ĐOLE ĐOGANI DANAS SVE IMA, A NEKADA JE ŽIVEO U TROŠNOJ KUĆI: Pevač progovorio o TEŠKOM ODRASTANJU, svi u NEVERICI

Đole Đogani imao je jako teško detinjstvo, o čemu je pričao svojevremeno kada je otkrio kako je izgledalo njegovo odrastanje na Mirijevu u mnogobrojnoj porodici sa devetoro braće i sestara.

- Ukupno nas je 9, bilo nas je 5 muških i 4 devojke. Živeli smo u jednom malom prostoru, u trošnoj kući koja nije imala više od 38 kvadrata, mala kuhinja i sobica, neka ostava. Svi smo spavali zajedno, deca su ležala ko sardine, svi jedan pored drugoga. Prvo mama i tata i najmlađe dete i onda po starini - ispričao je denser.

Iako su živeli skromno i za neke stvari uskraćeno obzirom da ih je bilo puno, on ističe da je taj period života bio predivan, porodica je bila bogata mladim dušama punim života i ljubavi, emocionalno ispunjena, to je ono što se pamti i što mu nedostaje, ta dečija graja i povezanost braće i sestara.

- Nama to nedostaje, danas kad razgovaram sa sestrama i braćom, to kad se probudiš i pored sebe vidiš brata, sestru, pričate, dečački nestašluci. Mnogo je bilo lepo, mama ustane pravi doručak, pozove mene pošto sam uvek bio najbrži, prvi ustanem i mama mi kaže da odem da kupim hleb. Treba da nosiš 5-6 kilograma hleba i to je problem. I onda sam morao da vodim mlađeg brata koji je pomagao, on uzme jednu ili dve vekne hleba, ostalo ponesem ja i to je doručak - otkrio je Đole svojevremeno.

Njihov život je izgledao poput bajke, deca na sve strane, jedno bezbrižno detinjstvo, uprkos materijalnim nedostacima sve im je bilo omogućeno i za školske dane ga vežu samo lepe uspomene.

- Ništa nismo osećali, to je bilo magično vreme, kao bajka. Mi smo svi tako živeli da nam ništa nije falilo, imali smo da jedemo, pijemo, živimo normalno. A pošto je takav sistem bio u ono vreme, mi u školi nismo osećali da nešto nema, imali smo socijalno. Nama su u školi davali besplatne užine. Kada je bilo da treba da se ide na ekskurzije, ili negde na 10-15 dana sa školom i tu smo dobijali besplatno. Živeli smo predivno detinjstvo. Mirijevo je tada bilo selo sa velikim poljanama, prelepim i ukusnim trešnjama i mi smo samo razmišljali kako da izađemo da igramo, idemo u školu i ne dobijamo jedinice, budemo što bolji učenici.

Bonus video:

(Espreso/Kurir/Grand)