LAUŠEVIĆ JE PRE SMRTI RAZOTKRIO MEDICINSKU SESTRU! Detalje opisao u svojoj KNJIZI, sve se dešavalo u ZATVORU

Slavni glumac Žarko Laušević preminuo je 15. novembra, a juče povodom njegove smrti održana komemoracijija u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a potom i kremacija na Novom groblju.

Pored članova porodice, veliki broj Žarkovih prijatelja došao je da se oprosti od velikog glumca.

Žarko Laušević rođen je na Cetinju 19. januara 1960. godine. Krajem sedamsedestih upisuje FDU u Beogradu, u klasi Minje Dedića, a generacija u kojoj je studirao važi za jednu od najboljih.

Nakon akademije usledili su mnogi Lauševi uspresi, veliki broj uloga, nagrada i priznanja za rad.

Godine 1993. u kobnoj julskoj noći njegov život se menja iz korena kada je nakon sukoba usmrtio dva mladića, a trećeg ranio.

Od tog momenta slavni glumaca postaje jedna od glavnih tema medija, ali ne zbog svojih uloga već zbog dela koje je počinio.

Laušević je vreme provedeno u zatvoru opisao u svojim knjigama, a tu se neretko mogu pročitati i njegove uspomene i sećanja pre robije. Međutim, glumac je zapisivao i većinu situacija koje su mu se dešavale iza rešetaka.

Tako je u trećoj knjizi "Sve prođe, pa i doživotna" opisao jedno sek*alno iskusto koje je doživeo upravo u zatvoru. U nastavku možete pročitati odeljak iz pomenute knjige.

"Bilo je to pre nekih dve i po godine. Centralni zatvor u Beogradu. Možda najteži period mog dotadašnjeg robijanja. Ipak, jedna noć je bila drugačija. Nisam to i želeo na ove stranice. Hteo sam da zaboravim. Bilo je to negde oko moje slave, Đurđevdana.

Ona, ta medicinska sestra, me je, dan-dva ranije, molila za autogram... Bila je noć. Noću i sestre moraju da dežuraju. Ako nekom pozli.

Bio je moj kolega u samici broj 5. Milan Erak - Ećko. Nije mu bilo dobro. Mene je dozivao. Ja sam, po kućnom redu, morao da ćutim. Odazvao sam se, ipak. Prvo je došao debeli komandir Gojko, sa piskavim glasom, da mi objasni da ‘niki brat de mi ne pomaga ako još jedne pisnem‘.

Pokušah da objasnim - to je moj... prijatelj, bolestan...

‘Ma, će vi se naposkačem na majke, ni Radoman će ve ne izvadi!‘

‘Žare...‘, čujem ponovo Ećka. Počinje da mi ne biva dobro. Moj rođeni brat je četvrta ćelija pored moje. Iza njega Ećko. Dalje je neki Ećkov saučesnik, Stanković. Droga, nažalost. Nešto moram. Počinjem da... plačem. Iskreno.

Tiho. Isprva. Niko me ne čuje. Moram glasnije. Treća godina glume, peti semestar. ‘Ako mislite da se videlo to što ste sad uradio, to napišite u programu predstave. Inače, to niko nije ni video, ni čuo!‘, čujem Minju Dedića, našeg profesora. (Minja je bez izuzetka persirao ljudima, ali je glagol u prošlom vremenu stavljao u jedninu - ‘Jeste Vi imao se*s u skorije vreme?‘)

Moram bolje. Počinjem da jecam. Glasnije. Nema odaziva. Ećko isto ječi. Moram jače od njega. Jesam li hteo i bolji glumac od njega da budem? Setih se te ‘Okupacije u 26 slika‘. Strašan je bio. Jaučem glasnije, pozorišnije od njega...

E, sa' će padme tepanje, čujem komandira Gojka iz hodnika. Mislim se, dobro je, sad će piskavi debeli Gojko da me izudara, prebije. Nešto sam ipak, eto, kao komunista tridesetih, uradio za svog zatvorskog druga, za kolegu.

Pokušao makar, nisam ga izdao! Čekam, čujem neko došaptavanje, pa odmah zatim korake. Čudno odzvanjaju. Otvaraju se vrata. Žmurim, ko piz*a. Savijen sam u pozi u kojoj je valjda trebalo da me zatekne ‘južna pruga‘, da stvarno izgleda da mi nije dobro. Sa glavom nadole. Sa pogledom u pod. Tišina.

Čekam pendrek. Ništa. Malo podignem ‘suzni‘ pogled - vidim ženske klompe! Gledam zglobove iznad klompi. Jedino u šta sam siguran je da Gojko i pored piskavog glasa ne bi nosio to vrstu obuće.

Polako podigoh pogled. Nisam ja imao mnogo vremena. Jesam li imao izbora? Spustila se, gurnula me i svukla mi trenerku. Ležim na hladnom betonu dok medicinska sestra kreće da me oralno nagovara. A prethodno sam imao zahtevnu dramsku scenu ‘sa sve plakanje i kukanje‘.

Scena je kao u malo gorim porno-filmovima. Razmišljam, gde li je komandir? U onim najgorim pornićima on bi sad naišao i priključio nam se. Nadam se da neće. Ne! Ne mogu. I sama pomisao da bih mogao ‘u trojka s piskutavi debeli Gojka‘ potpuno mi sahranjuje libido.

‘Ne sviđam ti se?‘, prošaputa. Ima lepe, zdrave zube.

‘Mom prijatelju u petici treba pomoć.‘

‘A tebi, šta tebi treba?‘, pita me šapatom počeh sebe da ubeđujem da u stvari uopšte nije ružna. Kad je i poslednja odbrana mog tela pala, pristala i ustala, sela je na mene i kao da je na nekom egzotičnom mestu sa svim vremenom ovog sveta, počela je lagano da se ljulja i uzdiže. Jedno vreme mi je obema rukama pritiskala usta. Mislio sam da je to dodatno uzbuđuje, all sam kasnije shvatio da se bojala da nas ne čuje komandir, ili možda moj brat.

‘Šta to se tamo događe!‘ pisnu iz dubine hodnika.

‘Terapija, komandire!‘, odvoji se nervozno od mene.

Da, dala je Ućku neki bensedin, posle. I nije bila srećna, mada mislim da i nije očekivala brak od mene ni pre niti posle ovog se*sa bez srećnih završetaka. Ne bih se ni ja nešto radovao ponovnom susretu.

Te noći sam, prećutkujući ovu scenu zapisao u Dnevniku:

"Umetnost ne čini lkude boljim, samo nesposobnijim da se suprotstave realnosti. Kad se spusti zavesa nakon tog privida, postanemo još neotporniji na virus života. Ne, nisam se samozadovoljavao, posle."

Bonus video:

(Espreso)