VELIKA ISPOVEST VLASNIKA HITA "CRNA GOLUBICE" Progovorio o ESTRADI i VELIKOJ TRAGEDIJI zbog koje se POVUKAO

Pevač Slaviša Vujić je svoju karijeru započeo sa samo 13. godina, krajem osamdesetih snimio je prvu pesmu, a već devedesetih i početkom dvehiljaditih važio je za jednog od najpopularnijih pevača na prostorima bivše Jugoslavije.

Hit pesma „Crna golubice“ obeležila je njegovu karijeru, a Slaviša se nakon smrti supruge 2010. godine povukao iz javnosti i odlučio da smanji broj nastupa.

Sutra, 25. decembra, u Centru za Kulturu „Vlada Divljan“ on će održati prvi solistički koncert u svojoj karijeri.

Kako je izgledalo vaše odrastanje na Kosovu?

„Odrastao sam na Kosovu i od malena sam maštao da budem pevač, bio sam deo kulturno-umetničkog društava „Jovan Kojić“. Mislio sam da sve znam, maštao sam o tome da budem televizijski pevač. Na koncertu „Južnog Vetra“ sam upoznao Kemala Malovčića, prišao sam mu i pitao ga da li želi da me čuje kako pevam i da mi kaže da li znam? On mi kaže ‘hajde otpjevaj nešto’, a ja mlad, pun treme i energije. Rekao mi je da ne pevam loše, da dođem u Beograd, naći će kafanu u kojoj ću da pevam. Dao mi je broj telefona, a ja kući nisam imao ni telefon, pa sam išao u varošicu u Kosovsku Vitinu, više puta sam ga zvao, on mi se javio i kaže mi da me se seća. Selo je govorilo da sam lud, pitali su se šta ću ja u Beogradu.“

„Možda je selo i bilo u pravu, ali to je bila moja želja. 15. avgusta davnih godina ja sam došao u Beograd, stigao sam u 03:30 časova na autobusku stanicu, sačekao sam jutro i pozvao Kemala. On je došao po mene, i odveo me u Sremčicu u jednu kafanu, a ta kafana je bila problematična, bilo je tuče i mi smo baš tad naleteli, pa smo otišli u drugu kafanu. A ta druga kafana je isto kaubojska, ali je Kemal bio jako dobar sa tim gazdom. Spavao sam u jednoj sobici, pevači i muzičari su dolazili lepo i svečano obučeni, a ja mučenik nisam imao garderobu. Tu su dolazili Sinan Sakić, Šaban Šaulić, Buca, Toma Zdravković, Šeki Turković. Toma mi je rekao da ću biti velika zvezda, a ja sam mislio da mi to govore samo da bi me otkačili. Tu sam naučio dosta pesama, publika koja je tu dolazila je postala kao familija, ja sam imao puno obožavalaca iz Batajnice, iz Zemuna, svi su mi govorili da ću biti zvezda.“

„Kada sam počeo da se zabavljam sa bivšom zenom ona mi je govorila da sam u gradu već popularan, ja nisam verovao. U toj kafani sam pevao sedam dana u nedelji, od 19 časova do sedam ujutru, osam, devet, retko kad se noć završavala u četiri ili pet ujutro. To su bile četiri garniture gostiju, dolazili su autobusima. Taj period mi je bio najzabavniji u životu, u toj kafani sam završio tri fakulteta. Bilo je pametnih ljudi, voleli su se i poštovali, čini me srećnim kada sretnem ljude iz tog vremena. Puno sam radio. Pevao sam ‘Raspevane jeseni’ i Posela…“

Koliko dugo ste bili u toj kafani?

„Od početka, pa dok nisam postao zvezda, pa i kao zvezda sam malo pevao.“

Upoznali ste Radeta Vučkovića tada koji vam je kasnije radio prvi album?

„On je jedne noći došao sa Šabanom Šaulićem, rekao mi je ‘mali, dođi da ti ja napravim ploču’. Ja nisam mogao da verujem. Družili smo se u tom periodu, on je znao koja pesma kome može da legne, međutim ja sam na prvoj ploči imao dve pesme, ali nisu prošle jer sam bio jako mlad i nisam imao para. Izdao sam pesme za ‘Vojvodina Koncert’, ali to su bile neke dečije pesme, šaljive. U to vreme nisam imao para da finansiram pesme za RTS, Diskos ili tako neke velike produkcijske kuće. Snimio sam onda jednu pesmu, za koju su posle svi rekli da su oni prvi snimili, Rade Vučković je par puta rekao da je to moja pesma. Reč je o hitu ‘Nisam te se nagledao’, pesma je izašla 1987. godine.“

Devedesetih godina ste već bili popularni, snimali ste pesme.

„Posle prve ploče se desio cirkus u državi, Rade i ja smo taj prvi album odneli kod Stanka Terzića, on je to odbio, Rade i on su bili prijatelji, a ja sam bio mlad dečko, ništa nisam znao. Rade je pozvao ‘Diskos’ i oni nisu odbili Radeta, ali nisu čuli kako to zvuči. Ja sam nakon toga otišao u Novi Sad, pevao sam u jednoj kafani. Nisam imao para tada da bih promovisao pesme, a trebao si da znaš i urednike na radiju. Tada sam počeo da radim sa pokojnim menadžerom Željkom Rašetom, on je znao sve njih, i kada su pustili moju pesmu prvi put na radiju 101, ja sam preko noći postao zvezda i dobio cenu. Više nisam radio za bakšiš, radio sam za cenu.“

Kolika vam je bila cena tada?

„To je bilo drugačije vreme, zarađivalo se više nego sada, to je bilo vreme Ante Markovića, imao sam cifru pet hiljada maraka, bez ikakvih papira. Dođeš, staviš pare u džep i tako. Bilo je i uspona i padova, proživeo sam život, ali kada bih se ponovo rodio, voleo bih da opet bude sve isto.“

Otvoreno ste pričali o alkoholizmu.

„To je period mog života, ja sam to lepo nosio. Sada kada bi pio, poludeo bih, a tada nisam mogao da sedim sa boemima, a da ne pijem. Bilo je ljudi koji su mi želeli dobro, a bilo je i onih koji su me tapšali po ramenu i nisu mi želeli dobro. Svako od nas mora da prođe to kolo i da kaže družio sam se sa ovim i onim.“

Uvek volim da ugostim ljudi koji su karijeru počinjali osamdesetih i devedesetih, jer su počinjali na neki drugi način nego danas.

„Ja sam se dosta mučio, ložio sam i vatru u toj kafani, prao čaše, bio dnevni konobar, tako da sve što pričam ne foliram se i nemam čega da se stidim. Imao sam priliku da uzmem deo tog kolača i budem popularan, pa ne mogu večno da imam 20. godina.“

Kada ste upoznali Vašu bivšu suprugu?

„Kada sam bio kafanski pevač, ona je završila školu, došla iz Bosne, prvo smo bili drugari, pa smo onda započeli vezu. Dobili smo dva sina, živeli smo nevenčano. Ona je meni pomogla, rekla mi je da je bolje da nađem stan u Beogradu, da ne bih putovao do kafane i do studija, ja sam razmišljao, šta ću u Beogradu. Zarađivali smo puno novca, mislim da sam više para zarađivao kao kafanski pevač, nego kao zvezda. Ja sam uvek bio šef, brinuo se o razglasu, o svemu, ako nisi adekvatno obučen ne možeš da pevaš, ako nisi odgovoran gazda ti kaže da više ne dolaziš.“

Rekao bih da je vaša žena imala tolerancije za sve?

„Moja žena je bila super lik, možda je i zbog mene umrla, ja sam bio budala u to vreme. Neodgovoran sam bio prema sebi, žao mi je što se sve to tako desilo. Od kad se razbolela ja sam bio pored nje stalno, nisam mogao da joj pomognem, umrla je od karcinoma. Tu bolest niko nije preživeo, tako je možda moralo da bude. Teško je bilo živeti sa mnom.“

Iz te vanbračne zajednice imate dva sina?

„Mlađi se zove Nemanja, a stariji Bojan. Bili su mali kada je supruga preminula, to je bilo nevreme u glavi, a onda me pitaju ‘hej, gde si, nema te’. Tada sam prestao da pijem jer me je žena zamolila, rekla mi je ‘ti si dobar, ali si za sebe najgori, obećaj mi da nećeš da piješ’. Ono što mi je rekla tako mi se dešavalo i dešava mi se u životu.“

Kako ste uspeli da izvedete decu na pravi put?

„Ima tu dosta grešaka, detetu treba i otac i majka. Ja sam putovao po turnejama, po tri meseca, pa šest i to su sve veliki nedostaci. Supruga je morala da radi, a ja sam morao da ih skučim od tih para. Da sam imao sponzore možda bih drugačije živeo, možda bih ranije pravio koncert.“

Kako ste smogli snage da nakon smrti supruge izađete na scenu?

„Jako teško, jedno vreme me nigde nije bilo, mogu da kažem da sam pobedio opet sebe. Morao sam da nastavim da živi, pomognem deci, jer šta bih onda uradio, ništa.“

Bonus video:

(Espreso/Nova/Nemanja Vasiljević Prenela I.R.)