danas. Napisala sam tekst sa naslovom: "Bog i Hrvati. Tko još?" Sećam se i putešestvija po Kosovu s Momčilom Petrovićem i foto-reporterom Vladom Mirićem. Sišli smo u rudnik "Trepča", na poslednji, dvanesti horizont. Bili smo polumrtvi kad smo izašli. Azem Vlasi nam se podsmevao na fini, albanski način. Jeli smo najbolje ćevape, pili super "prizrensko pivo" i napisali teško đubre od teksta. Najzad, tu je i intervju s Dimitrijem Rupelom, vatrenim slovenačkim borcem za otcepljenje, univerzitetskim profesorom i engleskim đakom, koji nije hteo da razgovaramo na srpskom, iako ga je, naravno, govorio. Predložio mi je slovenački ili engleski. Toliko je držao do toga da mi se smučio. Svečano je izjavio da Slovenija ostaje u Jugoslaviji sledećih deset godina, a za godinu i po su završili posao. Došao je desetak godina kasnije u Beograd kao ministar spoljnih poslova, na otvaranje "Merkatora". Pričao je srpski jer pare su pare.

Kako je bilo raditi u Srpskoj reči devedesetih?

- Teško i stresno. Od Jugoslovenke sam postala Srpkinja, ono što i jesam. To su bile privatne novine naklonjene Srpskom pokretu obnove, motoru opozicije protiv Miloševića. Osim paljbe po Miloševiću, ove novine objavile su apsolutno najbolje tekstove o egzekuciji Jugoslavije, motivima građanskog rata, učešću stranog kapitala i licemerju Zapada. Sve je to ostalo u senci "partijskog" i "četničkog". Nema veze. Tada sam konačno shvatila odakle vetar duva, šta i zašto prolazi, i da je udaranje po Miloševiću maskarada za sva buduća vremena. Kroz redakciju su prošli, a i pisali, najveći opozicionari tog doba, od Šešelja do Đinđića. Honorari su bili redovni. I ja sam tu radila honorarno kao urednik gotovo osam godina.

U Njuzviku ste pisali o tome da vam se Dobrica Ćosić udvarao dok ste radili intervju, iako je bio 30 godina stariji od vas. Jeste li mu uzvratili simpatije?

- Uzvratila sam mu, ali mi se nije udvarao, niti sam to napisala. Udvarače i ljubavnike opisala sam u stihovima za pevače. Ćosić se postavio kao neka vrsta mog mentora, malo mnogo starijeg brata. Bio je poznat po tome. Družili smo se i pomagao mi je da dođem do važnih ljudi. Osetila sam šta znači imati leđa, makar na nekoliko meseci. Nikada s ljudima iz vlasti nisam ni kafu popila privatno. To je loša karma.

Za Njuzvik ste intervjuisali Šemsu Suljaković, to je bio jedan od najčitanijih intervjua na portalima te godine. Kakav utisak na vas je ostavila Šemsa, osim onoga što ste opisali u tekstu?

- U Njuzvik sam došla 2015, posle 14 godina pauze od novinarstva. Vratila sam se da ispunim snove i pišem za franšizu najboljeg američkog nedeljnika koji sam obožavala kao devojka. Šemsa mi je došla kao nagrada nakon strašnih napora da svake nedelje na deset novinskih strana držim pažnju čitalaca. Odmah sam osetila ženu iz naroda, kakva sam i ja. Snimala sam je telefonom, nikad se dotad nismo čule ni videle. Toplo biće, naše, svoja na svome, ništa ne krije, ne glumi, još je u njoj vatre i sevdaha, a pričala je kao sa sestrom rođenom. Šemsa je po meni prava gospođa. Kasnije mi je slala čestitke za Božić.

Kako bi izgledala idealna redakcija ako biste je vi napravili, koga od novinara biste pozvali u tim?

- E, "da sam ja netko", pozvala bih sve! One koje ljudi vole da čitaju i one koje mrze, sve! Da me oduševljavaju i nerviraju, i da pišu šta god požele. Nekad sam bila stroga, tako da bih birala ljude kao paradajz na pijaci. Više ne. Obavezno bih zvala Milovana Brkića. Bilo bi mesta i za AI, veštačku inteligenciju. Možda bi on objasnio zašto ovako lepo živimo. Umesto da plaćam prepisivače, debelo bih platila one koji umeju da pišu za debelo papirnato izdanje. Vratila bih u život print i malo dostojanstva u novinarsku profesiju. Pa kom opanci, kom obojci.

Krajem devedesetih počinjete da pišete tekstove za pesme mnogim velikim imenima na estradi. Kako ulazite u taj posao i otkada pišete pesme?

- Ušla sam slučajno i na velika vrata, kao saradnica Marine Tucaković. Moj bivši muž odrastao je s Marinom u istoj zgradi i družili su se u detinjstvu. Stalno je govorio da ga podsećam na Marinu. Poznavale smo se površno, birajući kod nje odeću od šanera. Prodala sam joj i svoje svadbene cipele. I kada više nismo mogli da živimo od novinarstva i džeza, poslala sam joj 1997. po mužu tri teksta. Ona i Brega upravo su radili na Čolićevom albumu "Kad bi moja bila". Odmah su uzeli delove koji su im se svideli i potpisali me na dve pesme. Otišla sam da se vidim s njom. Leškarila je u spavaćici i dok je ona čitala još dva teksta koje sam donela, ja sam probala njene žute cipele "karl lagerfeld". Rekla mi je: "Sve je dobro. Lepo ćemo sarađivati". Popile smo po rakiju i već iste večeri poslala mi je kasetu s nekim pesmama.

Kako je izgledalo to kada vi i Marina pišete tekstove, jeste li taj posao radile zajedno ili ste jedna drugu dopunjavale, recimo, jedna napiše tekst pa druga dopuni ili popravi?

- Kad sam počela da radim s Marinom, odmah sam sujetu bacila u đubre i više je odatle nisam izvadila. Divila sam joj se i slušala je u svemu. Počeo je naš prećutni dogovor da radimo kako ona kaže i potpisuje me gde želi. Isprva smo pisale kod nje svake večeri, i do četiri ujutru. Jednom smo uradile četiri albuma za mesec dana. Mislila sam da je to normalno - a nije. Ona bi započinjala, ja nastavljala, pa ona prepravljala. Ili bi ona napisala refren, a ja strofe. S vremenom su se uloge menjale, mešale, razmenjivale smo ideje telefonom, tokom ručkova, u šopingu... Simpatično je kako smo, recimo, pisale tekst "Gore od ljubavi". "Šta, jebem mu, može da bude gore od ljubavi?" pitale smo se. I uvek bismo našle rešenje. I nisam ja pisala za pevače. Pisala sam za nju, njoj da se svidi. To je to, trajalo je skoro 25 godina.

Posle Marine sarađivali ste i s Laćom. Po čemu se on kao umetnik razlikovao od svoje majke?

- Laća je nasledio Marinin i Futin talenat. Vrteo se oko nas kao mali, sve upijao. Od majke se razlikovao po modernijem rečniku i slengu, bio je dete svog vremena. Mrzeo je rimovanje, voleo jednostavnost i samo jedan, ključan stih. Sećao se kako smo Marina i ja dušu ispuštale za svaki red, sve je moralo da bude "skupo", bez opštih mesta, originalno, drugačije. Laća je bio opušteniji i nije hteo toliko da se muči. S njim sam sarađivala pred kraj Marininog života i nakon njene smrti. Mnogo je patio za njom. Imali smo velike planove, što na rečima, što na delu. Nedostaje mi, mnogo. Često ujutro pustim njegove glasovne poruke, samo da mu čujem glas.

Neizbežno pitanje je odakle inspiracija za stihove?

- Od svukuda, što bi rekao Kusta. Živelo se, volelo, očajavalo... I najbedniji trenutak inspiriše. Prosto si nabaždaren da razmišljaš na taj način. Dok kuvam, seckam luk, slušam taksistu, gledam film, čitam poeziju, pričam sa sestrom, razgovaram telefonom... Samo iskrsne niotkuda rečenica za koju znam da je dobra. Nekada su se izlivale kao nabujala reka. Sad moram da kopam duboko. Mlađe generacije često citiraju vaš stih "Uz viski topao dabogda propao", koji peva Milica Pavlović. Koji vaši stihovi su vama zanimljivi i lepi? - Ima ih mnogo, časna reč. Najlepši stihovi su mi oni koje niko neće da peva. Volim ono što sam pisala Leontini, Jeleni Tomašević, Željku Joksimoviću, Aleksandri Radović... Unela sam dosta crnila u tekstove, danas je to valjda krindž. Nekad pevušim: "Tu, gde pogled padne tvoj, sve na meni ozdravi i nekako se popravi ovaj ružni svet"... To je iz pesme "Nije mi dobro" Svetlane Ražnatović. Ako odlučim da otvorim Instagram, objaviću većinu onog što sam napisala. Radi se o velikim pesmama koje su preživele test vremena.

Ko vam najviše sa estrade prija za rad?

- Onaj ko me ne pritiska i ne nervira. Džabe sve pare ovog sveta ako ti je nož pod grlom, ode zdravlje. Milica Pavlović mi prija jer do detalja zna šta hoće. Većina pevača su uljudan, dobar svet. Traže ljudi tekst s kojim će da zarade, razumem ih. Krvav je to posao. Najslađe sam pisala a Marinom, Severinom i Bregovićem. Lagano, veselo, strasno, pakovali smo album dve godine. Čim krenemo da šlajfujemo, Goran prekine. Tako se radi, pogotovo kad pišeš na muziku. Keba je najinteresantniji lik, neviđeno muzikalan.

Da li je istina da ste strastveni gejmer, odnosno da volite da igrate igrice?

- Tačno je. Video-igre volim najviše na svetu. Spasle su mi mozak, nervozu, leče me. Mogla bih danima da igram. U pitanju su masivne, teške igre koje me izmeštaju iz realnosti. Igram ukrajinski "Stalker", po motivima Tarkovskog. Lutam po radioaktivnoj zoni, posledici Černobilja, ne znam ko sam, ali imam misiju. Više puta odigrala sam trilogiju "Mass Effect", u kojoj sam komandant vasionskog broda, a tu je i čarobni "Diablo 3". Trenutno nemam vremena ni za jednu, jer ako uđem u "Stalkerovu" zonu, teško izlazim. Gejmerka sam 30 godina i nedavno je moj sin rekao taksisti: "Mama me je navukla na igre." Nikome se neće ovo svideti, ali ja sam uspešno završila roditeljski posao.

Imate li još neki hobi?

- Gledam trke motora, Moto GP. Navijam za Marka Markesa.

Bonus video:

(Espreso/ Kurir/Prenela:M.S.)