JUGA JE UZDIZALA DO NEBESA, A ONA PROŠLA KROZ PRAVI PAKAO: Ludo je VOLELA jednog čoveka, a onda je usledio KRAJ

Dramska umetnica Dušica Žegarac jedna je od jugoslovenskih glumica čiji život je bio ispunjen usponima i padovima, smenom ogromne sreće i još veće tuge.

Zbog toga mnogi kažu da bi upravo njen život mogao da posluži kao inspiracija za film, koji bi sigurno ušao u trku za Oskara.

U svojoj bogatoj karijeri ostvarila je preko 60 uloga, zbog kojih je sa pravom nosila epitet velike umetnice. Sa svega 16 godina ispunio joj se san o kojem mašaju najveć svetske zvezde - otišla je na Kanski festival.

Sudbina ju je povela put glumačkog života

Kao tinejdžerka Dušica je dane provodila na beogradskim ulicama. Jednog dana dok se vraćala s probe orkestra harmonika i prolazila pored Terazija, ugledao ju je asistent reditelja Francea Štiglica Krešo Golik. Već na prvi mah je shvatio da bi ona bila odličan izbor za za ulogu u filmu "Deveti krug" (1960).

Otišla je na probno snimanje u Zagreb i od tada se njen život vrtoglavo menja. Zarad glume je žrtvujovala studije medicine, ali zbog toga nije zažalila.

Dušica je rođena u Beogradu 1944. godine. Kao srednjoškolka slučajno je zapažena i angažovana za glavnu ulogu progonjene Jevrejke u filmu "Deveti krug" (1960), za koju je nagrađena na festivalu u Puli.

Uloge su se nizale, odigrala je značajne uloge u ostvarenjima "Stepenice hrabrosti" (1961) i "Saša" (1962), te 1962. godine upisuje glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Nakon dužeg razdoblja bez angažmana, od 1966. godine i uloge u filmu "Tople godine“ (1966) Dragoslava Lazića, gradi stabilnu karijeru.

Kako je odrastala i sazrevala kao glumica pristigle su i ozbiljne koje su je učinile jednom od najpoznatijih i najpopularnijih glumica tog vremena. Među njima su bili "Buđenje pacova" (1967) Živojina Pavlovića i "Pošalji čoveka u pola dva" (1967) Dragoljuba Ivkova.

Igrala je i u filmovima "Nemirni" (1967) Kokana Rakonjca, "Variola vera" (1982) Gorana Markovića, "T.T. sindrom" (2000) Dejana Zečevića, "Ljubav i drugi zločini" (2008) Stefana Arsenijevića i mnogim drugim.

Kako je porodica Dušice Žegarac dospela na Goli otok?

Dušici je porodica bila veoma važna. Živeli su na Dedinju, a ona je u svojoj autobiografiji objasnila da joj nije lako palo da se uklopi u to okruženje. I dok su drugi izlazili i bili deo žurki o kojima je brujao grad, ona je imala potpuno drugačije pretenzije.

Bila je posvećena svojoj porodici, za koju je pričala da ima "jasan, čvrst sistem i moralnih i porodičnih vrednosti na koji se oslanjala". Kako je pričala, cenu svojih "političkih zabluda" njeni najbliži su platili "godinama provedenim na Golom otoku", ali ih nikada nije čula da se odriču svojih ideja i vere u humanije društvo.

Kroz njihove patnje i ona je osetila muke Golog otoka iako sama na njemu nije bila.

Detinjstvo joj je ostalo u lepom sećanju upravo zbog vrednosti, koje joj je porodica usadila, a kako je tada otkrila nije se libila da radi, te je već sa 16 godina ušla u svet odraslih.

- Značajno mesto u formiranju i dovršavanju onoga što su mi roditelji dali u nasledstvo imala je činjenica da sam vrlo mlada počela da radim, sa samo 16 godina. Rad, obaveze, odgovornost, disciplina i profesionalno jasno definisana uloga u zajedničkom naporu da se jedan posao obavi, bili su važni činioci koji su uticali na moje odrastanje i sazrijevanje kao glumice, i što je mnogo važnije, kao osobe. Za to su zaslužni mnogi ljudi s kojima sam radila, i ja o njima govorim u svojoj knjizi - rekla je u pomenutom intervjuu Dušica Žegarac.

Dušica se zaljubila u jednog momka iz Lisabona Pedra Masana de Amorima i kao što biva, u početku je sve izgledalo savršeno.

Njen suprug želeo je da se vrati u rodnu zemlju, pa je Dušica pristala da zasnuju porodicu u Lisabonu. Osećala se kao stranac u zemlji, u kući Pedrovih roditelja, a nikako nije uspevala da se bavi svojim pozivom iako se Pedro tome nadao nakon što Dušica usavrši jezik.

Ipak, kasnije su imali ogromne probleme zbog nepremostivih kulturoloških razlika, pa je i brak "pukao" .

- Moja “Lisabonska priča” će i dalje ostati moja. Previše je intimna i ne pripada samo meni, deo je života i moje dece. Ta priča je oduvek intrigirala i zanimala ne samo filmski svet. Oduvek sam znala da to ne mogu da sprečim ili kontrolišem, ali sam mogla da je ignorišem. Priča spada u jednu od onih koja se zove nesporazum. Ali i nezrelost i kulturološke razlike. Pedro je studirao i živeo u Beogradu deset godina - pisala je ona, pa je dodala:

- Bili smo zajedno nekoliko godina i planirali budućnost. Ali onda su počeli problemi. On je dolazio iz ugledne portugalske porodice u kojoj se znalo gde je ženi mesto. Ovde, u Beogradu, ja sam radila i bila slavna, a on je bio moj suprug, a onda i otac moje dvoje dece. U početku je sve to funkcionisalo, ali s vremenom se pokazalo da to nije tako jednostavno.

Od 1970. do 1975. godine su bili u braku, a onda je svako krenuo svojim putem. Nakon toga glumica je odlučila da se sa sinom Franciskom i ćerkom Tatjanom vrati u Beograd.

– Ja sam bila ta koja je trebalo da se prilagodi i uklopiti u porodicu i njihovo shvatanje braka. Bila sam neko koga ne poznaju, strankinja, i još glumica. Ova stara portugalska porodica bila je tradicionalna i konzervativna. Posle dve godine neizvesnog i turbulentnog života između Beograda i Lisabona bilo je jasno da se brak raspada, da nećemo moći dalje zajedno – rekla je jednom prilikom ona.

Usledila je borba za starateljstvo, u kojoj je glumica pobedila.

– Posle niza nemilih situacija i događaja morala sam ući u borbu za decu. Posle dve i po godine uspela sam da ih vratm u Jugoslaviju i dovedem kući. Pre nego što sam krenula u tu najvažniju bitku, ljudi su mi govorili da dignem ruke, da život ide dalje. Ma, kuda dalje? Meni bez njih života nije bilo! I uspela sam – rekla je glumica u intervjuu za Café24.

– Ostao je samo fado i ona lepa portugalska pesma kao lajmotiv mog života. Kuda će me taj život odvesti, videćemo – rekla je po povratku u Jugoslaviju.

Bonus video:

(Espreso/Glossy/prenela.B.S.)