JEZIVA ŽIVOTNA ISPOVEST OLGE JOVIČIĆ! Doživela GRUPNO SILOVANJE u 16, otac se SVESNO UNIŠTAVAO, snajka je TUKLA...

Olga Jovičić je ćerka legendarnog kompozitora Mikija Jovičića, tvorca brojnih hitova narodne muzike.

Sarađivao je sa najvećim zvezdama sa ovih prostora kao što su: Miroslav Ilić, Zorica Brunclik, Ana Bekuta, Marinko Rokvić, Vesna Zmijanac, Jašar Ahmedovski, Ljuba Aličić, Lepa Lukić... A samo neki od evergrinova su: "Sneg je opet, Snežana", kao i "Ti si lek za moju dušu", "Dođi da mi ruke greješ", "Malo po malo", "Kraj boema" i mnogih drugih. Ubedljivo najviše hitova napisao je za Šabana Šaulića.

Miki je imao troje dece, sina Zorana i ćerku Olgu sa pevačicom Zoricom, i najmlađeg naslednika Stefana, takođe sa pevačicom - Vanjom, kojeg nije ni upoznao.

Stefan je rođen mesec dana nakon Mikijeve smrti, koja se dogodila 15. januara 1996. godine, a o svemu ovome, ali i jezivom životu koji je usledeo, govorila je Olga u jednoj emisiji.

"Dok sam živela sa roditeljima, imala sam lepo detinjstvo, imala sam ljubav, sve što mi treba, iako nisu imali skladan brak. Onda sam izgubila mamu u saobraćajnoj nesreći 1993. godine. Imala sam 9 godina, nije mi bila toliko velika trauma, kolika mi je trauma bio taj auto zalepljen za kamion. I dan-danas imam posledice, imala sam jači potres mozga. Hitna pomoć nije imala mesta, cela sam se ugruvala. Tata je slomio rebra, prignječilo mu je srce, mama je bila 11 dana u komi i umrla. Tata se razboleo od tuge, ali mi je pružio najlepših godinu dana života, kao da je znao šta će se dogoditi".

"Uvek sam držala tatinu stranu, za mene je bio heroj. Sad samo znam spekulacije i priče, neko priča da je on kriv za svađe, neko da je ona. To nije moje, moje je da oni žive kroz mene. Tata je probao da izvrši samoubistvo u vreme njihovog razvoda. Hteo je da je zadrži, da privuče pažnju verovatno... Mislim da je upotrebio sve da je zadrži. Ja to nisam videla svojim očima, video je stariji brat".

Fatalna ljubav Mikija i njegove supruge je odvela kompozitora u ponor. Nije mogao da se pomiri sa činjenicom da ju je izgubio, a prema Olginim rečima, svesno se uništavao, što joj je teško padalo.

"Razveli su se, pomirili su se, pa venčali u crkvi, ali ni to nije potrajalo. Mama mu se vratila jer je gubila mene, ja sam počela da bežim od nje, išla sam kod tate. Ali ni to je nije zadržalo. Socijalno je odlučilo tada da mogu da idem kod koga hoću. Ja sam bila privrženija tati. Ne sećam se šta sam mislila na maminoj sahrani, znam samo da sam počela da vrištim kad su je sahranjivali. Ali nije tad to bio veliki šok za mene, jer sam imala tatu, nisam padala u neke depresije, tata mi je dozvoljavao da radim šta hoću, napunili smo kuću mačkama, kučićima... Nije mi dozvolio da osetim tugu. Tada sam ostala sa ocem i bratom i život mi je izgledao najlepše, ali mi je tata jako patio".

Tvorac velikih hitova je ređao dijanozu za dijagnozom i nije želeo da učini bilo šta kako bi poboljšao zdravlje.

"Imao je drugi infarkt na nogama, nije ni osetio... Budio bi se noću, krenuo da skuplja veš, kaže mi: 'Sad je došla tvoja mama, rekla mi da pokupim veš'. Tad sam kao mala videla da je on umetnička duša koja toliko pati,. da mu ja nisam bila dovoljna. Kao da je znao da će otići, svesno se uništavao, pušio po tri pakle dnevno, noću pisao pesme. Brat je smrt naše majke teže podneo nego ja, on je imao 18 godina tada. Mama mi nije falila ni u tinejdžerskim godinama, tata mi je falio.

Smatra da ju je otac tako rano napustio zbog gubitka njene majke, žene koju je neizmerno voleo, za njom je patio do poslednjeg dana.

"Tata bi noću odlazio na majčin grob, ali je čekao da se ja uspavam. Ali sam ja znala gde je. Znala sam da će da umre... Znala sam, ređao je dijagnozu za dijagnozom. Sa 40 godina je izgledao 20 godina starije. Šta da kažem, osim da svako živi svoju ljubav. Moj tata je umro zbog ljubavi. Ja sam jako bila ljuta... Srce mu je puklo od tuge. Umro je na mojim rukama. On je oženio ženu za koju je umislio da liči na moju majku. Saznao je kad mi je majka umrla da u tom jednom lokalu ima pevačica koja je ista majka. Došao je kod kuće, rekao mi da je video ženu koja izgleda ista kao moja mama. Sutradan me je odveo tamo, to je prestižna kafana u Požarevcu, znala sam i kuvare i konobare. Imala je samo istu frizuru, zaista nije ličila, ali je bila fenomenalna žena koja mi je rodila brata", ispričala je Olga.

Seća se svakog momenta kada joj je otac umirao, a njegov poslednji pogled nikad neće zaboraviti.

"Tatina srmt je usledila mesec dana pred njen porođaj. Tata je trebalo da ide na bajpas, nije hteo da bi video bebu, bile su šanse 50-50. Tih poslednjih dana nije hteo da spava sa Vanjom da je ne bi povredio u snu. Bila je osmi mesec. Spavao je kod mene, vodilo smo duge razgovore. Govorio mi je: 'Možda ćeš rasti kao orhideja u zapuštenoj bašti, ali si orhideja'. Imala sam osećaj šta će da bude. Hrkao je obično. Jednog jutra nije hrkao, već kao da se guši. Maćeha i ja smo skočile iz kreveta, ona mi je rekla da donesem hladnu krpu, kad smo mu podigle pidžamu, već je imao hladnu krpu. Jadan, ustajao je tokom noći, ali nije želeo nikoga da budi. Pogledao me je svojim najlepšim zelenim očima, nasmejao mi se, to je bio najlepši osmeh na svetu. Ja sam se upiškila, zato sam znala šta će da bude. Bilo mi je teško kad je došla pomoć, doktor je rekao da je mrtav i da pozovemo mrtvačnicu. Došli su za dva sata, njemu je i dalje kucala ona žila kucavica. Nije bilo spasa, to je treći infarkt. Obukli su ga, stavili u sanduk. Nije bilo spasa. Tada sam sela na stepenice. Ne mogu da kažem da sam sazrela, ali to je za mene bio zemljotres od 15 stepeni. Mislila sam da ću da umrem. Da ne mogu dalje", opisala je Mikijeva ćerka poslednje momente sa ocem.

Sa ogromnom tragedijom suočila se kao devojčica od svega 14 godina, ali nadala se da će njeno svetlo na kraju tunela biti stariji brat, u kojem je pronašla utehu.

"Kad se sahrana desila, brat se izjasnio da želi da bude staratelj. Da on to nije uradio, ja bih završila u domu, jer niko nije hteo ni sa tatine, ni sa mamine strane da to prihvati. Svi su govorili da nemaju sredstva, sobe... Brata sam mnogo volela, čuvao me je dok su roditelji putovali, radili... Moj brat je mene čuvao. Bio je jedna žrtva, a ja sam bila nemirno dete. Kad se vratio iz vojske, nisam znala kako ćemo i šta ćemo, za njega je to bio šok".

Pored toga što je ostala bez oba roditelja za kratko vreme, krenula je da se bori sa ozbiljnim problemima, a ni na jednoj strani nije osećala razmevanje, već samo prekor.

"Problem je nastao kad se pojavila žena u njegovom životu, kućna prijateljica mojih roditelja, volela sam je, 20 godina je starija od njega. Zatekla sam ih u nekom intimnom izdanju, rekla mi je da voli Zorana i da ćemo biti zajedno. Znala sam da nije ispravna, znala sam njenog muža i ćerku, koja je moje godište. Bili smo najbolji kućni prijatelji. Doživljavala sam je kao mamu, nije mi to bilo zdravo. I profesori su u školi to gledali kao boleštinu, njena ćerka i ja smo se udaljile. Napustila je svog muža i ćerku, došla da živi sa nama. Nije bila zakonski staratelj, ali je to bio njen izgovor. Lepila je slike mojih pokojnih roditelja, da bi mi bilo lakše. Ona nije bila dobro tad, ali je imala dobru nameru, mislim tako", rekla je Olga i otkrila da je od nje trpela fizičko nasilje.

"Popustila sam u školi, počela da dobijam batine od nje, a i od brata. Pratim dan kad me je jedan njen prijatelj otpratio do škole, kad mi je rekao da treba da budem srećna što me čuvaju, jer bi me u domu silovali, bila bih nesrećna... Bila sam puna rana i trauma. Ona nije volela moju maćehu, ja sam išla da vidim svog brata Stefana, pitala ih da li možemo i njega da uzmemo. Zbog toga sam joj bila nemirna".

Jedne noći dobila je jezive batine od žene njenog brata i to zbog banalnog razloga.

"Jednog dana sam se vraćala iz škole, bila sam na groblju, pa kod maćehe, imala sam 11 godina, ona je mislila da je ogovaram tamo. Brat mi je udario par šamara, pitao gde sam do sad. Rekao mi je da lažem, ulazim, ona mi kaže: 'Sad ću da te ubijem, čujem da me ogovaraš da te bijem, ja sam svoje dete ostavila zbog tebe, a ti pričaš da sam loša, večeras će jedna od nas dve da legne pored tvog tate'. Tukla me je štapom, letela sam sa fotelje. Krenula je da me davi, brat je stajao na vratima i gledao me, videla sam mržnju u njegovim očima. Brat koji me je uvek čuvao je samo stajao i gledao, obratio se njoj: 'Nemoj, prestani, nije vredna toga'. Upiškila sam. Krenula sam do tetke".

"Šta da ti radim, moraš da budeš mirna, da pereš sudove, budeš dobro dete...".To mi je tetka rekla. Otišla sam sledeći dan u školu tako, svi su me gledali. Svi su primetili modrice. Zvali su tetku, socijalnu radnicu, kad sam ih videla, opet sam se upiškila. Pravdala sam se da sam se pobila, samo da ne bih završila u domu. U socijalno su došli brat i ta žena, bila je manja od makovog zrna. Ja sam im rekla da rade sve, samo da mi ne uzmu brata. Vratili smo se kući, brat mi je rekao da sam mu upropastila život, a ispostavilo se da sam mu spasila. On mi danas kaže da se pola stvari ne seća. Nisam ljuta na njega, bila sam do skoro ljuta na nju, jer sam imala košmare i košmare. Danas sam na lekovima. Bila sam anksiozna devojčica, sada sam anksiozna žena".

Pokušala je da potraži spas u Makedoniji, jer joj je odatle majka.

"Odlučila sam da napustim brata. Sa 15 godina, izrasla sam u lepu devojku, simpatičnu, počeo je pubertet. Brat nije znao da se nosi sa mnom. Na njega su uticale tetke i strine, koje su govorile da neću hvala da mu kažem, da ću biti k*rva, sve, samo ne čovek. Jedan dečko se zaljubio u mene, bio je nasilan, hteo da bude sa mnom, ja nisam želela. Bio je u Požarevcu, policija nije mogla da nam pomogne. Trpela sam nasilje, žalila sam se bratu, pokušao je da mi pomogne, ali nije mogao. Rekao je da će da me čuva. Tad sam imala 15, on 22. Brat me je poslao u Makedoniju kod rodbine, da ostanem samo dok to ne prođe. Međutim, i moj brat je bio sit svega. Danas mi je rekao da je to uradio jer bi ili on pao mrtav, ili ja, ili taj čovek. Poslao me je kod rođaka. Rekao mi je da mogu da dođem samo u goste, da Makedonci brinu o meni".

"Zvala sam ga, rekla da se ne zafrkava, htela sam da se vratim, videla da nije sve kako treba. Njima je bila puna kuća, videla sam da nisam dobrodošla. Rekla sam im da idem kući, ali sam otišla u Skoplje. Htela sam da privučem pažnju. Niko od njih nije došao da vidi šta da radi sa mnom, svi su ćutali. Samo sam htela da privučem pažnju, to se nije dogodilo. U Crnu Goru sam otišla sa drugaricom iz Požarevca, rekla mi je da idemo da radimo, iako smo maloletne".

Jedna slučajni prolaznik joj je pomogao više od svih njenih najbližih ljudi, posebno se oduševio, kada je čuo ko joj je otac, jer je obožavao njegove pesme i počele su da rade u jednom lokalu.

"Gazdu smo slagale da smo imali iskustva i da imamo 18 godina. Prvo veče je došla policija, videli da smo maloletne, gazda se šokirao. Policija me je pitala da li sam pobegla od kuće, rekla sam im čija sam ćerka i da nemam gde da idem. Pitala sam ih da me puste, da samo pušim cigarete od poroka, ostavili su nas da radimo. Jednog dana u lokalu ide pesma mog tate, pesma koju je napisao za Šabana. Došao je jedan stariji gospodin, arhitekta, gradio porodilište. Pita me kako znam stare seljačke pesme, ja kažem da je to napisao moj tata. Kaže on da ga ne zna lično, ali kao da je živeo sa njim zbog pesama. Otvorio se, pitao me šta se dešava sa mnom, čuo da plačem. Ja rekla da ne znam šta mi je, ali da nemam para da idem kod lekara. Htela sam da idem u Skoplje, da živim tamo, zato sam skupljala pare. I dan-danas tu živim. Pozvao me je u sobu, pitao me koliko mi para treba. Rekla sam da ne znam. Izvadio je 5.000 evra, ja sam se šokirala. Čika Rajko sa Cetinja, ne sećam mu se prezimena. Dao mi je da dam pare unapred za stan, da odem na pregled i da snimim glavu".

Odlazi u Skoplje sa namerom da dobije makedonsko državljanstvo i željom da tamo konačno izgradi miran život.

"Ali ja kao ja, shvatila sam posle da postoji neki algoritam života, kod mene mora da se desi nešto loše. Platila sam u Skoplju kuću za godinu dana unapred i upoznajem komšinicu koja je imala 28 godina. Pile smo kafu, znala je moj cilj, da hoću da izvadim državljanstvo, da radim, sve je znala. Ona mi kaže da radi vikendom u jednom lokalu i da mogu da pođem sa njom nekad. Pošla sam, nekih 100 kilometara od Skoplja grad, tamo sam pošla kod gazde sa njom, čovek od 55 godina. Nije mi se ni svidelo to mesto. Komšinica je bila konobarica vikendom, ali taj dan nije radila, sedele smo i pričale. Ja sam čekala da se ona spremi. Ništa se nije dešavalo, kao išle smo u neki izlazak.

Nije ni slutila šta će joj se te noći desiti.

"Nisam mogla da pomislim da neko može da me siluje. Bio je normalan, oslovljavao me sa 'sine', pričao da će mi pomoći oko državljanstva. Prespavala sam kod nje, sledeći dan je trebalo da idem na autobus do Skoplja, on se ponudio da me odveze, a ona ostaje, što me je začudilo. Samo što sam sela u auto, posle dva minuta mi je stavio ruku i kao: 'Kako si slatka, lepa'. Ja ga pitam: 'Čika Luka, šta je Vama?', a on: "Nemoj da me čikaš. Pitala sam ga zašto to radi, rekla mu da je star, on skrenuo u šljivike, i dalje nisam verovala šta može da se desi.

Olga dodaje da joj nije verovao kada mu je otkrila da je nevina, već je užasno počeo da je vređa.

"Rekla sam mu da nisam dobro, da sam nevina. On mi je tada rekao: 'Ti si srpska k*rva koja je došla da se je*e sa Šiptarima, znam ja takve kao ti'. Govorila sam mu da imam familiju ovde, da mi je mama Makedonka. Parkirao se, ja pokušala da uzmem telefon, ne znam ni koga bih pozvala... On me je udario i rekao: 'Hoćeš da te bijem, pa da uživamo ili da mi se ne praviš fina i da uživamo?'. Sve je počelo da mi se meša. Pitala sam bar da stavi kondom, rekao je:'Naravno da ću sa k*rvama kao što si ti da stavim kondom'. Povukao me je na sebe i bol. Osetila sam bol jaku, samo sam razmišljala, čuvala sam to, sanjala sam o nekom princu", otkrila je u ispovesti na Hype televiziji.

Posle toga je poželela da se ubije, prva pomisao joj je bila da se baci pod kamion, ali se uplašila Boga, vera je bila njen spas.

"Vratila sam se u stan. Jedan čovek mi je stao i povezao me do Skoplja. Prošli smo pored grada gde živi porodica moje mame. Htela da da odem kod njih, da im kažem šta mi se desilo. Ali, mislila sam da bih se osetila kao neuspela figura pred vajarem. Krivila sam sebe. Ali, ovo nije najgore, ono što mi se posle desilo mi je napravilo najveću rupu na duši".

Komšinica joj je zapravo bila najveći neprijatelj, a Olga nije mogla ni da nasluti šta je bila u stanju da uradi.

"Krenula sam po cigarete sledeće jutro, jer mi je ona rekla da je tu. Trebalo je da pričamo, međutim stvorio se Lukin auto, neki čovek je bio pozadi, koji me je povukao. Ništa nije rekla, samo je nemo gledala. Tada sam povezala da mi je ona to namestila. Ali, nije mi bilo jasno šta sad hoće od mene. Nisam želela ponovo da preživim isti pakao, pokušala sam da se udavim upaljačem. Opet smo stigli u onu kafanu, a ja sam samo želela da me nema. Sve me je bolelo od pretgodnog dana. E, tu počinje moja vera u Boga. Ja sam već zakazala preglede kod neurologa, jer nisam bila dobro. Vidim neki donji veš na krevetu. Čujem nekog čoveka, za koje mislim da je Bugarin, zbog akcenta i polako počinje sve da mi se ljulja.

Tada je samo molila Boga da joj pomogne i smatra da se tada neko čudo i desilo.

"Samo sam čula neke glasove, mislili su da me je neko nadrogirao, i ja sam mislila, jer nisam mogla da se pomerim. Kao da sam bila u nekom snu. Znala sam da se nešto dešavalo, ali se ne sećam skoro ničega. Jer, da se sećam, ja ne bih bila danas živa. Probudila sam se u nekom podrumu sva mokra i izubijana, prljava. Više njih me je silovalo. Ja to ništa nisam osetila".

Tada je shvatila koliko je još zapravo bila mala i nezaštićena, prepuštena sama sebi.

"Kada sam stigla u stan, jedva sam preživela noć. Tresla sam se, e tada sam osetila da nemam srce koje je moj dom. Dve godine posle toga sam spavala ispod kreveta. Plašila sam se muškaraca. Dugo vremena mi je trebalo da dođem do ovoga što sam dana, a ulazim u 40-e godine".

"Mislila sam da se nikada neću udati. Počinje period mog života gde upozanjem prijatelje za ceo život. Upadam u anksioznost koja se pomešala sa vrtoglavicama. Serotonin mi je toliko pao, da nije bilo tih ljudi okolo, ne znam kako bih završila.

Imala je pogrešna ljubavna uverenja, volela je posesivno i nezdravo, poput njenog oca. Mukotrpan proces je bio njenog izlečenja.

"Imala sam miome, skratili su mi grlić materice. Opet je udarilo na nešto najbolnije, jer ja nisam smela da idem kod ginekologa. Tada su mi doktori rekli da neću moći najverovatnije da imam decu. Ali, ja sam razmišljala o usvajanju. Mada, bojala sam se kako bi dete živelo, plašila sam se da ne doživi ono što sam ja".

Trebalo je da ode u Indiji, gde bi vodila računa u siromašnoj i nezbrinutoj deca, i pred sam put, zaljubljuje se u svog sadašnjeg muža sa kojim je dobila sina.

"Počinje jako lep peirod mog života. Ostala sam prvi put u drugom stanju, nisam mogla da verujem da se to dogodilo, zbog svih dijagnoza. Pančine napade sam dobila. Niko mi nije rekao da abortiram, ali kako rastu hormoni, tako rastu i miomi. To mi je bio izgovor... Ali, ustvari sam se jako plašila. Posle toga sam se osećala najbednije na svetu, nisam mislila da sam dobar čovek, a htela da pomažem deci. Posle tri meseca sam opet osetila mučninu, odmah sam otišla kod ginekologa, ali nisu videli plod. Posle par dana sam otišla opet i tada su ustanovili da nosim dva ploda. Pitala sam se kakva je ovo poruka za mene. Razvio se samo jedan i tako se rodio Mihail".

Posle svih trauma i tragedija, danas vodi miran porodični život, a cilj joj je da u budućnosti pomaže deci bez roditeljskog staranja.

Bonus video:

(Espreso/Mondo)